петак, 30. септембар 2011.

Порука Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја

 Наш град и нашу јавност и ове године потреса питање одржавања такозване „параде поноса“, наговештене за недељу, 2. октобра у Београду. Са пуно оправдања ову пошаст назвао бих не парадом поноса, већ „парадом срама“ којом се блати људско достојанство и гази светиња живота и породице.
Имамо пуно разумевање и пастирску забринутост за лица са којима се поиграла пала адамовска природа, која је оно што је Створитељем створено као природно и нормално, неком чудном девијацијом претворено у неприродно и неморално, о чему тако јасно говори Апостол Павле у својој посланици Римљанима (Римљ. 1,26-27).
У овом тешком и обремењеном времену, са којим је суочен наш народ, да укажемо само на Косово и Метохију и на горуће стање у области Косовске Митровице, где народ голим животима брани своје просторе и где се ових дана пролива невина крв. Наговештеном парадом у Београду, стичемо уверење, да се жели покрити и засенити трагично стање српског народна на тужном Косову и Метохији.
Питамо се коме требају нереди, обрачуни, са свим могућим последицама острашћених страна у главном граду Србије.
Такође, питамо се, кога ће српска полиција штитити и бранити? Једну групу настраних, који своје мањинске погледе у основи неприродне, желе да наметну другој, огромној већини, која не дели и не прихвата њихово схватање смисла живота и људске слободе.
Отуда, апелујемо на све факторе од којих зависи одобрење за одржавање ове нечасне параде, да се она не одржи.
Доста нам је понижавања и испуњавања страних жеља. Ова накарадна слобода коју нам нуди „парада поноса“, страна је нашој историји, традицији и култури.
Апелујемо и на све оне, који намеравају да се супротставе овој паради, ако се она одржи, да то не чине применом силе.
Употреба силе за овакве и сличне случајеве није хришћански начин борбе. Не може се зло злом победити, већ добрим. У конкретном случају сматрамо да је најцелисходније да учесници параде буду почашћени тоталним игнорисањем. То их може отрезнити.
Молимо се Господу да на обе стране победи здрав разум.

