среда, 29. јун 2011.

Царски пут - Православље у доба апостасије


"Како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне... Ми треба да идемо царским путем, клонећи се крајности обеју страна."
Свети Јован Касијан
    
 Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења – Ђаво, напада често и са свих страна, трудећи се да на сваки начин скрене верне са пута спасења који им показује Црква, да потчини себи чак и саму Цркву Христову, без обзира на обећање Спаситељево (Мт. 16,18), те да истинско Тело Христово претвори у "екуменистичку" организацију, која припрема долазак његовог личног изабраника, антихриста, великог светског владара последњих дана.

             Ми знамо да тај покушај сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света, Она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће хришћана остати у Њој, супростављајући се моћним покушајима ђавола да их од Ње одвоји?
Наше време све више подсећа на време Светог Марка Ефеског (XV век), када је, како се чинило, Цркву већ готово прогутала безбожна унија са Латинима. Међутим, наше време је чак и горе и опасније од оног, јер тада је Унија била наметнута силом, споља, а сада је православни народ унапред добро припремљен за прихватање "екуменистичког" стапања свих цркава и религија – кроз деценијску незаинтересованост, равнодушност, посветовњачење, повлађивање слабостима и погубну лаж да "нас заправо ништа не одваја" од свих оних који себе називају хришћанима.
Православна Црква је преживела Флорентинску лажну унију и после ње чак доживела времена мирног спољашњег живота и унутрашњег духовног процвата, но, хоће ли Православље, будући да је сада прогоњено са невиђеном силом, после нове лажне Уније опстати било где, осим у катакомбама и у пустињи?
...Данас, више него икад током протеклих 50 година борбе за очување православног Предања у време апостасије, глас истинског и бескомпромисног Православља морао би да се чује по читавом свету, и да снажно утиче на будући курс Православних цркава. Заправо, можда је већ касно да се спречи обновљенски "Осми васељенски сабор" и "васељенско" уједињење (Унија), које представља циљ тога сабора. Али то не значи да још увек није могуће убедити једну или више помесних цркава да напусте тај погибељни пут, који води ка коначној ликвидацији Православља у оним јурисдикцијама које на том путу до краја истрајавају. У сваком случају, поједини људи, па и целе заједнице, могу да буду поштеђене тога пута, као што чак и неки инославни још могу да пронађу свој пут ка спасоносном окриљу истинске Цркве Христове.
Зато је суштински важно да овај глас заиста буде глас истинског, тј. светоотачког Православља. Нажалост, понекад се догађа, нарочито у ватри спорова, да се здраве православне позиције с једне стране претерано истичу, а са друге неправилно схватају, и зато се код неких јавља потпуно погрешан утисак да ствар истинског Православља представља нeку врсту "екстремизма" и реакције "с' десна" на владајући "леви" курс, који су прихватиле вође официјелних Православних цркава. Такав политички поглед на данашњу борбу за истинско Православље потпуно је лажан. Напротив, ова борба, међу својим најбољим представницима – било то у Русији, Грчкој или у расејању – узела је облик повратка на светоотачки пут умерености, средњи пут између крајности, а то је оно што Свети Оци називају царским путем.
Учење о овом "царском путу" изложено је, на пример, у Духовним поукама Светог авве Доротеја, где он посебно цитира Пету књигу Мојсијеву (Закони поновљени): Не скрећите ни десно ни лево, него идите царским путем (5. Мојс. 5,32 17,11). И свети Василије Велики каже: "Прав срцем је онај, чија помисао не скреће ни у претераност, ни у недостатак, него је усмерена само према средини добродетељи". Ипак најјасније је то учење изражено код великог православног оца из V века, Светог Јована Касијана, пред којим је стајао задатак сличан ономе који данас стоји пред нама: да представи чисто учење Источних Отаца људима на Западу, који су били духовно незрели и још нису схватили дубину и префињеност духовног учења Цркве од Истока, те су стога, примењујући ово учење у пракси, лако падали у крајности било немара, било претеране строгости. Св. Јован Касијан је православно учење о царском путу изложио у свом делу "О расуђивању", које је Св. Јован Лествичник (Лествица, 4,717) оценио као "дивну и веома узвишену философију".
"Дакле, свом силом и са највећом брижљивошћу треба да се трудимо да кроз смирење стекнемо добри дар расуђивања, који може да нас сачува неповређеним од претеривања обеју страна. Јер, како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне – и претеран пост и преједење, и претерано бдење и дуготрајан сан, и сва друга претеривања...
Расуђивање учи човека да иде царским путем, удаљавајући се од крајности обеју страна: не допушта му да се са десне стране обмањује претераним уздржавањем, а са леве да се препуста лењости и немоћи... Искушење са десне стране опасније је од онога са леве: неумерено уздржање штетније је од преједања, јер се уз помоћ покајања од овог последњег може прећи на правилно расуђивање, а од првог не може" [тј. човеку који се горди својим добродетељима, затворен је пут према покајном смирењу које омогућује спасење] (О расуђивању 2, гл.16, 2,17).
Примењујући ово учење на нашу ситуацију, можемо рећи да "царски пут" истинског Православља данас јесте средина између крајности екуменизма, са једне стране, и ревности не по разуму (Рим. 10,2), са друге.
Истинско Православље не иде "у корак с временом", с једне стране, нити "строгост", "исправност" и "каноничност" претвара у оправдање фарисејског самозадовољства, искључивости и неповерења – с друге. Ову истински православну умереност не треба мешати са празном млакошћу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом "политичких" компромиса.
Данас је ваздух толико засићен духом "реформисања", да ће сви они чију су погледи заклоњени налетом духа времена истински-православну умереност сматрати за "фанатизам", али онај ко се према томе питању односи озбиљно, и свему прилази са тачке гледишта светоотачког учења, пронаћи ће царски пут у удаљавању од било које врсте екстремизма.
Међутим, у наше дане готово да нема православног учитеља који би дао пример здраве и усрдне православне умерености, као што је био почивши Архиепископ Џорданвилски Аверкије: његова многобројна дела и проповеди одишу свежим духом истински-православне ревности, без икаквог скретања "десно" или "лево", и уз стално истицање духовне стране истинског Православља ("Света ревност", The Orthodox World, мај-јун 1976).
…Тежња за достизањем јединства унутар Православља, која се последњих година у целом свету појачава, подсаткла је неке људе да се замисле над условима за стварање "једниственог фронта" исповедничких цркава ради супростављања екуменистичком покрету који је прогутао православне "естабилишменте". Ипак, у савременим условима биће веома тешко да се тако нешто постигне, у сваком случају, то представља "политички" поглед на ситуацију, која значај мисије истинског Православља види у сасвим спољашњем облику. Протест истинског Православља против "екуменистицког православља", против унификованог млаког православља епохе апостасије, тек треба да се покаже у својој пуноти, пре свега у Русији. Јер не може бити да сведочење толико мученика, исповедника и поборника истинског Православља у XX веку остане узалудно. Нека сачува Бог Своје ревнитеље на цасрком путу истинског Православља, да буду верни Њему и Његовој светој Цркви, до краја века!
1971.                                                  
Јеромонах Серафим Роуз

