Философија глуме

"У позоришту се многи осјећају пријатно,
а у цркви им је - тешко, досадно: од чега?
Од тога што је у позоришту све врло добро
прилагођено чулном човјеку, и ђавола
тамо ми не узнемиравамо".
О. Јован Кронштатски.
"Мој живот у Христу"

"... наслађивањима свакидашњим се
претрпавају и не приносе плода".
Лк. 8:14

За 2000 године хришћанства, није било, чини се, ни једног светог учитеља Цркве (ни на Западу, ни на Истоку) који би учио у корист позоришта, и сви који су се дотицали тог питања неизоставно су се изјашњавали против забава, против разонода.

Заједно са тим, међу савременим глумцима, као и међу онима који радо и често посјећују театре, има много људи, хришћански расположених, а понекад и дубоко вјерујућих људи.

Осим тога, савремена религиозно-философска мисао умјетности често придаје преобразујући смисао, чак и умјетности која се уклонила са пута религиозне чистоте, и у "чистој" умјетности види својеврсно религиозно средство обновљења човјекове природе.

Са своје стране, умјетнички спектакли су до те мјере ушли у живот савременог човјечанства, да је видјети представу живота, слику живота - обичном човјеку такозваног хришћанског друштва постало много интересантније, него живјети. Здање театра потискује у свијету здање храма.

Али у чему је загонетка такве страшне противрјечности, која постоји између Јеванђеља, отворено одбацујућег оплемењујуће значење театра, свих светих учитеља, пророка и апостола Цркве који су се противили играма и глуми, са једне стране и, са друге, масе савремених вјерника који се за своју вјеру наизглед безболно заносе и одушевљавају позоришном или филмском стихијом, урањајући у њу своје кратко и јединствено слободно вријеме?

Један од посљедњих друштвено-великих праведника и пророка Цркве, о. Јован Кронштатски, у пуном смислу те ријечи, грмио је против позоришта. "Тешко вама, глумци, коцкари..." и т.д. Чиме то објаснити? Одсутношћу његове проницљивости баш у том питању, иако је она била потпуна у свим другим? Недостатком "културе театра"?.. И једно и друго објашњење било би наивно. Одговор је скривен неупоредиво дубље.

Јако је симптоматично, као прво, то, што апологети театра - са хришћанске тачке гледишта - до дан-данас нису створили праву апологију својег дјела. То изгледа чак и чудно, с обзиром на мноштво хришћана који се са спокојном савјешћу одушевљавају "представама живота". Само позориште, пак, не може а да не зна какав став према њему имају, већ 2000 година, стварни градитељи хришћанске културе.

А савременом, просјечно вјерујућем човјеку никако није јасно - због чега театар противрјечи његовом духовном животу, и како се једно може ускладити са другим.

Овдје ми себи постављамо задатак да заоштримо "позоришно-хришћанско" питање, да подвучемо оно што има потребу да се подвуче, да би то питање стало пред нама у својем стварном свјетлу. Једна од замки духовног зла је у томе да се помијешају појмови, да се у једно клупко замотају нити разних духовних утврђења, да би се на тај начин створио утисак да је човјековом духу органски сродно оно што му управо органски није сродно, или се чак антиоргански односи према њему.

Због чега је театар (свеједно у каквим својим формама: класичној, филмској, или у форми атракција по парковима и шатрама) магнет за човјечанство, од најраније зоре његове свјетске историје? Зато што он за извјесно вријеме стишава неки бол живота. Ето гдје се психички крије магнетна сила театра за људско друштво на свим његовим културним нивоима.

Јер, човјечанство живи у патњи, несрећи и умирању. Театар га одвлачи од тога. Одвлачи човјека у свијет који је сам створио и којим сам управља. Писци, драматурзи, кинорежисери - то су све наши људи. Они су - "плот од плоти и кост од кости" свијета овога. И ето, ти "наши" људи нешто стварају, нешто "творе". И не што друго - до... реалност! И, том реалношћу се може живјети (сат, два, три!). И, она се потом може преживљавати, њом се живјети може и послије њеног завршетка... И, та реалност није некаква тамо "бестежинска магла" реалности духа, она није удаљено "Царство Небеско"... Не, то је реалност која се може истог овог часа, за мали купон, узети рукама, очима, ушима, то је реалност која се може купити. О, ваистину, то је пир царства свијета овога, пир који иде по свим раскрсницама и распућима свијета.