Патријарх српски
Иринеј

Извор

Свети Јустин Ћелијски - Бесједа


Беседа 2. на Светога Саву
          1966. године у манастиру Ћелије


Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!
Хајде да учинимо један кратак хаџилук по земљи Српској, хајде да видимо како се празнује Свети Сава по земљи Српској. Хајдемо до Београда, старе српске престонице. У Београду, шта је? Све радње отворене, сва надлештва раде. Људи, шта је то? Ево одговора: На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде.
Хајдемо мало даље, хајдемо до Универзитета. Шта је то? Празан, нигде никога нема, нигде никога на Светога Саву на Универзитету. Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст пред Универзитетом и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
Хајде даље по несрећном Београду и тужном хаџилуку нашем, хајдемо до Патријаршије. Гле, и пред Патријаршијом крст, гле и на крсту распет Свети Сава! Шта је то? Откуда то? Од раскола! Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом и вапије са крста: Господе, опрости им јер на знају шта раде!
Такав је мрак, такви крстови по Београду. А Свети Сава где се у Београду слави? По црквицама, по црквама као по збеговима, тамо дечица, тамо њихови родитељи, ето они славе Светога Саву, а храм Светога Саве који је почео да се зида пре толико деценија претворен у гаражу! И пред тим храмом крст и Свети Сава плаче над кукавним Српством и вапије: Господе опрости им, јер не знају шта раде!
Хајдемо даље, напустимо мрачни и срамни Београд. Хајдемо у Шумадију, хајдемо у наша шумадијска села. Данас је Свети Сава. Школе треба да брује од песме Светоме Сави, а тамо у сваком селу школа затворена, нигде ђака у њој, нигде ученика, нико не слави Светога Саву. Школа устала против Светога Саве. Пред сваком школом у сваком селу шумадијском, било то у Љигу, у Милановцу, у Петровцу, Јагњиловцу... Пред сваком школом крст, и на крсту распет Свети Сава, а његова болна и тужна уста понављају непрекидно: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
Хајдемо даље по варошима српским, по варошима Српске земље. Шта је то? Крагујевац, Ниш, Лесковац, Врање, Нови Сад, Сарајево, Бања Лука, Цетиње, Никшић, шта је то? Што је толико крстова пред толиким здањима, пред црквама, пред школама? И на свима тим крстовима Свети Сава вапије Господу: Господе, опрости им, јер не знају шта раде! Не знају, Господе. Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!
А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.
Хајдемо, хајдемо широм Српске земље. Тамо, далеко у сумаглици, стоји Црна Гора. Српска Црна Гора! А у њој скоро све цркве затворене, претворене у магацине. Затворене и служба се Божја не служи. И пред сваком црквом, не један крст, него стотине крстова, и на свима њима Свети Сава распет! О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!
Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.
А монаштво, свето монаштво, које је држало Српски народ кроз векове и векове и дало све што је највеће, јер ништа веће нема Српски народ од светих монаха, Светог Саве, Светог Петра Цетињског, Светог Николаја Охридског. Монах и Владика, то је највеће у српскоме роду, највећи учитељи, највећи просветитељи. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!
Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?
Пише о једном догађају један Свети Отац: Била два друга. Један од младости своје решио да се одрекне света и уживања светских и да постане монах. А други, његов друг од младости, почео да исмева Еванђеље Господа Христа и веру. И заиста, овај први се замонаши и постаде монах. Онај други оде својим путем, ружећи све што је Христово, што је еванђелско. Деси се да тај младић умре пре монаха, и овај његов друг монах, тужан и сетан што му је друг такве душе отишао на онај свет, стаде се молити Богу да му покаже где је душа његовог друга у ономе свету, шта је са њом. - Ето, он није веровао у Тебе, Господе, он је Твоје Еванђеље одбацивао, вери се Твојој ругао, шта је с њим? Неколико дана молио се монах од свег срца плачући и молећи Господа да му открије ту тајну. Једнога дана тајна му би откривена. Његов друг дође, јави му се. А он монах, одмах га упита: Молим те, реци ми како ти је горе? Како се осећаш? - О, то ли хоћеш да сазнаш? Мени, мени је врло тешко и претешко. - Па добро, у чему је твоја тешкоћа, шта ти је тешко? - То се не може описати - одговара младић. - А што? - Зато што моје патње, моје муке, превазилазе све што људске речи могу описати. Али када већ хоћеш ја ћу ти показати само један делић моје патње. Тада он подиже крај од своје хаљине и показа му ногу. И монах угледа огромног црва који нагриза ногу. И удари страшан смрад, ужасан смрад, тако да монах скочи, полете да изађе из келије, отвори врата, излете из келије и побеже чак ван манастира. Његовог друга нестаде, а смрад се разли по целоме манастиру и то такав смрад, да су монаси морали да напусте манастир и да траже уточиште далеко на другом месту. А овај монах који се молио да му се јави тај друг, целог живота није могао да спере са руке своје смрад који је наишао на ту руку од присуства тог несрећног младића.
Таква је судбина душа које неће Христа у овоме свету. Таква је судбина човека који хоће без Христа да живи у овоме свету. Таква је судбина и вама, несрећни Срби, који сте се одрекли Светога Саве, који сте се одрекли Господа Христа, одрекли се свога живота. Шта те чека у ономе животу ако душа твоја у овоме свету не стекне Христа и не испуни себе божанским мирисом, светим врлинама, светим животом, светим заповестима Христовим? Шта ће бити од твоје душе, шта ће се у њој накупити? Смрад! Смрад! Смрад! - од кога се нећете моћи спасти никада, и трајаће вечне муке.
Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
Да, тужна је судбина Светога Саве, највећег и најсветијег Србина, највећег и најпрослављенијег Србина у свима световима, сем на земљи Српској сада.
А данас, данас на небу је српски Ускрс. Данас сва небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.
Ти земаљска Србијо, куда идеш? Шта је твој крај? Шта, ако не пропаст, погибија? Пропаст, погибија српских душа, покољ српских душа! Ето, то је Српска земља. А то је сваки Србин добровољно дао, добровољно убијао своју душу. Мајка која слуша дете како псује, отац који псује, шта раде? Убијају душу у детету свом, и душу своју убијају и спремају пакао и себи и деци својој. О, свака крађа, сваки грех, све је то убица који јури на тебе. Свака ружна реч, свака ружна помисао, свако рђаво дело, све су то силе демонске које те гађају да те устреле, да ти душу убију.
Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно. Али у ономе свету видеће сваки шта је зарадио.
Свети Сава распет на безброј крстова по Српској земљи! Свети Сава распет на свима крстовима који ограђују Српску земљу. Са свих тих крстова, он, он највећи Мученик српски, вапије пред Господом: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!
О Свети Оче Саво, опрости и помози! Опрости и помози, опрости и помози нама духовним мртвацима по земљи српској. Васкрсни нас из мртвих, васкрсни душе наше из мртвих. Васкрсни их покајањем, васкрсни их вером у Господа Христа. Васкрсни их нашим новим животом по Еванђељу.
Ти нас покај, ти нас приведи Господу Христу, иначе српска земља претвара се у огромно гробље, леш до леша, мртвац до мртваца. И авај, ако не васкрсне ка Христу, ускоро ће се претворити Српска земља у огромно гробље српских душа. Гробље душа које су извршиле самоубиства и убиства, презревши Господа Христа, одбацивши Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Даваоца вечнога живота и бесмртнога, и јединог Имаоца и Даваоца Вечне Истине и Правде.
О Свети Оче Саво, васкрсни нас из мртвих. Васкрсни нас на веру у Господа Христа. Да ништа на овом свету не ценимо као Њега и да никога не љубимо више од Њега. Јер, ето, Он нам кроз Себе даде сва небеска блага и Царство Небеско. Дај нам силе и моћи да и ми исто тако усвојимо веру у Њега, љубав к Њему, молитву к Њему.
Свети Оче Саво, опрости и помози! И моли Господа Христа да све нас, српске мртваце, мртваце душом, васкрсне из свих смрти ка Њему, ка Небеској Правди ка Вечном Животу кроз све векове. Амин.

Планина Атос


Не постоји место на земљи ближе Небу од планине Атос, за коју милиони верују да представља најсветије место на Земљи. Одавде се непрестано узносе молитве већ више од хиљаду година, а монаси чине све што могу да задрже, како кажу, свет што даље од себе. Не изненађује што новинари нису нарочито добродошли. Екипи америчке тв мреже ЦБС узело је две године упорног дописивања и преговарања како би им се одобрио долазак на Атос. А онда, изненада, једног дана стигао је потврдан одговор: “У реду. Дођите и видите ко смо ми.”

Филм са преводом на српски језик је премијерно објављен на сајту манастира Клисина.


четвртак, 29. септембар 2011.