Извор                        

субота, 25. јун 2011.

Бесједа о дворцу и колиби


Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведнијех цвјетаће (Приче Сол. 14, 11) 



Двор Иродов лежи у рушевинама, а пећина Витлејемског Младенца стоји. Круне ћесарске изгубљене су, а кости мученика сачуване су. Палате незнабожачких царева претвориле су се у гомиле камења и прашине, а пећине испосничке разрасле се у прекрасне храмове. Златни идоли расути су у ништа, а вериге апостола Петра чувају се као светиња. Силна држава римска сада је само једна прича о мртвацу, док је колиба хришћанска, Црква Света, данас најмоћнија држава на свету.

Где су Јевреји, Богоубице? Расути по свету. Где су силни Римљани? У гробу. Где је сила крвавог Нерона? Где моћ опаког Диоклецијана и подлог Максимијана? Где успех Јулијана богоотпадника? Где су те куле високе? Тамо где и кула Вавилонска: под прахом и пепелом, под срамом и проклетством.
Пођите по своме граду и распитајте, колико је домова безбожничких раскопато? Колико ли колиба праведничких узрасло у домове прекрасне? На правди је, браћо, засновано небо и земља, на Божјој непоколебљивој правди. Зато све творевине безбожничке јесу као надути мехур, који прсне и табани га мимопролазника згазе. Дворови фараонски и вавилонски су као згажени мехури, а шатор праведног Аврама зелени се и цвета у вечности. О браћо моја, како је свесилна и дуготрајна правда, и како је неправда хучна и пролазна као олуја на летњем дану!
О Господе Праведни, како си величанствен и доследан у држању правде. Теби слава и хвала вавек. Амин. 


Свети Николај Жички, Охридски Пролог

уторак, 21. јун 2011.