Као што је Господ, изашавши у свијет, послао своје слуге да на свим улицама и трговима позивају госте на Његову гозбу, тако је и "противник", плоћу невидљиви привремени држитељ свијета овога, на свим улицама и трговима поставио своје гозбе и разоноде. Разоноде које одвлаче од Истинског Духа.

"Не заносите се, људи, - говори тај свјетодржитељ, - не вјерујте магли, кад је пред вама реалност. Не треба вама ефемерна "духовна" утјеха, кад вам је ту стварна, блиска, вама разумљива, земаљска утјеха коју сам ја створио - ваше радости ради, да бих отро сузу вашу, да бих вам олакшао живот. Не вјерујте фатаморгани Крста који одузима вашу посљедњу снагу а ништа вам не даје, и који жели да од вас однесе чак и ту стварну и чврсту утјеху, која не само да радује, него вас и зближава, и то много реалније, опипљивије и видљивије, него што вам то приказују лицемјерне хришћанске Цркве, које вас само разједињују, уносе у ваш живот хлад и мрак, а ништа вам, осим смрти, не дају..." - тако говори држитељ свијета овога. Није ли истина: у овим ријечима свјетлуца, па чак се и тачно чује, нешто познато, нешто што смо имали прилику да чујемо из уста овог или оног човјека, који у тренутку док је то говорио није схватао - ко говори његовим устима.

Да, то се сакрити не може. Супротстављати се Царству Божијем у свијету - безумно је. Много безумније, по својој снази, него што то мисле многи хришћани који су се у свијету надисали тог злог воња духа, који је разливен свуда, који је ушао и у саме људе, те га зато тако мало и могу осјетити.

И само они који чисте свој дух почињу испочетка да примјећују тај зли запах, а онда и да страдају од њега.

Наравно, човјеку за којег је Јеванђеље увијек "досадно", а молитва увијек "присилна" - биће лако да гледа на плесачицу, или да у позоришној фотељи преживљава некакву високу емоцију. Њему неће бити тешко да гледа и на неуморно врћење људи под звоњавом, шумом и крицима распаљених, изгубивших обличје Божије људи. Таквом човјеку, стварно,ништа не можете рећи, зато што ће он на то да одговори: "а мени је интересантно баш то" - и тиме ће да погази, потпуно свјесно, бисер духа који сте му ви дали. Зато је Господ и рекао: "Не давајте светињу псима"... оним душама, које по интересима својег срца себе уподобљују нижим створењима, творевинама лишених духа.

Крв животињских радости, презасићавања храном, похоти очију и плотског врћења по кругу тече у вашим жилама. Зато је човјеку и речено: "дај крв и прими дух". Због тога су мученици и пролијевали своју крв, због тога се, као симбол те наше животињске крви, пролијевала крв старозавјетне јагњади, због тога се пролила Најчистија и Најумонепостижнија Крв Спаситеља. Због тога ми морамо да се причешћујемо Тијела и Крви Сина Божијег, да замијенимо своју стару, духовно смрдљиву крв крвљу Јагњета Божијег. Али све док се бацилоидна крвна зрнца старог, Творцем већ осуђеног свијета налазе у нама, она ће да нас вуку у сваки отклон од духа Божанственог плана који је Творац нацртао за нас у Оваплоћењу.

Хришћани-позоришлије не схватају у поптуности да се Царство Божије, т.ј. рођење духа - центар свега - не достиже никаквим другим путевима, осим добровољним самораспињањем старог духа човјечијег. Да, то је заиста "саблазан" за Јевреје и "безумље" за Грке, али то јесте тако. И управо добровољно, свјесно умртвљавање у себи старог свијета, његових утјеха, страсти, похота и радости, чији је смисао данас у одвлачењу човјека од путева духа.

Ка театрима се људи вуку, наравно, само од досаде, од духовне празнине, од префињеног духовног унинија, и хришћанска свијест не може, никаквим софизмима, да се заштити од те истине.