Најружнији обичај


Има код нашег народа један врло рђав и ружан обичај, а то је псовање. Истина, псују и други народи, али горе од нашег народа не псује нико на свету. Обично људи из других народа псују или руже то, што је за њих најмржије и одвратно, док наш народ ружи чак и оно, што за њега треба да буде најсветије и најпоштованије. Зар ми не чујемо скоро на сваком кораку, како поједини људи псују мајку и самoга Бога. Овај ружни обичај Срби су примили за време робовања од Турака. Али не мислите, да су Турци псовали своје мајке и свога Бога; то неби учинио ни један Турчин, јер за то кривца је очекивала смртна казна. Турци су псовали само српску мајку и српског-хришћанског Бога, а то су чинили увек из велике мржње према Србима, које Турци и нису сматрали за људе, него за презрену рају.
На жалост, поједини из нас уместо тога да омрзне ову псовку, којом су Турци ружили Србе, уместо највећег гнушања према овоме турском безобразлуку, почеше и сами да понављају ове турске грдње и, на своју велику срамоту, псују и своју мајку и свога Бога, као да правдају тиме своје бивше зулумћаре.
О несреће! Зашто то чините? Зашто псујете своју мајку и свог Бога? Турчин је мрзео српску мајку и за то је псовао њу, али зашто псујеш своју мајку ти, о Србине!? - Можда за то, што је она тебе родила, исхранила, поставила на ноге, неговала, чувала? Или за то што је она пазила на твоје здравље и твој Живот?
Турчин је мрзео Бога хришћанског и за то је псовао Га, а зашто Га псујеш ти, Србине? - Зар и ти мрзиш свога Бога? - Тад реци за што? - Можда за то, што је Он очувао твоју државу и твој народ? Можда за то, што Он шаље род на твоју њиву и срећу у твој дом? Можда за то, што Он спасава тебе од сваке невоље?
Дакле, што можемо рећи за човека, који псује мајку и Бога?
Прво, да овај човек нема памети, јер псује то што треба поштовати, грди то што мора волети и ружи оне којима се треба да клања. Паметан човек никад тога неби учинио.
Друго: човек, који псује мајку и Бога, нема морала у своме срцу, јер чак и животиње поштују и воле своју мајку и одане су ономе ко их његује и храни, а овај човек псује своју мајку и ружи свога највећег Дародавца - Бога.
Треће: човек, који псује мајку и Бога, нема страха Божјег у себи, јер и Господ нам је заповедио да поштујемо оца и мајку и волимо Бога изнад свега у свету, а овај човек не боји се Бога и не слуша Његове заповести.
Како треба да се понашамо према таквом човеку? - Њему не треба давати никаквог поверења, јер онај, који псује мајку и не боји се свога Бога, може лако и покрасти, и убити, и опљачкати, и издати отаџбину, и направити лажну меницу и сваки други злочин учинити. Зашто? А за то, што псовати Бога и ружити мајку то је највећи злочин у свету, а који чини највећи злочин, тај ће лако учинити и остале мање.
Један поштени Јеврејин имао је код себе слуге хришћане, али чим је чуо, да слуга псује Бога, одмах га је истерао, говорећи: „Кад се ти не бојиш свога Бога, зар можеш да слушаш мене? Кад ти не поштујеш свога Небесног Господара, како можеш поштовати мене - твога газду? - Ко псује Бога и мајку, тај је дакле неморалан човек и такав мене може увек и опљачкати и преварити и покрасти и убити".
Видите, дакле, да чак и људи других вера гнушају се овог нашег гадног обичаја. И зато оставите га, не срамотите себе и своје српско име. Нека сваки види да ви поштујете свога Бога и да сте захвални својим родитељима; тада вас и Господ неће напустити, као што вас ни до данас није напуштао.
Свети  Николај  Жички

четвртак, 22. септембар 2011.