О лажним пророцима


Чувајте се од лажних пророка (Мт.7,15). Од почетка Хришћанства па до данас није било периода када ова предострожност није имала своју примену. Господ није указао од каквих лажљивих пророка да се чувамо. Јер, како их све одредити? Они се мењају, и свако време порађа своје. Они увек наступају у овчијој одећи, са изгледом добрих намера у својим поступцима, и са призраком истине у речима.

недеља, 19. јун 2011.

Мисионарска писма


Једном патриоти који каже:
Довољно је бити добар Србин а вера је споредно

И ја кажем: довољно је бити добар Србин, али по угледу на најбоље и најславније Србе, који су се јавили на изложби људи у овоме свету за минулих хиљаду година. Но не смем да кажем као ти: вера је споредно! Јер би ме сви Срби утерали у лаж.

субота, 18. јун 2011.

Отац Серафим Роуз

Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, нарочито у Русији. Он је својим проповедима и богословским радовима, у току свог краткотрајног живота од 48 година, неуморно доказивао истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих порока које наше време доноси. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве. Свети Оци Цркве и испосници, нарочито монашке заједнице у Русији Валаама и Оптине, имале су пресудног значаја у духовном формирању младог Евгенија (Јуџина). Генерација младог нараштаја у Сједињеним Државама Америке, каже Јуџин, духовно је мртва, без компаса је. «Христос је једини излаз из овога света», често би говорио и писао отац Серафим.


Отац Серафим Роуз је рођен 1934. године у Сан Диегу, у једној методистичкој породици. По карактеру и пословичним изразима и говору више је личио на мајку, а од оца је наследио марљивост у раду и задовољство малим. Мали Јуџин је био од самог почетка, од раних детињих дана, миран и често замишљен. Рано је почео да чита, тако да је ускоро знао извесне делове Библије. Имао је своје вршњаке, али се мало играо с њима. У школи је био одличан ђак и његови су учитељи гледали у њега са великом надом. Мислили су да ће се Јуџин посветити математици и природним наукама. Још у гимназији научио је два страна језика, француски и немачки, читао је светска књижевна дела, укључујући и Достојевског. Особито га је занимала филозофија, коју је озбиљно студирао у Помони, на колеџу, у Јужној Калифорнији. Стално је жудео за нечим узвишенијим, савршенијим. Мучила га је мисао човека и његовог постојања, јер мора да постоји «нека друга реалност». Није се могао немирни дух младог Јуџина укопчати у оквире протестантизма, јер је то за њега био «статус кво» - људи живе за овај свет, уживају земаљске благодати, али даље се не иде. Тражио је да сазна «истину» у будизму, спиритуализму, источним религијама. Била му је досадна западна мудрост. Био је некад близак филозофији Ничеа, који је одбацио све што није рационално, што се не може разумом протумачити. Дој је Јуџин лутао и тражио шта је и где је истина, , изгубио је интересовање за веру какву је стекао у родитељском дому. За њега ће један монах, његов сабрат, доцније рећи да је Јуџин био монах «који је знао како да пати пре него што је дошао до истине, а онда је патио због оног што је нашао». У једној академији у Сан Франциску студирао је кинески и источњачку мудрост. Кажу да је одлично научио тај језик, као да је био рођен у Кини.

На универзитету у Сан Франциску чуо је на једном предавању од једног француског професора да се у изучавању било које религије потребно потребно обратити изворној форми те религије. Сретном околношћу један студент, Србин, препоручио му је да упозна са православним црквеним обичајима и богослужењима. Баш тад Јуџин упознаје једног свог вршњака, руског богослова, који ће га првом приликом одвести у храм Пресвете Богородице који се налазио у Сан Франциску. Иако није тада познавао језик, ни свештеничке радње, ни вернике окупљене ту на молитву, мирис тамјана и свећа и молитвеност присутних учинили су нарочити, заправо судбински утисак и прелом у Јуџиновој души. Чудан је то прелом био, тако нешто није никад осетио у протестантским храмовима, нити у будистичким и источњачким. Онда се сетио оног француског професора који му је указао на то да је Православље најближе извору хришћанске традиције. Почео је чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге, да учи руски и црквенословенски језик. Имао је особиту срећу да постане ученик Архиепископа Јована Шангајског, који је недавно канонизован у Руској заграничној цркви. Он се радо сећа тих дана када је у року од три године изучавао православну теологију поред Архиепископа Јована и других верујућих наставника. Он се постепено приближио Православљу и све га више заволео. Прешао је у православну веру, стекао је добар број пријатеља међу Русима, и имао неколико млађих пријатеља-богослова. Јуџин није мировао. Учествовао је у дневним богослужењима, произвели су га за чтеца. Он је кроз сусрет са Христом сазнао да истина није ван нас, да је то лични доживљај који се негује у срцу. Право је задовољство читати књигу «Не од овога света» коју је написао његов сабрат Дамаскин након после смрти оца Серафима. Он је, отац Дамаскин, из непосредне близине посматрао рад и стваралачку енергију новог православца и све потешкоће кроз које је отац Серафим са братијом пролазио. Почело се са штампањем и издавањем једног часописа – «Православна реч» - набавком и продајом православне штампе и икона у непосредној близини православног храма у Сан Франциску.