Извјестан крајичак позоришне умјетности тијесно се приближава чистом духу, али мрвице чистог духа које се још увијек могу покупити у ријетким драматуршким дјелима представљају такву зрнцад пијеска у огромној пустињи антиблагодатне театралне умјетности, да је на њих указивати као на могућност "оправдања" театралних путева ка чистом духу Царства Христовог, у наше вријеме, дефинитивно касно. Театар је, можда, за неке романтичаре-хришћане, још не тако давно, и био нешто обећавајуће, културно; данас - његово учешће у хришћанској култури има тако филмски-брзо разлагајуће дејство, да мало стадо Христове Цркве - духа својег Учитеља и Господа - има данас потребу за најодлучнијим, и никако не млаким, ограђивањем од већ отворено побјешњеле културе царства туђег духа.

Обессољивање хришћанског друштва кренуло је џиновским корацима са појавом културе театралних разонода (филма).

Театрална психичка хипноза стишавања бола свијета - извођења из живота реалног свијета - успављује бодро стање човјечијег духа, а да и не говоримо о томе како она заваљује, масовно зачепља његову психу правим смећем "душевних" (1 Кор. 2:14; 15:44), безблагодатних преживљавања.

Ученик никада неће бити "већи од учитеља својега" - говори Јеванђеље. Шта души могу да дају драматурзи који ће бити занимљиви масама? Смеће, пјену страсти, ништавна преживљавања и маштарења непреображене у Христу душе. И тиме ће се хипнотички хранити душа хришћанина, призвана на велика и чудесна откровења духа, душа код које се анђели Божији спуштају и од које се пењу ка Творцу свјетова! "Од сада ћете видјети - говори Бог - небо отворено и анђеле Божије, како силазе и како се пењу до Сина Човјечијег". А хришћани још увијек похлепно сједе испред завјеса и екрана иза којих и на којима њих "тјеше" животињска, а некада и демонска преживљавања.

Глумиште је тако урасло у плот хришћанског друштва, да и дан-данас има хришћана-идеалиста који мисле да могу да га прилагоде високим циљевима. Други идеалисти ће да га штите упорно и по свим основама, као "умјетност", као "културу" човјечанства. Трећи, који ће се "у принципу" сложити са њима, "ипак" и "дјелимично" се неће сложити. То су људи који се боје да заоштре истину. Још недавно бивши изван њене свијести, они се данас боје да постану "неживотни" у свијету, те зато у својим етичко-хришћанским погледима осјећају потребу да подилазе свим мало вјерујућим и невјерујућим људима којима се они обраћају са благовијешћу хришћанске културе: "ви се нас, вјерника, не бојте, нисмо ми страшни, нисмо ми досадни; ми и плешемо, и позориште имамо"... Нећемо осуђивати те људе, који имају добре намјере, и по тим намјерама ће им судити оно Слово, које они издају у својем лажно-културном алтруизму. Али - пут апостолске благовијести вјере је био, и јесте, други.

Живот нема потребу за позориштем. Живот је истинит, позориште је лажно. Онај ко оде од "својег" позоришта, од своје игре, од "разоноде" у себи самом, отићи ће и од вањског позоришта, зато што ће увидјети да је вањски театар само наставак унутрашњег. Уопште не случајно, као знамење од свјетског значења, први додир Јеванђеља са театром се крвљу мученика пролио по пијеску римских арена.

Проповијед духа, наравно, може залијетати и под мостове. Али њој мјесто није тамо. "Не пришивају старим хаљинама закрпе од небијељене тканине". Старе мјешине, старе хаљине свијета - то и јесте театар. Младо вино Царства Божијег се не може улијевати у њ. Поштено гледајући на историју, заиста треба рећи: не може... Ко мисли да може, и ко покуша да обузда океан тог старог живота, погинуће у његовим таласима.

Посљедње оправдање романтичара-хришћана је ово: образ[1] Богослужења. Говоре: "Театар је изашао из религије". Да, исто онако, као што је Деница[2] изашао из анђеоског свијета, као излазак дисхармоније духа из Денице. Театар је заиста изашао из (religio) везе човјека са Творцем, и сада он представља разјединитеља духовне хармоније Царства духа; тачније, у њему се огледа то разједињење човјека од Творца.