Ава Јустин: Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је


Данас је велики Празник, Свепразник, Мала Госпојина. А то значи мали Божић, јер се данас родила Пресвета Богомајка, Која нам Господа и Бога Христа родила. Отуд, овај Празник препун је радости. У безбројним данашњим молитвама и песмама непрекидно се наглашава да се данас рођењем Пресвете Дјеве Марије све и сва испуни радости. Све и сва, јер нам је Она - Бога родила. А шта је веће од тога на овој земљи?
Данас је и мали Ускрс, јер нам је Пресвета Богомајка родила телом Господа Христа. Телом којим Васкрсли из мртвих победи смрт, и све и сва испуни бескрајном радошћу. Јер шта је радосније за нас људе него да смрт буде побеђена, да смрт буде уништена, да нам Живот Вечни буде осигуран? А то је урадила Пресвета Богомајка родивши телом Господа Христа, телом коме је Господ дао васкрсну силу, дао бесмртност и Живот Вечни.
Данас је и мали Спасовдан, јер се родила Она која је дала тело Господу Христу, тело које је васкрсло из мртвих и узнело се на Небо и седи изнад свих Херувима и Серафима. Каква част за људско тело и каква радост за нас људе! А то је све чудесна заслуга Пресвете Богомајке, Која се родила на данашњи дан. Данас је, исто тако, мали Духовдан, јер се родила Она која нам је дала Сина Божјег, Господа Христа, Богочовека, Спаситеља света, Који је испунио сав домострој спасења, узнео се на Небо и ниспослао Духа Светога, и основао Цркву на земљи, дао такорећи телу Богомајке душу небеску. Зато је данашњи Празник заиста Празник велике и неисказане радости.
Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала ту човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско рођено испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова,сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби.
У једној дивној нашој молитви пева се и вели се: „Данас би почетак спасења нашег ". Данас, не на Божић, него данас, на дан рождества Пресвете Богомајке. Зашто? Зато што нам је Спаса Она родила. И родивши се на земљи, гле , са Њом се већ јавља и почетак нашег спасења. Уствари, од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, исрећни и несрећни Срби. Јер, све што јс велико, све што је свето у нашој историји, то је од Ње, Пресвете Богомајке. Од Ње сав Свети Сава, од Ње сав Свети Симеон Мироточиви, од Ње сви Свети Немањићи, од Ње сви Свети Српски Патријарси, Свети Српски цареви, Свети српски Сербљи, Свети Српски сељаци, Свети Српски Мученици што гинуше за Крст часни и Слободу златну. Од Ње сви велики Српски Мученици до данашњега дана, сви прави Срби.
Погледајте, данас је Празник свете Студенице. Велики Немања и превелики његов син Свети Сава посветили су Студеницу, ту мајку свих наших светих задужбина - коме? Рождеству Пресвете Богомајке - данашњем великом и светом Празнику да би се и у српској души родило све што је блиставо, све штоје еванђелско, да вечни поток Благовести Христове понесе сваку српску душу изовога на онај свет и принесе је Светом Престолу Тројичног Божанства. И највећи број светих задужбина наших посвећено је Пресветој Богомајци. Да, Она је заиста увек била и остала хранитељица, тј. чуварка и спаситељица рода Српског Христоносног.
И Она, родивши нам Бога Господа Христа, и давши све то штоје Он донео свету, због света тога Она је најславнија од свих људских бића створених у свима световима. Најмоћнија, Најчистија, Најбезгрешнија. Гле, Она је изнад Херувима и Серафима, чистија и светија од њ их. Људи, горе срца! Не бојте се ни греха, не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред намаи над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она - Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свихђавола, јер нам је родила Победите љ а смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско. О, какварадост имати испред себе, над собом, изнад себе, као вођу рода људског Пресвету, Преблагословену Матер Божју, Богородицу, Приснодјеву Марију. Све, свешто је од Ње, све је спасење наше.
Чарна данашња песма, дивни тропар, пун је божићне радости,пун је ускршње радости, пун је васељенске радости, пун је радости небеске. Казује нам сву тајну нашег спасе њ а и казује нам тајну наше радости. Зашто ми православни толико волимо, толико поштујемо и толико се молимо Пресветој Богомајци? Јер у Њој, од Ње, за нас је све, за нас православне. Дивни тропарданашњи гласи: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радости целомесвету. Јер из Тебе сину Сунце Правде, Христос Бог наш. И разрушивши клетву, проклетство, даде благослов. И уништивши смрт , дарова нам Живот Вечни". Ето, ту је сво Еванђеље Сп аса, савдомострој спасења, сав Господ Христос, целокупно дело Његово. Значи: у Њој - Пречистој Богомајци.
Од Ње и код Ње, е то, ми се спасавамо, ми Живот Вечни добијамо, ми смрт побеђујемо. Сунце Правде Господ Христос рађа се кроз Њу и изЊе у овоме свету да одагна сваки мрак, сваку таму, да уништи сваки пакао и даљудима осигура бесмртни Живот Вечни, отвори сав Небески Рај и подари ЦарствоНебеско, и славу, и сва блага небеска. И ми, имајући пред собом Богомајку каонашу Молитвеницу, као нашу Посредницу пред Богом, као нашу Заштитницу свакодневну и сваконоћну, ми смо заиста моћни и силни, ми хришћани. Знате лик ада смо најмоћнији, знате ли када је хр и шћанин свемоћан? Када је сав прострту молитви пред Пресветом Богомајком, када је сав поверен Њој, када свом душом својом иде за Њом и служи Њој. Онда, онда ти си моћ, и сила, и свесила! Нема моћи мрачне и страшне у овоме свету која би могла да нашкоди твојој души итеби. Нема смрти која те може отети из наручја Пресвете Богомајке. Нема ђавола који може да се приближи теби кад си ти предан Пресветој Богомајци.
А Она, Она је на небу и на земљи, непрекидно служи Своме Божанском Сину. Шта је Њен живот на земљи био? Служење Богу, служење Господу Христу. Шта је Њен живот на небу? Опет служење Господу Христу, служење Богу. Непрекидно Богослуж е ље. Ето, то је Пресвета Богомајка, Пресвета Богородица. Ими празнујемо Њу толико пута у години и, боље рећи, сваки дан и сваки час Православна Црква ј е слави кроз безбројне песме и стихире на свакодневним богослужењима. Непрекидно Јој служи. О, те дивне среће да и ти и ја учествујемо у томе! И ми муцамо те дивне молитве и непрекидно призивамо Њу за Заштитницу,за Молитвеницу свих нас, васцелог рода људског и рода Српског. Сваки празник је Њен. И данашњи празник је Њен. За нас је то извор благости, извор сил е и у нассе улива сада с неба безбројна и неисказана Божанска сила. Заступништвом и молитвама Пресвете Богомајке и ми постајемо моћни и силни, моћни да сатремо сваки грех који јуриша на нас или ниче у нама, у нашој души, из наше грехољубиве природе. Зато је сваки празник Пресвете Богомајке извор радости за нас.
Ми православни хришћани и на данашњи дан прослављамо Њу Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Владичицу нашу Богородицу. И ми, служећи Њеном Божанском Сину, служимо уствари и Њој. Јер вршећи заповести Еванђеља Христовог, ми показујемо своју љубав према Њему и потврђујемо своју љубав. „Ко љуби мене, врши заповести моје " - вели Спаситељ. И ми, вршећи заповести Исусовог Еванђеља, идемо за оствареним и вечним Ева н ђељем Господа Христа, првим оствареним Еванђељем - Пресветом Богомајком. Шта је Она? Оличење Еванђеља Христовог у роду људском, најсавршеније оличење, савршеније од свих Светитеља, од свих Анђела, оличење свесавршеног Еванђеља Христовог. Пресвета Богомајка, за нас хришћане, за све православне хришћане, за сва небеска бића. Пред њом трепте Херувими и Серафими, јер је неизречено узвишенија од Херувима и драгоценија и скупоценија од Серафима. То је Она, највећа вредност свих светова, највећа вредност и највеће благо рода људског.
И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христ у Богу предајмо " .
Не можемо ми предати живот свој Господу Христу без Ње. Само са Њом и са свима Светима ми можемо ући у Царство Небеско, ући у Рај, и наследити сва блага која је Господ Христос дошавши на овај свет дао и даривао.Од нас тражи се само једно - вера. И у вери молитва и љубав и служење Господу Христу свим бићем и свом душом, свом снагом, свим срцем својим. Заиста, Господ Који нам је донео толика блага, Који нам је даровао Живот Вечни, даровао нам најпре Пресвету Богомајку, Пресвету Богородицу, Која нас је спасла после пада људског кроз нашу праматер Еву, спасла нас греха, смрти, ђавола, кроз Сина Свог Божанског. Њу нам је дао Он. Такву радост, такво благо кад нико се томе није надао!
И ми имајући та блага, како ћемо душу своју људску, човечанску душу своју, и савест, и цело биће своје најбоље употребити у овоме свету и наћи најбољи пут и највећу вечност и вредност за све то? Како? Само верујући у Господа Христа и служећи Му кроз Пресвету Богомајку, вођени Њоме ипредвођени. Нека би нас Она увек крилила и чувала од свакога греха, од свакестрасти, од сваке смрти, од сваког ђавола.
Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин.
Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски,ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ,Београд,1998.
Извор: Епархија бачка

среда, 21. септембар 2011.

Рождество Пресвете Богородице



 Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.



О многожељена и дугочекана, 
Плачем од Господа Дево исплакана! 
Телесни храм бићеш Духа Пресветога. 
Мајком ћеш се звати Слова Превечнога. 
Пламеном купином назвали су тебе, 
Јер божански огањ примићеш у себе, 
Горећеш од огња, но сагорет нећеш, 
Носићеш плод златни, и свету донећеш. 
Носилица Оног, који небо носи, 
Коме цело небо похвалу узноси, – 
С тобом ће се збити чудо од чудеса, 
Јер ћеш носит небо, шира од небеса! 
Скупља си нам, Дево, од драгог камења, 
Јер си људском роду источник спасења; 
За то нек те слави васиона цела, 
О пресвета Дево, о грлице бела! 
Цар небесни жели у свет овај доћи, 
О капијо красна, кроз тебе ће проћи, 
Кад порастеш, Дево, родићеш нам Христа 
Из твога ће тела Сунце да заблиста.

Свети Николај Жички 

уторак, 20. септембар 2011.

Писмо Срба са Косова и Метохије



MОЛИМО ВАС МИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
СКРУШЕНО И СМЕРНО,

СРБИНЕ И СРБКИЊО, ДА
1. Ако стигнете и кад стигнете, одвојите од свог времена и прочитајте коју РЕЧ Молитве за нас грешнике.
2. Ако нам затреба хлеба и воде и лекова, шаљите нам
3. Ако нам затреба оружје, пробајте да нам донесете
4. Ако Вам шаљемо децу јер нису безбедна, чувајте их у наше име
5. Ако Вам није тешко, опет и опет се за нас Богу помолите
6. Ако Вам није тешко, а ако не тражимо много, сви на исповест, да нас Бог покаје, као народ помогне.

8. На следећим изборима не гласајте за издајнике
9. Не зовите нам папу, Европу, Унију и Нато
10. НЕ СЛУШАЈТЕ ВЛАСТ, АКО ИЗДАЈУ НАС, ВИ СТЕ СЛЕДЕЋИ
11. Ко може нека дође на барикаде
12. Ко не може нека се моли за нас
13. Не зовите нас у кампове за избеглице, не обећавајте нам рај уз душек и паштету. Не шаљите нам поруке да смо већ издани. Поштујте нашу одлуку ако желимо да умремо за Свети Космет.
Завидите нам, Господ нас је удостојио
да се жртвујемо за СВЕ Вас.
14. Не заборавите нас! На Косову и
Метохији нас има преко 150.000!

***

Поделите ово писмо свим Србима и свим
добронамерним људима света – онима
који верују у Бога, правду и
равноправност међу народима –
 МОЛЕ ВАС УГРОЖЕНИ СРБИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ.

петак, 16. септембар 2011.

Србски народ као Теодул


Срб то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађања, да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је и тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба српскога народа.
Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е предр да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб него Срб.
Од Индије су праоци Србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче, да човеку бива све по Карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништена, по заповести Фараоновој, Мојсеј је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ни један врабац не пада без воље Оца нашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање У судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак и србски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

5. Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.
Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под Кнезом Милошем. Робовања под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовањима Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних старешина у старије време и србске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга (Мат. 20, 26; Лука 22, 26). Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који се уздиже, биће понижен, а који се понижује биће подигнут (Лука 14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашљив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба и од прашине истресе па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује своју љубав особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак своме љубљеноме ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.

10. Сви богољупци и народољупци били су у своме животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних а незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2000 година.

11. Велики паћеник је био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав и Војислав Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор и свети Јован Осоговски и Јован Рилски, паћеници за своју душу. Исто тако и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи; Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови нису нимало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају надживети се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама - Теодул што значи слуга Божји.

13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом кад је одрастао одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања - по библиском имену Нехемија - а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул - слуга Божји - и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божји и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му је Бог истина дуг век, али и он је журио, да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу тек онако ради украса своје земље нити пак да подражава Грцима него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред тешким ратом са Грцима. Извесно, да је све остале цркве и манастире, како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то, да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онаку лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубиви, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио до свога последњег издисаја на асури у Хилендару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова Држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе - панјелинизму цариградском и пантеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно просече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично их оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин, Сава ја смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи панјелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек панјелински шовинизам, стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије - службе Богу - усредсређене у личности владара.

19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф или шеиф или шах носилац Божанске власти. (Као нешто пролазно ми не спомињемо овде световњачку теократију у Женеви, коју је Калвин засновао, но која је с њим и ишчезла. Теократија монашка већега стила постојала је од древних времена, постоји и сада у Тибету).

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. "Раб Христа Бога" тако су себе сви називли и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи него и владари кнежеви, деспоти војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви теодули, слуге Божије. Тако их је све Сава упутио, Немања свима пример дао, а дух Божји на том путу укрепио.

Свети Николај Жички

четвртак, 15. септембар 2011.

МАЈКА



Шта је мајка? То је биће најсличније Богу. Такво питање задао сам ја самом себи и такав одговор дао приликом једног незаборавног догађаја. 
Био сам као ђак присутан стрељању једног разбојника. Убио човека и жену, кућу им похарао па запалио. Осуђен на смрт и везан за колац, над ископаном раком. И жандарми с пушкама чекали су команду да стрељају. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: Господо, господо моја, немојте га убијати. Ви не знате колико је он добар био. На зло је наведен. Учинио је једно недело. Али ја знам много његових добрих дела. Ако не верујете мени, његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Јајој, не убијајте њега, убијте мене!
   Овај догађај упечатио се дубоко у моју душу, и до данас није се изгладио. Кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спасе грешнике, ја сам се увек сећао оне мајке.
   Зашто је Христос дао Себе распети за грешнике? Зато што је у сваком грешнику видео неко добро и у најпропалијем сину свом и у најпрљавијој ћерки својој.
   Ај, браћо моја, поштујмо мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија. Поклонимо се зато у данашњи дан материнству, јер је свето, и свима матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божије.

Свети Николај Охридски и Жички, РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА

петак, 02. септембар 2011.

Шта је важније - ићи у Цркву или бити добар човек?


Због чега ићи у цркву, ако је Бог у души? Није ли важније бити добар човек? Данас често можемо да чујемо та питања. А може ли и треба ли Црква да учини људе добрима? У чему је истински смисао црквеног живота? О «добрим људима» у цркви и ван ње разговарали смо са свештеником московског подворја Тројице-Сергејеве Лавре Сергејем Фејзулиним.

Данас многи људи иако не одричу веру, иако признају Бога, али са црквеним животом немају ништа заједничко, сматрају да имају Бога у души, и да Њега треба тражити баш тамо, а не у храму које су изградиле људске руке.

Одмах се сетим једне епизоде ​​из моје свештеничке праксе. Једна жена је одлучила да приведе свога мужа у цркву. Она је ишла сама већ неколико пута, била је на исповести, причешћивала се, а муж је то одбијао. И она тако растројена стоји у цркви - муж је поред цркве, али не улази. Предложио сам јој да одем и упознам се са њим. Веома добар, пријатан човек, али је одбијао да уђе у цркву јер му је «Бог у души». Помолио сам се у себи, размишљајући шта да му кажем, и одједном ме је осенило, те сам рекао: «Реците ми да ли доручкујете такодје у души?». Он се некако збунио, замислио и смућено рекао: «Не». Тако размислите о томе, вера је то што треба да се испољава практично, вера не може да буде теоретска, треба да буде жива, потврдјена животом, непосредно, нашим поступцима. 

Али због чега не испољавати веру практично, просто живећи по савести, трудећи се да испуњавамо заповести, чинећи добра дела?
Многи сматрају да је много важније бити добар човек, него редовно ићи у цркву.

Шта то значи бити добар човек? То је само релативан појам, сви људи су добри. Бог је све створио добро, и човек је круна творевине, њен најсавршенији део. Човек може да се уподоби Богу, он је лик Божији - сваки човек! Независно од тога, да ли је свестан тога или не, да ли покушава да пронадје тај лик Божији у себи и оствари га, да се приближи Богу, да личи на Њега, да Му постане родјени. То Господ очекује од нас - да Му се уподобимо. А у том смислу - сваки човек је добар, и не само добар, сваки човек је предиван, човек је савршенство.