После смрти Архиепископа Јована, Јуџин и сарадници су желели да се удаље од света и да створе своју заједницу, монашку заједницу по угледу на стародревне пустињаке и испоснике. Нешто позајмицом, нешто од сакупљеног и уштеђеног новца, купили су 80 екера (32 хектара) земље у једном удаљеном планинском крају, неких 300 км од Сан Франциска, према северу. Преласком у нови крај направили су малу цркву и пар колиба за становање. Ту се замонашио и Јуџин са монашким именом Серафим, узевши име чувеног руског испосника Серафима Саровског; његов сарадник Глеб (Рус) примио је име светитеља Аљаског Германа. Његова скромна монашка заједница се назвала «Манастир братства Светог Германа од Аљаске». Серафим је примио јеромонашки чин 1977. године. Сада то братство броји 15 монаха, младих Американаца који су примили православље и одлучили се на монашки испоснички живот. Живе као испосници на молитви, у свакодневним службама и задужењима, према појединачним склоностима. Живе од издавачке делатности: издавања свог часописа «Православна реч», од превођења и објављивања православних светитељских списа. Широка мисионарска делатност. Понеки од њих одлазе у свет да помогну онима који их траже за духовну утеху. Чим сам са супругом стигао после јесени у ту необичну заједницу, усред Америке, на Западу, питали су ме монаси за епископа Николаја и архимандрита Јустина Поповића. Дали су нам на поклон књигу о српским светитељима у енглеском преводу, од Србина, свештеника Данила Рогића. На жалост, отац Серафим, један ретко фин и истраживачки дух, поживео је свега 14 година у том америчко-православном манастиру, али је оставио иза себе веома плодно семе, неколико одличних књига и списа православне садржине, као: «Православна религија будућности», «Божје откровење људском срцу», «Блажени ЈОван Чудотворац» и друге. Гроб оца Серафима је при самом манастиру, где многи долазе на молитву.

Модерно доба је по много чему сатанско и блиско Антихристу, говорио је и писао отац Серафим Роуз. Упозоравао је православне хришћане да устрају у православном, у изворном хришћанском исповедању вере. Његова дела и обимна књига «Не од овог света» (1000 страница) преводе се на руски. Он је био необичан и храбар Христов војник у мору материјализма, чија се душа сад радује на небесима. Он је и путоказ младим Американцима који који хоће да траже истину.





КАЛУЂЕР ИЗ КАЛИФОРНИЈСКЕ ШУМЕ 
„Док сам студирао, уважавао сам древне обичаје, али сам више волео да останем изван њих. У православну цркву завирио сам само зато да бих се упознао с још једним учењем… Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг руске цркве у Сан Франциску, па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у другим храмовима. Срце ми је дошапнуло: ово је твој дом. Коначно сам нашао оно што сам тражио…” 
Кратак опис потраге за самим собом и смислом живота део су списа чији је писац јеромонах Серафим Роуз (1934–1982), Американац, православни испосник који је током кратког и плодотворног живота прошао пут преображаја и спознаје као ретко који други приврженик вере. Од хипијевске младости до калуђерског испосништва и преданости православном учењу.

Живот јеромонаха Серафима по много чему представља поуку. Уосталом, многи православни верници његово име помињу у молитвама, посећују гроб у порти српског православног манастира у калифорнијској дивљини. Његово учење, књиге које су преведене на многе светске језике (и на српски) знатно су помогле ширењу православне вере у свету, посебно на Западу. Разуме се, највише у Америци.
Ко је био овај несвакидашњи човек? 