Да је театар изашао из религије, види се по томе што је он ушао у њу (кроз "театралност" богослужења, што представља страшну повреду духа). Он је изашао из ње, да би се вратио, и против тог његовог повратка се треба борити свим силама. Храм се мора ослободити од концертне културе; свештенослужитељи се морају ослободити од власти оних који се моле као "гледаоци".

Богослужење је позитивни примјер суштине живота. Театар - негативни. Живот није игра, него истина. Највећа могућа пропаст лежи између богослужења и театра. Театар глуми, као што глуми сав стари живот човјека. Богослужење - истинско - живи вишим животом, и открива ту истину вишег живота нижој равни у којој се сада налази човјек.

"Послужити" (Мт. 20:26) је дошао Господ, и Свој живот је објаснио као служење Истини Откровења. Његова Истина јесте апсолутна не-глума, она је Простота и Пуноћа Битија. Театар, пак, јесте огледало свијета овога, криво огледало Живота.

У аналогији храма и театра тачно је само једно: и један и други предназначени су да одведу човјека из стања унутрашњег живота у којем се он налази. Један - на десно, други - налијево. Пут забављања човјека јесте широки пут (зато су позоришта пуна): "Многи иду њиме" (Мт. 7:13). Пут служења Богу је узак, радостан, али сасвим на други начин, и њега може појмити само онај којег се дотакао дах Духа (зато су храмови празни): "мало људи иде њиме" (Мт. 7:14).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . .. . .

Све се ово односи на ученике Слова, на бијеле иноке, на бијеле хришћане. За "вањске" (1 Кор. 5:13), пак, важе друге ријечи. За њих је театар, вјероватно, и користан, као неко претходно, припремно обликовање хаоса живота. Тако за вањске људе може да буде користан рат. Рат хришћанину не може да донесе духовно исцјељење, али за човјека који је утонуо у развратни, користољубиви живот, рат може бити чак и јединствено средство тријежњења. У томе и јесте смисао рата, као промислитељног попуштења, одвлачења човјека од ситног, себељубивог живота - ка животу жртвеном; од пакла похоти и сласти - ка границама стварног битија. Хришћанина рат може да огруби, оземљи, може да га утопи у плотску стихију; за себељубивог, "плотског", пак, човјека рат може да значи повратак ка стварном духовном животу. За хришћанина театар представља духовну болест, противрјечност у стремљењима најдубљих покрета његове душе; за злочинца, за окорјелог егоисту, за профанисану душу, пак, театар може да представља степеницу више ка духовној племенитости. Што театар сам по себи буде моралнији, чистији, тим ће он кориснији бити за дато друштво. Суштински је, наиме, важно да увијек буде очуван основни закон духовног усавршавања: треба се окруживати околностима које узвисују, а не унижавају ниво душе. Зато, када се говори о такозваним културним вриједностима свијета, уопште не може бити апсолутних критеријума и оцјена; оцјенити њихов позитивни смисао и тежину могуће је само у односу на датог, тачно одређеног човјека, а никако не у односу на комплекс људског друштва. За ученике Слова театар представља духовни пад; за људе плоти он може да представља раст, уздизање.

Духовни живот човјеков се не одвија у скоковима. Степенице духа имају своје степенике - видљиве и невидљиве. Преображење се остварује у органском процесу одрастања Царства Божијег (Мк. 4:27). Зато за многе људе у свијету театар обавља своју позитивну функцију, иако је, пак, сам за себе, негативна појава... Аналогија између њега и рата мора помоћи да се схвати смисао ове тврдње.

Ту се крије многострано објашњење феномена да много вјерника посјећује театар, као и да не мали број глумаца вјерује. Шта је то театар - у својој свакодневници? Он је наставак свих животних околности у којима на земљи живи човјек. Наставак политичког, социјалног, романтичарског, трговачког, поетског и прозаичног живота свијета. Онај који посјећује театар не излази из својег општег положаја у свијету, мада може отићи у бољи - морално. И - онако како се у свим социјалним круговима свијета налазе вјерујући хришћани, тачно на исти начин они и у позоришном животу живе, дишу том формом свијета, као и било који други човјек. Јер, живот театра - то је живо парче општег живота старог свијета. У том свијету оваплотио се Господ, и дао могућност људима који у Његово оваплоћење вјерују да ходају по свим водама вањског свијета а да не утону у њих. Онако како човјек који пази своје срце може да се сачува у средини политичкој, комерцијалној, литерарној, занатској, фабричкој, тачно тако може човјек да живи и у средини позоришној, не умирући у њој духом. Примјер јеванђеоских митара и блудница јарко показује да Господ Своју свјетлост може унијети у све области живота. У томе и мора бити смисао живота оних који су одали свој живот на служење театралној - као и свакој другој - умјетности.