Али у уобичајеном смислу добар човек, кажу још «човек од реда», - је веома релативна ствар, сви смо ми за некога добри, а за некога не баш веома. Неко може да буде рецимо изузетан лекар и порочан породични човек, неподношљив у личним односима. Неко може да буде спреман да се жртвује за своју Отадзбину, а истовремено да буде суров и беспоштедан према непријатељу. Да ли је то добар човек? За кога је добар? Црква нас не позива да будемо добри, и чак штавише, жеља да «будемо добри» је веома опасна. Жеља да будемо добри са сваким човеком није љубав према човеку, већ човекоугађање и лицемерје. О томе говори Сам Господ у Јевандјељу: «Тешко вама када сви људи говоре о вама добро». Човек се адаптира према другоме, како би оставио утисак на њега, и на тај начин изазвао добро мишљење о себи, на то се губи много душевних снага, и то је страшна ствар. Христос у Јевандјељу такве људе назива лицемерима.

Нисмо позвани на то да будемо добри, већ свети, и то је сасвим друга мера људског духа. Паскал, француски филозоф и научник,каже да се сви људи условно могу поделити на праведнике и грешнике. Праведници су, каже Паскал они који себе сматрају грешницима, а истински грешници су они који себе сматрају праведницима и добрим људима. Они управо због тога ни не виде своје недостатке, не осећају како су далеко од Бога, од љубави.Јер увек треба да осећамо велику глад за љубављу. Љубав је када увек у свему тражим сопствену кривицу, у неким околностима, у општењу са људима, у породичним и пословним односима. Осећам да ми увек недостаје љубави. «Будите свети, као што сам Ја свет». И у том смислу је добар онај који непрекидно себе сматра, условно говорећи, лошим, осећа своје недостатке - недостатак вере, наде, и наравно љубави, недостатак благочестивости, молитвености. Уопштено, то се дешава у било којој практичној ствари - чим човек почне да удовољава, настаје самозадовољство, које ограничава његове стваралачке импулсе, и човек замире, његов стваралачки огањ не осветљава више његов живот.

Ето како је веома страшно размишљање и веома малоградјанска представа, да је довољно бити добар човек. Али, слава Богу, Господ нам помаже да осетимо те своје недостатке кроз неке околности, када видимо да немамо љубави према људима, да неможемо да се супротставимо неким саблазнима, падовима, - то је такође Божија милост, и на тај начин се увиђа најважнији грех - а то је самозадовљство, самољубље. Оно је супротно љубави. Љубав је - незадовољство собом, свест о сопственој ништавности и свети су људи који цео живот живе у свести о сопственој ништавности, и због тога им постаје доступна Божија величина. Црква нас не призива да будемо добри, то је надубља заблуда. Црква помаже човеку да осети своју греховност и дубоку нарушеност личности, дубоку болест личности. И Црква, истовремено са обзнањивањем те болести, је исцељује.

Због чега само Црква може да исцели човека? Због чега он не може да се спасава сам по себи, због чега треба обавезно бити део Цркве?. 

Треба себи објаснити шта је Црква уопште. Ово је питање ниског човека за кога је Црква нешто неразумљиво, страно, одбојно, далеко од његовог реалног живота, и због тога он ни не улази у њу. Апостол Павле на њега даје одговор како нико више, нико боље није могао да одговори током целе историје човечанства: «Црква је тело Христово» и притом додаје «стуб и потврда истине». И даље додаје, да смо сви «удови тела», то јест делови тог организма, честице, ћелије, може се рећи. Овде се већ осећа нека веома дубока тајна, то већ не може бити нешто одбојно - организам, тело, крв, душа, функционисање целог тела и сапотчињеност, саорганизованост тих ћелија. Долазимо до питања односа према вери у Бога мирског и оцрковљеног човека. Црква није само правни институт и друштвена организација, већ је она пре свега то о чему говори апостол Павле - нека тајанствена појава, заједница људи, Тело Христово.

Човек не може да буде сам. Он треба да припада неком правцу, филозофији, погледима, и ако је у неко време осећај слободе, унутрашњег избора, оно је - посебно у младости - интересантно за човека, животно искустви показује да човек не може добити ништа у животу сам, већ треба да има неки круг, неку специјалну заједницу. По мом мишљењу, такав чисто индивидуалистички приступ према «личном» Богу ван цркве, то је просто људска илузија, то је немогуће. Човек припада човечанству. И тај део човечанства, који верује у то да је Христос васкрсао, и сведочи о томе - то и јесте Црква. «Будите Моји сведоци», - говори Христос апостолима - «чак до краја земље». Православна црква остварује то своје сведочење, остваривала је и време гоњења, и ту традицију су сачувале генерације људи у разним околностима.

У православљу, у цркви постоји веома важна ствар - постоји реалност, постоји трезвеност. Човек се непрекидно загледа у себе и не својим сопственим видом истражује нешто у себи и у околним животу, а моли помоћ и учешће у свом животу Божије благодати, која просвећује сав његов живот. И овде је веома важан ауторитет традиције, хиљадугодишње искуство цркве. Искуство живо, делотворно и делује у нама преко благодати Духа Светога. То даје друге плодове и друге резултате.


Медјутим, колико често видимо спољну «оцрковљеност», а на делу - одсуство љубави и неку укоченост. Колико само људи редовно посећује цркву, али не живе сасвим по Јевандјељу. И њихова исповест је често формална, и причешће - «уобичајено». И истовремено, могу се срести људи који су потпуно далеко од цркве, чак убеђени атеисти, али који живе на делу, а не на речима - истинским хришћанским животом.

Да, тако нешто је могуће, али је то неразумевање, како у једном, тако иу другом случају. То јест човек није нешто потпуно схватио у свом животу. «По плодовима ћете их познати», «Неће свако, који Ми говори:« Господе! Господе! », Ући у Царство Небеско, већ онај који испуњава вољу Оца Мога Небескога», - говори Христос. Када човек покушава да се оцркови, он као да мења омотач, облачи дугу сукњу, или још нешто тако, а његова унутрашњост и суштина остаје у неком замрзнутом стању. Он чува самољубље, и отуђеност од људи.

Ако се човек формално односи према себи, он површински прима и мало значења придаје свом унутрашњем свету (таквих људи је такође много, нажалост), онда је за њега и исповест формална - набрајање, именовање грехова. Човек није свестан најопаснијег - он жели да буде «добар». Хоће да буде добар у сопственим очима, да буде у сагласности са својом савешћу, и са људима. За њега се то страшно разочарење-показује ништавним, празним, далеким од неких ствари. И човек се у себи несвесно противи таквом страшном знању, изграђује своје психолошке заштите, покушава да се сакрије од самог себе, од Бога, и да оде у неку сенку. И зато је њему лакше да наброји неке грехе, него да покуша да схвати у чему је у ствари крив.

А ако је човек дошао у цркву само због тога што му је то неко посаветовао - лоше си, болестан си, дођи и све ће ти се средити у животу - то је дубоко противно хришћанском односу према животу уопште, такав модел прихватања себе и сопственог места у животу. Можда ће он с тим наравно он и остати, нажалост.

И код атеисте, који је по својој суштини хришћанин и по својој суштини носи у себи љубав, радост - постоји такодје неко недовољно разумевање. То је атеизам илузије, када човек не схвата, о чему он говори. Када почнеш да разговараш са таквим човеком, схваташ да је он верујући човек, и да је његов живот у суштини Оцрковљен, то јест он је љубављу повезан са другим људима. Али он није домислио најважнију мисао. Он живи, потчињавајући се не мисли, већ свом срцу, интуицији. Такви људи често веома страдају у животу, због тога што многе ствари не могу да прихвате, они покушавају да одвоје светлост од таме, пшенице од кукоља, љубав од лицемерја и не могу то да учине, веома често осећајући некорисности свега тога, што они раде . Њима је недоступно Богоопштење, те они немају ту пуноћу постојања. Они имају љубав као делатност, али љубав као пуноћа живота је за њих недоступна.

А да ли је доступно Богоопштење у цркви? Јер тамо срећемо много тога несавршеног, неправилног, одбојног, већину људи са свим њиховим недостацима. Да би општиле с Богом људи траже осаму, и због чега је потребно то разноречиво сабрање људи? 

Прва цркву чине Адам и Ева, а уопштено говорећи прва Црква је - Тројица. Јер ако говоримо о љубави, а Бог је љубав, речено је у Јевандјељу, значи љубав треба на некога да се излива. Љубав је ако сам ја спреман чак и свој живот да дам за неког човека, да умрем ради тог човека. И зато не може човек који је сам да оствари виши смисао. Наравно, подвижници-пустињаци су у том смислу изузеци. Они имају посебан дар Божији - налазећи се у самоћи остварују виши смисао. А виши смисао је - љубав. Она је неостварива у самоћи. Човек треба да изадје ван свог сопственог омотача да би разрешио проблем љубави. Љубав је када некога волиш. И због тога је Бог - Света Тројица. Како је рекао један богослов, ако схватамо Тројицу, онда разумемо и шта је љубав. И ако осећамо љубав, онда за нас тајна Свете Тројице постаје очигледна. И зато је љубав тежња да некоме нешто даш. Када волиш самог себе, то није љубав, то је затварање у самог себе, то је већ скоро болест. И зато у наше време, када многи људи мисле да се може живети без Цркве, видимо такву пандемију психичких патологија. Посебно у државама, где је религијна потпуно јасно одвојена од државе, где је код људи разрушена традиција општежића, где је нарушен живот народа, и људи су раздељени на острва индивидуалних живота. Интересантно је да је после Реформације, када су људи у протестантским храмовима престали да се исповедају, кроз неко време психологија постала самостална наука, и тада настаје психоанализа као покушај неког исцељења. Враћа се пагански однос према човеку као мери свих ствари. Најпре настаје антропоцентризам - васељена почиње да се врти око човека, и потом то кроз неко време доводи до разних патологија у области душевног живота.

Човек треба да има одговорност и за себе и за друге. Одговарати за себе само пред самим собом је - трагизам, због чега раније или касније осећамо своју ограниченост и непотпуност, своју немоћ и неку слабост. И сваки човек осећа потребу за опроштајем, јер свако без обзира колико предиван он био, у тајним деловима душе настају неке помисли, јер човек није идеалан. А ми смо призвани на светост: «Будите савршени као Отац ваш Небески», - говори Христос. И због тога светост укључује у себе осећај своје непотпуности, дубоку свест о својој греховности, али је то истовремено и вера у то, да ме велики Бог, Владика света и поред свега воли онаквим какав јесам. То умирује. Нисам ја сам себи судија, већ ми је Бог судија. Бог распет на крсту за мене - то је суд Божији. Узети мој грех на себе, узети моју бол, умрети за мене. 
Када осетиш да невини Бог узима нашу кривицу на себе, шта може да се појави сем благодарности? Љубав је када се човек стиди за себе и за друге људе, он осећа зло које они чине као своје сопствено. Осећа да је други човек учинио нешто, али се то тиче и мене јер сам и ја такодје човек. То и јесте пуноћа оцрковљености, то и јесте живот у Цркви.



 Превод се руског др Радмила Makcимовић


Извор