Полиглота и филозоф


Отац Серафим рођен је 13. августа 1934. године у Сан Дијегу, у Калифорнији, као Јуџин Денис Роуз. Био је најмлађе, треће, дете Френка и Естер Роуз, брачног пара протестаната. Детињство је провео у Сан Дијегу где је похађао школу. Потоњи јеромонах провешће у Калифорнији остатак живота, уверен да га је Господ с разлогом поставио баш на то место. Крштен је у методистичкој цркви кад му је било четрнаест година. Педесете године 20. века означиле су и почетак духовних превирања у Америци. Чинило се да ће Јуџин потпуно изгубити веру. Међутим, он је, по свој прилици, само покушавао да нађе одговоре на суштинска питања о сврси човековог постојања.

Кад је завршио гимназију, уписао је колеџ у Помони где је студирао кинеску филозофију, дипломиравши 1956. године с највишим оценама. Магистарске студије – изучавање источњачких језика и филозофије – окончао је 1961. године на Берклију. Његов рад „Појам празнине и пуноће у Лао Цеовом делу” и даље је предмет изучавања студената овог факултета. Осим што је говорио немачки и француски, Јуџин је савршено научио и кинески језик. Међу пријатељима био је познат по истанчаном смислу за хумор. Обожавао је ликовну уметност и књижевност. Често је одлазио у оперу.
Сан Франциско у доба младости Јуџина Роуза био је град младих људи, отворен за нове идеје, уметничке покрете, својеврсно седиште хипи покрета. Као и многи његови вршњаци хипици, и Јуџин се окренуо мудростима древног Истока, проучавао је будизам и остале азијске вере. Чинило се да је овај обдарени полиглота и источњачки филозоф, попут многих вршњака, нашао свој пут.



Ученик Јована Шангајског 


 Испоставило се да тренутак преображаја још није дошао. Током студија Јуџин је открио дела француског мислиоца који је тврдио како свако мора да нађе сопствени пут до вере, те да тај пут може да буде заснован на различитим верским учењима. У лето 1955. године упознао је колегу, младића из Финске који је био православац. У његовом друштву први пут је крочио у православни храм. Јасно, Јуџин тада још није знао ни руски, још мање црквенословенски, а у први мах нису му били јасни ни обреди православних свештеника. Ипак, мирис тамјана и свећа, молитва свештеника и верника америчком младићу чинили су се блиским. Почео је све чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге и учи руски и црквенословенски. Имао је посебну срећу да постане ученик архиепископа Јована Максимовића. Занимљиво је да је, чим га је упознао, потоњи свети Јован Шангајски младог Јуџина прво поставио за певницу. Могло би се рећи да је Јуџин Роуз крочио у православље кроз музику. Године 1962, кад је навршио двадесет осму, одлучио је да се крсти у православној цркви. Његов живот био је од тог часа потпуно промењен, преображен.
Неколико месеци касније, с благословом архиепископа Јована, Роуз је с Русом Глејбом Помошенским основао неку врсту заједнице православних књижара назвавши је „Братством светог Германа Аљаског”. У марту 1964. године они су у Сан Франциску отворили књижару покрај руске цркве. Братство је потом основало издавачку кућу „Свети Герман прес”. После смрти архиепископа Јована, Јуџин као да је постао свестан да му живот у граду више не оставља времена за молитву и писање. Братство је одлучило да напусти Сан Франциско и упути се у дивљину северне Калифорније. Ту су постали калуђери 1968. године.





Наиме, Јуџинови родитељи обезбедили су новац да братство купи тридесет хектара земљишта на узвишењу недалеко од готово потпуно одвојеног градића Платине. Тамо је, уз помоћ пријатеља, Роуз подигао манастир светог Германа Аљаског, а око њега неколико врло скромних дрвених колиба где су живели аскетски. После монашења, у октобру 1970. године, Јуџин је узео име светог Серафима Саровског.
 
Међу Индијанцима




  Иначе, у том делу Калифорније зиме су веома хладне, безмало сурове, с пуно снега, а лета врела. Али, калуђерима је била важна чињеница да се манастир налазио усред шуме – издвојен. Медведи су од првог дана били чести гости Братства светог Германа. Понекад би их затицали и у порти. Никад никог нису напали. Калуђерска смиреност је, без сумње, деловала и на животиње…

Убрзо се православно братство прочуло као посебно место где је сваки добронамеран човек добродошао. И међу каубојима и Индијанцима! У манастиру Германа Аљаског спас и утеху тражили су болесни, боготражитељи, страдалници најтужнијих судбина, као и они који су боловали од духовних болести. Не штедећи себе, отац Серафим свима је подједнако посвећивао пажњу. Саветовао је да је решење многих животних недаћа могуће наћи у раду, молитви и истрајности.