Али на театру лежи већи гријех, него што је онај који лежи на многим другим служењима људским. Зато што он лакше одвлачи душу од Царства Божијег, него што то чини било које друго служење у свијету. Сва служења су повезана са благодаћу труда, јер труд и јесте оправдање живота, испуњење заповиједи које су дате павшем човјечанству. Изван уског пута труда не може се изаћи на широки пут духа. Рад на пољу, рад за фабричком машином, војна и свака друга обука, научни рад - све је то рад, све је то служење, све је то оправдање. И глумци могу бити убројани у оне који се труде; али гледаоци - не, зато што они неоправедно одмарају од труда, изабирају неистинити спокој у свијету који као муња брзо иде ка својем крају. Седми дан гледаоци не одају Оцу Небеском, него себи, својој забави духа. Као малена дјечица играју се они на празнике, али то није јеванђеоско младалаштво, него младалаштво будаласто. Ето ту се театар разликује од сваког другог служења у свијету. За глумца-идеалисту (аматера) наћи ће се труд и страдање у и око театра. За глумца-професионалца такође. Али, осим тога, над њима обома ће да виси и тешки саблазан: саблазан учешћа у одвлачењу многих људи од духа. На свим осталим путевима тежина саблазна такође може да се појави (нарочито, напримјер, у литерарној и политичкој области), али тамо ће саблазан зависити прије од човјека, него од установе. Саблазан театра, пак, јестесаблазан установе, и један глумац је више изгубљен својом људском личношћу, него што је један политичар у политици, чиновник у држави или пјесник у литератури.

Оправдање глумаца пред Царством духа може бити само у лично-несебичном служењу идеалним задацима театра: оплемењивању духовне грубости, чишћењу првих пластова нечистоте који на човјечији дух налијежу у свијету.

За развратни театар нема никаквог оправдања. У идеалу - глумац мора бити цензор драматурга. За њега је срамота кад је његов цензор гледалац.

Одвући свијет од побјешњелог и из његових недара повијајућег се зла - могуће је само директним, благодатним путем Јеванђеља, т.ј. приопштењем вишој мудрости духа, која једина потпуно засићује душу. То је пут дејства Таворске свјетлости у свијету. Ако срце није примило ту свјетлост, онда се оно од пламена зла може спасити само тако што ће му се пажња одвући од већег зла на мање, и од мањег зла на неутрално стање неке моралне празнине, која ће за човјека духа представљати пад, а за човјека гријеха - ако не узвишење, а оно уздржавање од пада и, осим тога, обучавање некој усредсређености духа.

Тај смисао - "уздржавања од већег зла" и "обучавања духа у усредсређивању" - имају уопште све добре (не аморалне) игре: напримјер, укрштене ријечи, шах, спортске игре (разумије се, непрофесионалне, без страсти сујете, гордости, првенства, примитивног хазарда).

Више стање одвлачења од зла несумњиво јесте труд; нижи је - игра.

Боље је играти шах, него одавати се алкохолу; боље је рјешавати укрштене ријечи, него псовати, очајавати од досаде и пунити своју главу злим и прљавим мислима.

Људе који се стално мотају у метежу помисли, у грешној хаотичности преживљавања и осјећања, театар може успокојити, привести у равнотежу, унијети хармонију у димензијалност живота и дати мисао и преживљавање туђег живота.

Ово задње може бити веома корисно. Живот не по Јеванђељу огрубљује људе и затвара их у властита преживљавања. Од тога потиче надменост срца пред несрећама и страдањима других. Човјек нема кад да се замисли над другом, туђом душом; он често ни о својој нема кад да размишља.

А ако и мисли о туђој души, он то, углавном, чини судећи јој, а не уживљавајући се у њен живот својим срцем. И ево, театар учи уживљавању у туђи живот, повезивању са њим својег преживљавања. То је уживљавање, наравно, "душевно", није приопштено духу, али оно и такво, не дајући стварних знања души, пробија кору њене првобитне окамењености.

Због тога ће сваки театар који не разуздаје ниже инстинкте бити - за масу безрелигиозног човјечанства - добар театар.

Народ је склон да тражи "хљеба и игара". Обично се то не схвата сасвим правилно. Осим негативних жудњи, из те се фразе види још нешто. За свијет који се налази под директним утицајем духова зла - спаситељно бива и оно што је посљедица нарушења хармоније свијета: спаситељна бива и брига о хљебу и устремљеност да се виде склопови хармоније свијета који су другачији од оних који окружују свакодневни живот.

Засићење човјека хљебом не мора само да одвлачи човјека од духа; оно може и да привлачи духу, јер човјека чини способним да почне да размишља о духу, да се усредсреди, да се минимално успокоји својом плоћу, да изађе из њеног примарног ропства. И то је - дубоки закон аскетике. Исто је тако и са забавама. Забава јесте зло за оне који свјесно теже ка савршеном добру. За оне, пак, који теже ка злу, за оне који, можда, чак, кипе у том злу, разонода, разбрибрига, одвлачење пажње - превођење стрелице живота у чистију и спокојнију атмосферу - представља благо дјело и спасење. Овдје се разоткрива најдубља и најсавршенија тајна Божијег уређења човјечијег спасења. Немогуће је измјерити и пребројати мудрост и промислитељност Божију у искориштавању свега у свијету - за циљеве Блага.

Али човјек мора да буде будан. Ако му се да познање, он не смије да застаје на старим путевима својег живота. Из разреда у разред мора да прелази човјечија душа. Квасац благодати мора производити органски раст самосвијести.

"Хљеба и игара!" - то није само одбацивање Благодатне Среће, него и устанак против празнине живота, против не-среће, против хладноће, смрти и посљедњих падова човјека, могућих само у подземљу.

Зато хришћанин, видећи зло скроз-наскроз, има оправдање за усковитлани свијет феномена. Хришћанин не суди свијету; он хоће у свему да види промислитељну, "десну", добру страну живота, и лучи само јеванђеоски однос према свему.

Јер, свака душа може, и мора, на благо да прихвата све вањско. Само голо зрно гријеха и свјесно богопротивљење могу да се назову хулом на Духа.

Театар апокалптички - није јевангеличан, није црквен, али за хиљаде апокалиптичких људи нашег времена он представља једину атмосферу у којој они могу, по својој мјери, да се хране мрвицама истине које падају са Небеске трпезе, да се освјетљују сумрацима - свјетлошћу која не реже превише њихово, на таму навикнуто, око.

Црква Божија не суди вањском поретку свијета. Она само налијево и надесно баца зрнцад духа - поимање суштине појава и стремљење ка непролазној истини битија.

Архиепископ Јован (Шаховској)

Извор

Св. Владика Николај - Бесједа о неутралнима

Ево нам опет Видовдана. Ево данa, који никад неће постати ноћ докле год Срби буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је показао цену царства небеснога. И земаљско царство не добија се јефтино, а Турци га нису јефтино платили. Али је небесно царство много скупље, и Лазар га је платио жртвовањем себе и целе српске војске.

Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркву у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те."

Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба, Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?" Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални. О безверцима или безбожницима није потребно ни говорити. Св. Писмо их назива лудацима, а српски народ непоменицима (као и демоне), јер одбацујући Бога, они су и несвесно постали слуге демонске.

Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Они јадници заборављају, да Христос за деветнаест столећа није изгубио ниједну битку, нити ће и - једну изгубити до краја времена, до Страшног Суда. Не знају, да је он себе прогласио победиоцем света унапред, пре своје крсне смрти, а још јаче после свог славнога Васкрсења, кад је рекао: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи."

Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину  вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот    појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.

Ја се сећам из детињства оног првог рата између Јапана и Кине. Ратобории Јапанци беху напали мирне Кинезе. И Срби су били на страни Кинеза. И ми као мали ђаци симпатисали смо Кинезима. И зар се сви ми живо не сећамо такорећи јучерашњега рата талијанских фашиста против Абисинаца? Сав српски народ без изузетка, револтирао се против бруталних нападача и њихових нечовештава над једним сељачким, хришћанским народом. И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни на најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан. Штетан је по Српство уопште, а штетан је и по Америку и по Хришћанство.

Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!

(Чикаго, 1948)

Извор

Житије преподобног оца нашег Јустина Ћелијског

"Молитва је просфора
умешена од суза и срца"
Ава Јустин

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.


Аввини родитељи

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.


Лукачево, 1931

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.


Јеромонах Јустин

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).


У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...


Ава, - 1959.г.

... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.


Манастир Ћелије 1979. г. - 40-дне-вни помен

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве. Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе. „Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света. Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље. Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

http://www.youtube.com/watch?v=GWcAb4PnTAc Беседа Аве Јустина о Светој Србији Тропар Преподобном Ави Јустину: Православља сладост, нектар премудрости , Оче Преподобни, излио си у срца верних као богатство, животом својим и учењем показао се јеси жива књига Духа, Јустине богомудри моли Христа Бога Логоса да ологоси оне који Те поштују. Тропар, глас 1. Богослова богонадахнутог похвалимо, који српом Духа сасече потпуно лаж безбоштва и гордост Латина, Јустина мудрога Србина, као тајника Богочовека и љубитеља благочешћа, сви саборно кличући овако: Слава Христу Који тебе прослави, слава Њему Који тебе увенча, слава Њему, тебе у сенци скривенога, Он показа Светилником света. Кондак, глас 1. Неисцрпни извор / Православних догмата, / и Анђела у телу / што дише Божјом ревношћу, / вернима јавно објавимо / Јустина Богоносног, / родом дичног Србина, / који речима и књигама својим / савршено утврђиваше / сав род Господњи Православни. Величаније Радуј се, Јустине боголики, / свих Православних / Данице новојављена, / који си ширине поднебесја / просветлио зрацима / речи твојих божанских / и отачком ревношћу. Стихира на Слава, глас 8. Слава Христу Богу Логосу, / Који тебе, Јустине, ологоси, / и показа словесним благовесником / Јеванђеља вечнога живота, / у Тајни Цркве Богочовечанске — / пуноћи Домостроја Свете Тројице, / Којој сада лицем предстојиш / и молиш се за спасење све творевине / у свима Божијим световима.

Извор

Косовска етика

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи - живот, ради онога што је најдрагоценије на небу - ради правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте небеска правда, јер на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се небеском Царству, косовски су мученици жртвовали себе за небеску правду, и тиме везали земљу са небом, осветили земљу небом. Где су пали, ту се земља претворила у небо; а где почивају, ту је свето место, јер су мученици за божанску правду.

Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила зе-маљско и небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Полетео соко тица сива,

Од светиње од Јерусалима

И он носи тицу ластавицу.

То не био соко тица сива,

Веће био светитељ Илија:

Он не носи тице ластавице,

Веће књигу од Богородице,

Однесе је Кнезу на Косово,

Спусти књигу Цару на колено,

Сама књига Цару беседила:

„ЦареЛазо, честито колено!

Коме ћеш се приволети царству?

Или волиш царству небескоме,

Или волиш царству земаљскоме,

Седлај коње, притежи колане,

Витезови, сабље припасујте,

Па у Турке јуриш учините,

Сва ће турска изгинути војска;

Ако л волиш царству небескоме,

А ти сакрој на Косову цркву,

Не води јој темељ од мермера,

Већ од чисте свиле и скерлета,

Па причести и нареди војску;

Сва ће твоја изгинути војска,

Ти ћеш, Кнеже, шњоме погинути".

А кад царе саслушао речи,

Мисли царе мисли свакојаке:

„Мили Боже, што ћу и како ћу?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

Приволети царству земаљскоме,

Земаљско је за малена царство,

А небеско увек и довека ".

Цар воледе царству небескоме,

А неголи царству земаљскоме.

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше, народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог Еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди". Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра. Када тужна царица Милица преклиње свога дичног брата Бошка Југовића да не иде у бој на Косово већ да остане са њом у Крушевцу, да би имала брата од заклетве, он јој овако одговара:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,

А ја ти се не бих повратио,

Ни из руке крсташ барјак дао,

Да ми царе поклони Крушевац.

Да ми рече дружина остала,

Гле, страшљивца, Бошка Југовића,

Он не смеде поћи у Косово,

За крст часни крвцу прољевати,

И за своју вјеру умријети ".

А када сетна сестра свије руке око врата свог најмлађег брата, Војина Ју-говића, преклињући га да остане са њом у Крушевцу, он јој овако одвраћа:

„Иди, сестро, на бијелу кулу,

Не бих ти се јунак повратио,

Ни цареве једеке пустио,

Да бих знао да бих погинуо,

Идем, сејо, у Косово равно,

За крст часни крвцу прољевати,

И за вјеру с браћом погинути".

Кад бесмртни орао наше историје, Милош Обилић, брани себе од клевете на Косовској вечери, он овако кликће:

„Вала теби, славни кнез Лазаре!

Вала тебе на твојој здравици,

На здравици и на дару твоме;

Ал не вала на таквој беседи,

Јер, тако ме вјера не убила,

Ја невјера никад нисам био,

Нит сам био, нит ћу кад бити,

Него сутра мислим на Косово

За ришћанску веру погинути...

Сутра јесте лепи Видов данак,

Видјећемо у пољу Косову

Ко је вјера, ко ли је невјера!"

Но, интимни разлог због кога се честити Кнез приволео небеском Царству, надахнуто нам казују староставне књиге православне. Молитве у видовданској Служби светоме Кнезу најпотпуније нам дају лик свете душе његове. По њима, свети Кнез је „сачувао заповести Божије на земљи"; био је „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом", био је „око слепима, нога хромима, потпора старима". Једном речју, био је оличење свих еванђелских врлина. Зато се и определио за небеско Царство, јер свака еванђелска врлина повуче мало душе у небески свет, док је све скупа сасвим не превуку. Живећи еванђелским животом, свети Кнез није могао не изабрати еванђелску смрт, не приволети се царству небеском. Његово мучеништво за Христа природна је последица његовог живота у Христу. Што важи за њега, важи у већој или мањој мери и за све косовске витезове.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небесном, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, времено вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему, народ постоји да би се осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога - народ без вечне вредности; без тога - народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем, Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео небесном Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним ча-совима своје историје. Доказ тог: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Св. Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим - Свети Косовски Кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.

Наша немањићка држава почела је светитељима, а завршила се - мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора све-титељски и мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата - нихилизма, и заједничког им оца - атеизма, и праоца - материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину, која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона а задави се од комарца. Земља живи небом - то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то, и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек - Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике.

А данас?

Данас је пет стотина педесети Видовдан. Са високе косовске осматрачнице врши се смотра над целокупном историјом нашом од Косова до данас. Врше је Свети Сава и Свети Косовски Кнез. Све што је ушло у нашу историју као саставни део њен, они мере непогрешном мером - мером видовданског еванђеља и видовданске етике.

Ако је просвета, није ли испуњена духом видовданског еванђеља, и видовданске етике, они је одбацују, јер није небеска, није истинска просвета.

Ако је философија, није ли задојена видовданском, небеском мудрошћу, они је не примају, јер је као слана вода, а сланом се водом жеђ не гаси.

Ако је наука, није ли прожета смиреном истином видовданског еванђеља, они је се одричу, јер душу народну трује гордошћу и безверјем.

Ако је етика, није ли до једне душе са видовданском небеском етиком, они је се гнушају, јер човека претвара у скота.

Ако је вера, није ли заснована на видовданском еванђељу, они је не признају, јер не води у небесно Царство.

Ако је уметност, није ли понета видовданским заносом, они је одбацују, јер није косовски стваралачка и еванђелски корисна.

Ако је култура, није ли грађена видовданском етиком, они је не примају, јер је отров за народну душу, отров који трује све што је бесмртно и вечно, све што душу мами у горње светове, у Царство небесно.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

Преподобни Јустин Ћелијски

Извор