Треба имати на уму да је Братство светог Германа водило суров подвижнички живот. Живели су и радили у такорећи пустињачким условима, без грејања, без канализације, без светла, а о телефону и да не говоримо. Физички одвојени од остатка света, покушавали су молитвом да му буду блиски. Штампали су књиге на старој, једноставној штампарској машини, ручно слажући слова.

Од зараде остварене продајом књига отац Серафим основао је часопис „Православна реч” који и данас објављује дела православних мислилаца. Он је и своја дела превео на руски језик. Био је један од првих Американаца који су на енглески превели најважнија дела православних теолога. Године 1977. отац Серафим примио је јеромонашки чин. За оне који можда не знају, требало би напоменути да је јеромонах (од грчке речи хиереус, што значи свештеник и монацхос, што значи калуђер) онај који може да врши све свештеничке радње.
 
Манастир светог Германа крај Платине, у Калифорнији, и даље постоји и данас припада Српској православној цркви. Занимљиво је да су сви калуђери у том манастиру – Американци. Већина говори и српски и руски језик. Наставили су да штампају књиге и баве се мисионарским радом. Посетиоци у великом броју долазе у манастир, посебно сваког 2. септембра кад се (1982. године) упокојио отац Серафим, навршивши тек четрдесет осму.
Наиме, тог лета јеромонах Серафим одједном је почео да осећа слабост, потом и болове. Није желео да иде у болницу. Осећао је снажне болове у пределу стомака. Кад су га монаси однели у Рединг, у болницу, отац је већ био у критичном стању и без свести. Лекари су у његовим венама нашли тромбозу. Одлучили су да га оперишу. Нажалост, јеромонах Серафим више није долазио свести. После операције пао је у кому. Стотине људи посетило је манастир, молећи се за чудо.

За живот јеромонаха Серафима молили су се и у Америци и у Русији, посебно у Грчкој – на Атосу. Серафим је ипак умро 2. септембра. Његово тело било је изложено у манастиру, у отвореном скромном сандуку од дрвета, следећих неколико дана. Посетиоци су могли да се увере да му се тело није уобичајено укочило. И даље је било потпуно опуштено. Неки су тврдили да се манастиром ширио мирис ружа.
Осим добрих дела која је чинио људима не штедећи себе, иза јеромонаха Серафима остале су бројне исписане странице. Био је међу првим православним теолозима који су се бавили односом вере и многобројних искушења 20. века. Најзначајнијим припадају „Православље и религија будућности” и „Душа после смрти”.

Последњу службу отац Серафим одржао је на празник Преображења Господњег (19. августа), под отвореним небом крај манастирског олтара, у шуми. Под ведрим небом и звездама, говорио је о важности сталног подсећања да је наш дом на небесима, као и о томе како би требало да се ослободимо свих таштих, ситних страсти, односно брига које нас везују за земљу, тачније – за пали земаљски свет. Да заборавимо на све што нас спречава да се сетимо нашег истинског назначења.









четвртак, 16. јун 2011.

Бесједа о миру лудих и срећи безумних

Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова (Приче Сол. 1, 32)


Зар мир убија? Да, мир безбожан убија. Зар срећа може погубити? Да, срећа мимо Бога и насупрот закона Божјег може погубити. Луди су они који траже такав мир, и безумни они који трче за таквом срећом. Јер у ствари не траже мир, него мач, и не трче за срећом, него за пропашћу. Шта је то мир лудих? И шта је то срећа безумних? Мир лудих је мир телесни, а срећа безумних је пировање телесно. Такав мир је хтео цар Ирод, па су га црви изели; и такву срећу хтела је Језавеља, па су је пси изели. 


Како би назвали онога човека који, решен да зида кућу, смишља, како ће најпре кров да намести у ваздуху, а после да зида зидове и поставља темеље куће? Лудим и безумним. Такви су и сви они. који покушавају, да створе спољашни мир у свету без мира унутрашњег, и да створе спољашњу срећу људи без среће унутрашње. Хришћанска вера једина све што зида, зида с темеља, а темељ је Христос, тврда и неразорива стена. Тако и мир и срећу људи хришћанска вера заснива на Христу. На Христу Господу заснива се унутрашњи, благи и радосни мир, а на овоме миру заснива се спољашњи мир. Исто тако права и трајна срећа. Још боље је рећи, да је прави мир и права срећа као добро озидана кућа, а спољашњи мир и срећа јесу као спољашњи украси на кући. Пропадну ли украси, кућа ће ипак да стоји; но разори ли се кућа, зар ће украси висити у ваздуху?
О браћо моја, хришћанска наука је једина разумна наука о миру и срећи. Све друго је лудост и безумље. Јер како би могле слуге зидати дворац на имању свога господара без одобрења господаревог и без његове помоћи?
О Господе, изворе вечни правог мира и праве среће, спаси нас од мира лудих и среће безумних. Теби слава и хвала вавек. Амин. 


Свети Николај Жички, Охридски Пролог

уторак, 14. јун 2011.

Рок музика и окултна револуција


Још су Платон и Конфучије знали да од стања музике у једној држави зависи стање те државе. Преко музике се преносе неизрециви садржаји који продиру до дна душе. "Музика има моћ да обликује карактер", говорио је у " Политици" Аристотел. У "Млетачком трговцу" Шекспир вели да је човек који не воли музику "душе мрачне попут Ереба", и "да му не треба веровати". Француски романописац Антол Франс тврдио је да су "песме обарале краљеве и царства" ...Тако је било вековима; тако је и у XX столећу, столећу које је донело нову, револуционарну музику.
Рок-музика је настала у САД од црначког ритма и блуза и белачког кантри-вестерна. Постоји предање да је најпознатији блузер пре Другог светског рата, Роберт Џонсон, продао душу ђаволу да би свирао "немогуће" музичке деонице. Било како било, Хендрикс му је посветио хит песму "Вуду дете" ("Voodoo Child"), указујући на чињеницу да су основни ритмови рокенрола преузети из црначке вудумагије, коју су робови из Африке пренели са собом на северноамерички континент. Она је наставила да постоји упркос томе што су примили западно Хришћанство као своју нову религију

недеља, 12. јун 2011.

Свети Нектарије Егински Чудотворац


Ова новојављена звезда на небу Цркве Христове, богоносни отац наш Нектарије, родио се у Силиврији Тракијској 1. октобра 1846. године од побожних и сиромашних родитеља Дима и Василике, добивши на крштењу име Анастасије. Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.

Слово о изгнанству и странствовању


Свети Сава Српски био је краљевски син. Пре него што се замонашио звао се Растко, а његов отац, Стефан Немања, био је велики жупан Србије. Читава његова породица била је веома побожна.
Светитељ је још од детињства заволео ангелско, монашко живљење. Када су у његову отаџбину дошли неки од атонских отаца, међу њима се нашао и један врлински руски старац. Након што је од њега чуо о побожном монашком живљењу на Светој Гори, срце младог принца било је погођено божанском љубављу. Плакао је од умилења и затражио од старца да га поведе са њима кад се буду враћали на Свету Гору.

петак, 10. јун 2011.

Бесједа о сили тајне брака

Оставиће човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, 
и биће двоје једно тијело (Мојс. 2. 24)



Божја је воља да се размножи род људски; Божја је уметност начин како се род људски размножава; Божја је тајна како човек оставља оца и мајку и прилепљује се к жени својој. Оставити родитеље не значи напустити родитеље, него и сам постати родитељем. Кад деца постану родитељима, они нису више деца но и другови својих родитеља. Кад ожењени синови познаду тајну и муку рађања, они онда још више поштују родитеље своје. Никад брачна веза не ослобођава човека од поштовања и послушности према родитељима његовим. Првобитна заповест Божја о поштовању родитеља мора се испунити. Но по природном току ствари човек оставља родитеље своје и постајући сам родитељем, постаје заснивач нове будућности, док родитељи његови, свршивши своју улогу у свету, одлазе. Ипак, није у томе све остављење родитеља. По некој недокучивој тајни човек се прилепљује к жени и одлепљује од родитеља. Св. Теодорит пише: „Сам Христос, оставив вишњег Оца сјединио се с црквом." 

Браћо моја, брак је тајна велика и чудесна, једна од великих тајни домостројства Божјег. Чист и чесан брак је препун узвишености. Чист и чесан брак, у страху Божјем, јесте сасуд благодати Духа Светога. Ко презире брак, тај презире Духа Божјега. Ко нечистотом прља брак, тај хули на Духа Божјега. А ко се уздржава од брака ради царства Божјега, тај мора на други начин учинити себе сасудом Духа Светога, и у духовној области учинити себе плодотворним, да не би био посечен као бесплодна смоковница.


О Боже Душе Свети Свемогући, помози онима који су у браку, да у чистоти, страху и узајамној љубави буду као црква Божја, у којој Ти радосно обитаваш и све на добро управљаш. Теби слава и хвала вавек. Амин. 

Свети Николај Жички, Охридски Пролог



четвртак, 09. јун 2011.

Свети Марко Ефески


Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: "Премудрост Божја све обнавља и, прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу" (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: "Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дап. 13, 42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским". Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји - Марко, Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива "новим Василијем Великим" и "Новим Богословом". Овај његов брат Јован, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду, написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити.

уторак, 07. јун 2011.

Предговор Охридском Прологу


Откако је Србског рода, није било мудрије, и Богомудрије, Србске књиге, од Охридског пролога Владике Николаја. И зато: бесмртније, ни важније Србске књиге.
И кроза све то: ни корисније, јер је од вечне користи за Србскога човека и његова обадва живота у обадва света.

Охридски пролог је Србско Еванђеље, вечно Србско Еванђеље. У њему је све што треба Србској души у обадва света, све што надживљује наше земаљске смрти, све што савлађује и умртвљује наше грехе, и страсти. Рој за ројем, свети ројеви благих вести за тебе у васцелом животу твом, који почиње на земљи и продужује се кроза сву вечност у ономе свету. Ето, то је Охридски Пролог, то Србско Еванђеље.

недеља, 05. јун 2011.

Молитве на језеру - XCVI


Свака ствар ме плашила док бејах дете, сваку ствар сажаљевам од кад одрастох.
Свака ствар чинила ми се снажнија од мене док бејах дете. Сад се осећам снажнији од свега, и сажаљевам све.
Јер научих се стајати уза Те, Господе мој, који си окружен бесмртним војскама као боровом планином. И растем из Тебе као дрво из планине
Узех сваку ствар за учитеља, док бејах дете, и идох донекле са сваком. И научих се немоћи и смрти и вапају к Теби.
Тражих најјачу ствар, да се ухватим за њу, да бих се спасао од промене и колебања. И очи моје не видеше је, нити је уши моје чуше, нити је ноге моје нагазише. Сву децу своју време подиже, да се хрве с њима, и да их из шале савија, ломи и чупа из корена, смејући се страху и ужасу самртника.

субота, 04. јун 2011.

Сви Светитељи Православља


Разговор са Клодом Лапортом (Claude Laporte) поводом објављивања његовог свеправославног календара Сви свеци Православља.
photo_Claude_avocat_-_mala
                vinjeta2
Аутор, млади женевски адвокат Клод Лапорт, са 33 године је остварио дело које би могло да заокупља читаву екипу истраживача. Спискове светитеља из грчко-словенског света допунио је именима из западних земаља, (укупно 12 000 имена) подсећајући нас да је цела Европа до раскола у XI веку била уједињена у православној вери, и да су сведоци истине носили и имена као Олаф, Гвендолина, Валтер или Вилфрид.
                                 Разговор водио: Слободан Деспот

Свети мученик Јован Владимир, краљ српски

Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).

Читање Светих Отаца - Свети Игњатије Брјанчанинов


Хришћанин који живи у свету не треба да чита Свете Оце који су писали за монахе. Каква је корист од читања о добродетељима које се не могу испунити на делу? He може бити никакве користи, него само штета, која се састоји у томе што се у човеку пробуди маштање о духовном стању које њему никако не приличи. Ово маштање ће понекад да лажно наслађује уобразиљу умишљеним добродетељима, а понекад ће наводити на душу униније и очајање, када видимо да те добродетељи не можемо да испунимо, и свагда ће нас одвлачити од добрих дела која нам заправо доликују, те ће на тај начин чинити наш живот пустим и бесплодним. Хришћанин, чији је удео да живот проводи и оконча у свету, треба да чита Свете Оце који су писали за све хришћане уопште. 6. 375-376

четвртак, 02. јун 2011.

Људи муве и људи пчеле - старац Пајсије


Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца): 

- Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство? 

Старац је почео да нам прича: 




- Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.”


Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.


Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.”

среда, 01. јун 2011.

Свети Јован Шангајски


Св. Јован Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Име је добио по Св. Архистратигу Михаилу, којег је његова породица прослављала као свог заштитника. Наиме, са очеве стране, Св. Јован Шангајски био је српског племићког порекла, па је и задржано и породично прослављање Св. Архангела Михаила. Предак му је био и велики светитељ, Св. Јован Тоболски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао.