Војвода Драшко о Млецима (Горски вијенац)

" (Дође Драшко војвода па се са свијема грли и целива, па сједе међу

њима.)

КНЕЗ РОГАН

Причај штогод, Драшко, од Млетаках!

Какав народ бјеше на те стране?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Какав народ, питаш ли, Рогане?

Ка остали -- не бјеху рогати.

КНЕЗ РОГАН

Знамо, чоче, нијесу рогати,

но бјеху ли згодни и богати?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеше, брате, доста лијепијех,

а грднијех десет пута више;

од бруке се гледат не могаху.

Богатијех бјеше поголемо;

од богатства бјеху полуђели,

ђетињаху исто као бебе.

Сви нуглови пунани празновах;

мучаху се, да им очи прсну,

да одеру кору леба суха.

Гледао сам по два међу собом

ђе упрте какву женетину

тјелесине мртве и лијене

(потегла бих по стотину оках!)

па је носе проз градске улице

усред подне тамо и овамо.

Не боје се чести и поштењу,

тек да стеку да се ками ране.

КНЕЗ ЈАНКО

Бјеху ли им какве куће, Драшко?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеху куће на свијет дивота!

Ама бјеше муке и невоље:

ћескота их несретња дављаше,

смрад велики и тешка запара,

те немаху крви у образу.

ВУК МИЋУНОВИЋ

А како те збиља, дочекаше?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Ко м' у зли час дочекива, Вуче?

Ја нијесам ни позна никога,

а камоли да ме ко дочека,

но ми она ружна мјешавина

не даваше из куће изаћи.

Свагда граја бјеше око мене

када хоћах по граду изаћи,

као у нас бијеле неђеље

кад се крену момчад у машкаре.

Да једнога не би пријатеља,

главом сина Зана Грбичића,

свога дома већ не ћах гледати,

него кости тамо оставити.

А он ме је братски дочекао,

водио ме свуда по Млеткама.

ВУК МАНДУШИЋ

А бјеху ли јунаци, војвода?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Не, божја ти вјера, Мандушићу!

О јунаштву ту не бјеше збора.

Него бјеху к себи домамили,

домамили па их похватали,

јадну нашу браћу соколове,

Далматинце и храбре Хрвате;

па бродове њима напунили

и тиска' их у свијет бијели,

те довукуј благо из свијета

и притискај земље и градове.

СЕРДАР ИВАН

А судови бјеху ли им прави?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеху, брате, да те Бог сачува!

Мало бољи него у Турчина.

Бјеше једна кућа превелика

у којој се грађаху бродови;

ту хиљаду бјеху невољниках,

сви у љута гвожђа попутани,

те грађаху принципу бродове;

ту од плача и љуте невоље

не мили се уљести човјеку.

Једни сужњи бјеху приковани

у путима на веље бродове,

те возаху по мору бродове;

ту их љетње горијаше сунце

и дављаху кише и времена,

не могаху из везе шенути,

но, ка пашче кад га за тор свежеш,

ту чамају и дневи и ноћи.

Најгоре им пак бјеху тавнице

под дворове ђе дужде стојаше;

у најдубљу јаму коју знадеш

није горе ко у њих стојати.

Коњ хоћаше у њима цркнути,

човјек пашче ту свезат не шћаше,

а камоли чојка несретњега;

они људе све тамо везаху

и дављаху у мрачним избама.

Сав протрнем, да их Бог убије,

кад помислим за оно страшило.

Нико жалит не смије никога,

а камоли да му шта поможе.

Када виђех витешку невољу,

забоље ме срце, проговорих:

Што, погани, од људи чините?

Што јуначки људе не смакнете,

што им такве муке ударате?

Док Грбичић мени попришапта:

Немој такве говорит ријечи,

не смије се овде право зборит.

Твоја срећа -- не разумјеше те

И чујте ме што вам данас кажем:

познао сам на оне тавнице

да су божју грдно преступили,

и да ће им царство погинути

и бољима у руке уљести.

ВУК МИЋУНОВИЋ

Будили се ти тако проричеш,

мишљаху ли у свијет за кога?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Нема тога ко с' не боји чега,

да ничега ано свога хлада.

Они страха другога немаху

до од жбирах и до од шпијунах;

од њих свако у Млетке дркташе.

Кад два зборе штогод на улицу,

трећи ухо обрне те слуша,

па онај час трци судницима,

кажи оно што они збораху

и попридај штогод и поглади.

Суд онај час она два ухвати,

па на муке с њима у галију.

Од тога ти бјеху погинули,

међу собом вјеру изгубили.

Колике су с краја у крај Млетке,

ту не бјеше ни једнога чојка

један другог који не држаше

за тајнога жбира и шпијуна.

Грбичић се мени кунијаше

да су једном жбири и шпијуни

облагали једнога принципа

пред сенатом и свијем народом,

и да су му главу откинули

баш на стубе његова палаца.

Како их се други бојат неће

кад могаше облагати дужда!

КНЕЗ ЈАНКО

А бјеше ли игре у Млеткама,

ка ово те се ми играмо?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеше игре, али другојаче.

У једну се кућу сакупљаху

пошто мркни и пошто вечерај.

Кућа бјеше сила од свијета,

ужди у њој хиљаду свијећах;

по зиду јој свуд бјеху пањеге,

цијеле се напуни народа,

тако исто и кућа остала;

свуд могаше из зида виђети

ђе вираху ка миши из гњ'језда.

Док се једна подиже завјеса,

трећи дио од куће отвори.

Боже драги, ту да видиш чуда.

Ту измиље некаквога пука,

то ни у сан никад доћ не може,

сви шарени као дивље мачке.

Док их стаде по кући кривања,

ђе ко бјеше запљаска рукама;

имах мртав паднут од смијеха!

Мало стаде, они отидоше,

а за њима други изидоше.

Такве бруке, таквијех грдилах

нигђе нико јошт видио није!

Носине им по од кварта бјеху,

истрештили очи као тенци,

а зинули ка курјаци гладни;

а дрвене ноге насадили,

па иђаху као на кључеве;

облачили прње и јачине, --

усред подне да га човјек сретне,

сва би му се коса најежила.

Докле неко, да му Бог поможе,

из онијех пањегах завика:

"Бјеж, народе, е изгоре кућа!"

Боже драги, да ту бруку видиш.

Стаде јека, клепет и ломјава,

стаде писка, капе попадаше,

стотина их испод ногах оста;

све се наби, да кркнут не може,

као стока кад је звјерад гоне.

Те ми опет сјутрадан на игру,

кад у кућу нигђе нико нема,

но је пуста кућа затворена.

И јошт ћу ви једну спрдњу причат

(а знам чисто вјероват нећете):

видио сам људе у Млеткама

ђе на коноп скачу и играју.

КНЕЗ РОГАН

То не може бит истина, Драшко,

него су ти очи замаштали.

ВОЈВОДА ДРАШКО

Не знам ништа, но сам их гледао;

и сам мислим да је маштаније.

ОБРАД

Ада што је него маштаније!

Ја сам чуо од једнога ђеда,

у Боку су једни доходили

из Талије, или откуд друго,

на наш пазар исти излазили,

па викнули цијелу народу:

"Погледајте онога кокота!"

Кад погледај онога кокота,

али шљеме за ногу потеже.

Кад онај час, није него сламка!

Другом викни: "Послушај народе,

свак ће сада грозд у руку имат,

грозду ће те бритве принијети,

ал' чувајте, да вас јад не нађе,

немој који грозда откинути!"

Докле свако за по грозд ухвати,

принијеше бритве гроздовима;

кад виђеше чудо невиђено:

сваки себе за нос дохватио,

догна бритву до својега носа!

Докле трећи саврх зида викну:

"Чуј, народе, не потопите се!"

У то рикни низ пазар ријека;

или било мушко или женско,

свак, да гази, уздигни хаљине.

Кад ни воде ни од воде трага,

но свак дига у пазар хаљине

и кренуо ка да воду гази!

Кад виђели е их погрдише,

скочи народ, и би их побили,

но утеци у Котор Латини. --

То играње исто је овакво

што на коноп играју, војвода!

ВУК МИЋУНОВИЋ

Појаху ли уз гусле лијепо?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Какве гусле и какву несрећу?

Ту за гусле и збора не бјеше!

ВУК МИЋУНОВИЋ

Ада за сву игру без гусалах

ја ти не бих пару турску дао.

Ђе се гусле у кућу не чују,

ту је мртва и кућа и људи.

СЕРДАР РАДОЊА

За сваку те работу питасмо;

а гледа ли принципа, војвода?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Гледах, брате, као тебе сада.

СЕРДАР РАДОЊА

А бјеше ли какав, аманати?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеше човјек те од средње руке;

да не бјеше под оним именом,

не шћаше се бојат од урока.

СЕРДАР РАДОЊА

Како ли се зваше, војевода?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Валијеро... и већ не знам како.

СЕРДАР ИВАН

Пита ли те што за ове краје?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Пита, брате, не знам ни сам како.

Ја изидох пред њим с Грбичићем,

поклоних се како ми рекоше.

Пут мене се поосмјехну принцип,

распита ме за наше крајеве,

и шћах рећи љуби Црногорце,

јер спомену све редом бојеве

ђе су наши помогли Млеткама.

Па послијед поче ђетињити;

запита ме за наше сусједе,

за Бошњаке и за Арбанасе:

Кад ухвате -- каже -- Црногорца,

било жива ал' мртва у руке,

хоће ли га изјест, што ли раде?

Ђе изјести, ако Бога знадеш,

ка ће човјек изјести човјека?

Ма сам чуо -- опет ми говори --

један народ тамо змије једе.

Какве змије, честити принципе?

А гадно је на пут погледати --

све се длаке најеже човјеку!

КНЕЗ ЈАНКО

Ја мним те је дочека лијепо?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Но лијепо, него прелијепо!

Обећа ми и што му не исках.

И помислих кад од њега пођох:

благо мени јутрос и довијек,

ево среће за све Црногорце,

дајбуди ћу повест доста праха

да с' имају чим бити с Турцима.

Кад послијед, све оно излиња,

ка да ништа ни зборено није.

И посад му не бих вјеровао

млијеко је да рече бијело.

КНЕЗ РОГАН

А како те рањаху, војвода?

Бјеху ли им лијепа јестива?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Ту не бјеше јела изван леба,

но донеси некакве преслачке,

по три уре лижи докле ручај.

Два дијела ту бијаше пука

јоште млади, а обезубили,

све лижући оне посластице.

Од жеље се сад наједох меса. "

Примјер смирења

Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђивањем и обучавао је послушнике.

"Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (испосници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђеним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом јуродивог Христа ради, каквим се представљао.

Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Литургији.

Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо, није више знао да ли то пева ангео или човек.

Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим. Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника - јеромонаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним речима:

'Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље! Напоље из цркве...'.

'Благослови, старче, сасвим си у праву', рекао је јеромонах, оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а затим мирно изашао из цркве.

Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као кипови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно нам објаснио:

'Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим, како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог послушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и савршени монах из скита Свете Ане.'"

Старечник

Извор

Национализам Светог Саве

У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у Светоме Сави, која је овога Божјег човека и народног хероја покретала на сва она велика дела, која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања. Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе: не живим ја него Бог живи у мени, ја сам назвао азијском способношћу. У истини многи нам примери показују, како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно савршенство назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи, које је Азија дала човечанству. Но људи са таквим божанским одушевљењем обично су бегали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речи – да убуду и увек пребубу „усамљени са Усамљеним“. И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за самотним сунчањем, за пребивањем усамљен са Усамљеним, и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као рођени Балканац, то јест, као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Најпре најбољи зидар самога себе Сава је по том био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је по том био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је по том био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целога свега а нису уредили своју душу ни своју кућу.

Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, над том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Сав тај труд његов над народом српским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народно организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.

Шта означава народна црква? Означава једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. На супрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: идите и научите све народе. 1) Тим речима Он је признао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Свог Светог на апостоле, апостоли су почели говорити разним језицима; не, дакле, само јеврејским, или латинским, или грчким, него језицима свију народа: Парћана и Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине црквене у једном народу они су се трудили да их узимају из тог самог народа.

Отуда је Савина народна црква јеванђелска и апостолска. Такву народну цркву желео је од увек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву, са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. А Свети Сава је придобио ту драгоцену тековину пре седам векова. Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи; грчке епископе и свештенике заменили су епископи и свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику.

Народна црква изискује народну династију у држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално али губи морално; добија у материјалним димензијама али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж, и осећање сталне несигурности.

Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хилендар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је српски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен својствен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју култура, онда је Свети Сава творац и надахнитељ свеколике наше богате народне културе.

Свети Сава није био војсковођ ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља српске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега народна војска састоји се из синова народа а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ, само и једино да брани народ и народну државу а никако данапада друге народе и руши туђе државе.

И тако творац српске народне цркве следствено је био творац свуколиког национализма српског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом, тако да се не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол.

По схватању Светог Саве живот је народни једна недељива целина како физички тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу.

Ово Светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и пстало тако природно као дисање. И у истини душа је Србинова дисала тим основним начелима Светосавског национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан данас за Србина је одбојна и сама помисао, да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божја на страном језику. Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна отаџбина. „Своје чувај, туђе не дирај“, његова је посведневна реч и за њега света реч. Школу која не значи вежбаоницу у врлинама и која производи људе непоштеније и побрканије од неписмених људи, Србин сматра злом, и то злом које се скупо купује. Рекламаторску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовитом подсмеху и порузи а у души страхује од ње као од лукавог непријатеља, који се с осмехом увлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње. Војску сматра народном одбраном, и сам војује као лав, али само онда – и једино онда – када му је савест мирна, да не отима туђе него да брани или ослобођава своју отаџбину, земљу отаца својих. Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио и своме народу као остварени идеал у аманет оставио.То је његов јеванђелски и органски национализам. Па због тога што је јеванђелски, оњ штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штитио индивидуалност самога народа као целине да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам.

А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијама и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче него пре 700 година. Отуда је национализам српски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне у 1848 години. Ако је то истина, онда значи да је национализам српски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији него је и савршенији, јер је јеванђелски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и у очајању, док је Светосавски национализам започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против империјализма и против ненационалне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње час империјализму час интернационализму. А јак темељ, правом национализму јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светоме Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је српском народу учитељ, у свему. Учитељ, – но не једино српском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима.

Предавање на КНУ, 1935

Одабрани делови из текста Светог Владике Николаја Велимировића «Национализам Светог Саве» а из књиге «Беседе на гори»

Духовници - Отац Стефан, манастир Велика Ремета

Извор

Србима у Митровици на Косову

Ја не снивам... моју душу

Анђеоска дижу крила,

Па Косову лети равном,

Да вас грли, браћо мила!

Да вас грли, и да љуби

Ваше лице, ваше чело,

На које је мутно доба

Мученички в'јенац сплело;

Да вас љуби, да вам сузом

Своју вељу радост каже:

Благо роду, благо земљи,

Гдје се братац с братом слаже!

Ви сте браћа, ви сте људи,

Зажижници српске зоре, -

Свете сјенке са Косова

Благослов вам данас зборе!

Ц'јело Српство данас клечи

И крст часни меће на се,

А молитва чиста, света

У висини таласа се:

"Дај им, Боже, воље јаке,

Да издржат' муке могу,

Да доврше свето дјело,

Посвећено теби - Богу;

Па кад кубе сјајног храма

У твом јарком сунцу сине,

И забрује звона света

Јасним звуком са висине,

Чуј молитву њиног срца,

Чуј им жеље, чуј им гласе...

Па нек' јекне Шар-планина:

Српству зора родила се!"

Алекса Шантић, 1896.

Православље и савремени свијет

У протеклим вековима – на пример у Русији у 19 веку - православни поглед на свет је био део православног живота и подржаван је реалношћу. Чак није било потребе говорити о њему као о нечем одвојеном - сви су живели православно у сагласности са православним друштвом. У многим земљама је сама влада исповедала Православље; оно је било центар друштвене делатности, и сам Цар или историјски владар је био први православни мирјанин чија је обавеза била да својим поданицима даје пример хришћанског живота. У сваком граду су постојале православне цркве, и у многима од њих се служило сваког дана ујутру и увече. Манастири су постојали по свим већим градовима, али и у мањим, у њиховим предграђима, у селима иу удаљеним и пустим местима. У Русији је било више од хиљаду званично регистрованих манастира, не укључујући друге заједнице. Монаштво је било општепризнати део живота. Заиста у већини породица је неко - сестра или брат, деда, рођак - био монах или монахиња, а да не говоримо већ о другим примерима православног живота, страницима и Христа ради јуродивих. Сав начин живота је био прожет Православљем, чији је центар наравно било монаштво. Православни обичаји су били део свакодневног живота. Већина књига које су се читале су биле православне. Сама свакодневица је за већину људи била тешка, морали су много да раде да би преживели, наде на преживљавање нису биле велике, а смрт није била реткост - све то је поткрепљивало Христово учење о реалности и близини другог света. У таквим условима је живети православно значило исто што и имати православни поглед на свет, и било је мало потребе говорити о томе.

Данас се све изменило. Наше Православље је - острвце усред света, који живи по потпуно другим принципима, и сваким даном се ти принципи све више мењају нагоре, и све нас више отуђују од њега. Многи људи су подвргнути искушењу да свој живот поделе на две категорије: свакодневни живот на послу, с мирским пријатељима, у овосветским пословима, и Православље по коме живимо недељом и другим данима када за то имамо времена. Али ако дубље погледамо, поглед на свет таквог човека често представља чудну комбинацију хришћанских и овосветских вредности, које се у ствари не мешају. Циљ овог чланка је да покаже како људи данас могу да почну да чине свој поглед на свет вреднијим, то јест да га учине потпуно православним.

Православље је - живот. Ако не живимо православно, ми просто нисмо православни, независно од тога којој вери формално припадамо. ..

Живот у нашем православном свету је постао веома извештачен, неопредељен, и компликован. Православље заиста има свој живот, али оно такође није тако далеко од живота околног света, и зато живот православног хришћанина чак и када је он заиста православан, не може а да се не одражава на њега на овај или онај начин. Али нека недефинисаност је проникла чак и у православни живот. Хајде да покушамо да размотримо наш савремени живот да бисмо видели како бисмо најбоље могли да испунимо своје хришћанске обавезе, да водимо живот који није од овога света чак и у ова страшна времена и да имамо православни поглед на свој данашњи живот, који ће нам омогућити да у та времена преживимо и у потпуности сачувамо нашу веру.

Данашњи живот је постао ненормалан

Свако ко погледа на наш савремени живот у перспективи тог нормалног живота који су водили људи у претходним временима - например у Русији или Америци или било којој западноевропској земљи, - не може а да га не порази то колико је живот данас постао ненормалан. Сам појам ауторитета и послушања, учтивости, понашања у друштву и индивидуалном животу - све се толико изменило, наглавачке, искључујући неколико одвојених група - обично хришћана ове или оне исповести, који покушавају да сачувају такозвани "старомодни" начин живота.

Наш ненормални живот се данас може окарактерисати као изопачен. Од младих година се савременом детету обраћају као породичном малом богу: његови прохтеви се задовољавају, жеље се испуњавају, оно је окружено играчкама, забавама, удобностима, не уче га и не васпитавају у сагласности са строгим принципима хришћанског понашања, а дозвољавају му да се развија у том правцу куда га вуку његове жеље; довољно је да каже: "Ја хоћу", или "Ја нећу" да би се услужни родитељи склонили пред њим и дозволили му да поступи како оно хоће. Могуће је да се то не дешава у "свим породицама" и "све време", али се дешава довољно често да би постало правило савременог васпитања деце, и чак и родитељи који имају најбоље намере не могу у потпуности да избегну његов утицај. Чак и ако се роидтељи труде да дете васпитавају строго, суседи покушавају да ураде нешто друго. То треба узети у и обзир при васпитавању детета.

Када такав човек одрасте, он се логично окружава оним на шта је навикао од детињства: удобностима, забавама, играчкама за одрасле. Његов живот постаје непрекидно трагање за "забавама", а та реч се није могла наћи чак ни у речнику; у Русији у 19 веку или у некој другој озбиљној цивилизацији просто не би схватили шта та реч значи. Живот као непрестано трагање за "забавама", које су толико лишене сваког озбиљног значења да би неки посетилац из било које друге земље 19 века гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику, - скоро на сваки аспект наше савремене културе - помислио да је доспео у земљу неких безумника, који су изгубили сваки додир са свакодневном реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир јер живимо у том друштву и прихватамо га као дато.

Неки од недавних истраживача нашег савременог живота назвали су данашњу омладину генерацијом "ја", а наше време "веком нарцизма", које се карактерише поклоњењем себи и обожавањем самог себе, што омета развој нормалног људског живота. Други опет говоре о свету фантастике, где данас живи тако велики број народа, који су неспособни да се суоче са реалношћу околног света или да се окрену својим унутрашњим проблемима.

Када се поклоњење "мојем ја" односи на религију, што се веома често среће у последњим деценијама, онда то обично бива нека фантастична форма религије "саморазвоја" (где објекат поклоњења остаје "ЈА"), испирање мозгова и контрола мисли, гуру или свами , трагање за НЛО и "неовоземаљским" бићима, ненормалних духовних стања и осећаја. Овде нећемо разматрати све те појаве које су већини вас вероватно добро познате, али ћемо се само дотаћи тога како оне делују на православни хришћански духовни живот наших дана.

Треба да будемо свесни када данас покушавамо да водимо хришћански живот да свет који је створио наше изопачено време, ставља пред душу захтеве - било у вери или овосветским животу - које треба признати за тоталитарне. То су у последњим годинама толико распрострањени култови, који захтевају потчињавање самозваном "светитељу", али то је толико очигледно и у овосветским животу када се човек не сусреће са одвојеним искушењем овде или онде, већ са непрекидним стањем искушења у виду рецимо музике која се свуда чује - у продавницама, институтима, у виду реклама објављених на улицама, и где телевизија често постаје тајни домаћин, који диктира савремене вредности, мишљења, укусе. Ако имате малу децу, знате колико је то истинито: ако је оно видело нешто на телевизору, веома тешко је потом борити се са тим новим мишљењем, које је изнела телевизија као ауторитет.

Смисао тог свеобухватног искушења, које данас напада на људе (које је у потпуности откривено у његовој мирској форми, а у религиозним обично скривеније) се састоји у следећем: живи данашњи дан, раслабљуј се, насладђују се, осећај се добро. За тим смислом долази други, мрачнији, који се отворено чује само у званично атеистичким земљама. Заиста, треба да будемо свесни, да оно што се данас дешава са светом је веома слично гвозденој завеси или у слободном свету постоје његове разне варијанте, али су циљеви за освајање наших душа веома слични. У «комунистичким» земљама које имају званичну доктрину атеизма се потпуно отворено говори: заборави на Бога и сваки други живот осим овог, изгони из душе сваки страх Божији и поштовање светиња, гледај на оне који још верују у Бога у «старомодном стилу», као на непријатеље које треба уништити. У својству симбола нашег безбрижног, самообмањујућег времена које тежи за забавама могао би се узети наш амерички «Дизнеиланд», и не треба нам гори симбол који показује куда се у ствари креће поклоњење «мени»: у совјетски Гулаг, низ концлогора, који већ управљају животима скоро половине светског становништва.

Два лажна приступа духовном животу

Али можемо се упитати какве везе све то има са нама, који се трудимо колико можемо да водимо трезвени православни хришћански живот? Пуно! Треба да будемо свесни да живот око нас колико год ненормалан био представља место где започињемо наш сопствени хришћански живот. Како год да осмислимо свој живот, каквим год истинским хришћанским садржајем да га испунимо, он ипак носи у себи неки печат "мени" - поколења и ми треба да будемо довољно скромни да би то признали. Од тога ћемо и почети.

Постоје два лажна приступа животу око нас, које многи прихватају мислећи да је то образац како треба да поступају православни хришћани. Први најраспростањенији приступ је да треба ићи укорак с временом: прилагођавати се рок-музици, савременим модама и укусима и целом ритму нашег џез савременог живота. Често старомоднији родитељи имају мало додира са таквим животом и живе мање или више одвојено својим сопственим животом, али ће се осмехивати видећи како њихова деца следе за најновијим безумљем, и мислити да је то нешто што не наноси штету. То је пут потпуне несреће за хришћански живот, то је смрт душе. Неки могу да воде споља пристојан живот без борбе са духом времена, али су у својој внутрини мртви и умиру, и што је најтужније од свега њихова деца то плаћају различитим психичким и духовним растројства и болестима, које се све више шире. Један од лидера култа самоубица, који је окончао свој живот у Џоунстауну је била млада ћерка грчког православног свештеника; сатанску рок-групу "Кис" (буквално "пољубац", али овде скраћеница од Кидс Ин Сатан Сервис то јест "деца у служби сатане" ) чине бивши руски православни младићи. То су само неки екстремни примери; већина православних младих људи не одлази тако далеко, они се само стапају са антихришћанским светом који их окружује и престају да буду пример каквог-таквог хришћанства за околину.

То се не сме радити! Хришћанин треба да се разликује од света, и то треба да буде једна од основних ствари, коју треба да усвоји као део свог хришћанског васпитања. Иначе нема смисла називати се хришћанином, а посебно православним.

Лажни приступ друге крајности је то што би се могло назвати лажном духовношћу. Пошто преводи православних књига о духовном животу постају све доступнији, а православна терминолоогија о духовној борби се све више проноси етром, све већи број људи говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним молитвеним стањима и о највећим од Светих Отаца као Светом Симеону Новом Богослову , Григорију Палама или Григорију Синаита. Веома је добро знати за ту истински узвишену страну православног духовног живота и поштовати велике Светитеље, који су га у ствари водили; али ако не будемо имали веома реалну и смирену свест о томе колико смо ми далеко од живота исихаста и колико смо мало припремљени за то , да би чак и да се приближимо њему, наше интересовање за њега би било само још један одраз нашег егоцентричног света.

Данас постоје веома популарне књиге на ту тему. Заиста, римокатолици се сами активно баве тим питањима под православним утицајем и врше утицај на друге православне. Например, језуитски свештеник о. Џорџ Мелони пише књиге на те теме и преводи светог Макарија Великог и Симеона Новог Богослова и покушава да у свакодневном животу направи од људи исихисте. Они практикују све могуће начине "осамљивања" обично "харизматских", људи се (тобоже) надахњују Светим Духом и пробају све видове аксезе, о којима ми знамо од Светих Отаца и који су на много вишем нивоу од онога на којем се ми данас налазимо. Постоји једна дама, Кетрин де Хет Доерти (која је у ствари рођена у Русији, а потом је постала римокатолкиња) која пише књиге "Пустиња", "Ћутање" и о свему осталом што би она желела да уведе у живот на тај начин као да рекламира нове бомбоне. То је наравно веома неозбиљно и носи у себи трагичне знаке нашег времена. Људи који немају свест о томе шта говоре користе узвишене ствари. За неке је то само навика или "убијање" времена; за друге који ствари примају озбиљно то може да постане велика трагедија. Они мисле да воде узвишени живот, а у ствари нису могли да реше своје личне унутрашње проблеме.

Дозволите ми да поново подвучем да треба избегавати обе ове крајности - обамрлости и надри-духовности, али то не значи да не треба да имамо реалну представу о тим законским захтевима, који нам описују свет, или да треба да престанемо да поштујемо велике оце исихазма и користимо њихове разумне поуке или да сами прибегавамо Исусовој молитви у сагласности са нашим околностима и могућностима. То само треба да буде на нашем нивоу, ближе земљи. Може се закључити (и то је данас апсолутно неопходно за наша схватања као православних хришћана) да треба дубоко да схватимо у каквим временима живимо, како у ствари мало познајемо и осећамо наше Православље и како смо далеко не само од древних светитеља, већ и од обичних православних хришћана, који су живели пре сто година или чак и једну генерацију уназад, и да су нам потребни велики напори да бисмо данас просто опстали као православни хришћани.

Шта ми можемо да урадимо

Или конкретније: шта можемо да урадимо да задобијемо ту свест, тај разум, и како можемо да га учинимо плодотворним у нашем животу? Покушаћемо да дамо одговор на то питање у два дела: први се односи на свест о свету који нас окружује, који је као никада раније у историји хришћанства постао наш отворени непријатељ, а други на нашу свест о Православљу, које већина од нас познаје много мање него што би то требало, уколико желимо да га сачувамо.

Као прво, пошто хтели ми то или не, налазимо се у свету (и његов утицај се снажно осећа чак иу најудаљенијим местима, манастирима), треба да гледамо на њега и његова искушења одлучно и реално, а не да му се приклањамо; делимично треба да припремимо нашу омладину за искушења која стоје пред њом и на неки начин створимо одбрану од њих. Сваки дан треба да будемо спремни да одговоримо на утицај света принципима здравог хришћанског васпитања. То значи да све што дете сазнаје у школи, кући треба да се проверава и исправља. Ми не треба да мислимо да то што оно сазнаје у школи је нешто корисно или овосветско и да то нема никаквог утицаја на његово православно васпитање. Оно се може научити корисним чињеницама (иако се многе данашње школе опрезно односе према томе; многи учитељи кажу да је њихово само да одржавају ред у разреду, а о неком обучавању нема ни говора), али чак ако то и добије, научиће га многим неправилним погледима и идејама. Основни дететов однос и критика литературе, музике, историје, уметности, филозофије, науке и наравно живота и религије треба у првом реду да долази не од школе, јер се у школи све то добија помешано са савременом филозофијом: то у првом реду треба да долази из куће и Цркве, иначе ће добити нетачно образовање о данашњем свету, где опште образовање у најбољем случају носи агностички карактер, а у најгорем - атеистички или антирелигиозни. "Наравно, у Совјетском Савезу се детету све то намеће насилно без икакве религије, али при активном програму васпитања атеиста".

Родитељи треба тачно да знају шта њихова деца уче на разним курсевима, који су у данашњим школама свуда распрострањени, и да то кући исправљају, и то не само придржавајући се отвореног става по том питању (посебно измедју очева и синова, што је у друштву веома ретко), већ да јасно издвајају његов морални аспект, чега уопште нема у општем образовању.

Родитељи треба да знају какву музику слушају њихова деца, какве филмове гледају (ако је потребно с њима и да слушају и гледају), какав језик слушају и који користе, и томе свему треба давати хришћанску оцену.

У тим кућама, где се нема довољно храбрости да се телевизор избаци кроз прозор, треба га строго контролисати и водити рачуна да се избегну отровни утицаји те справе, која је постала главни учитељ антихришћанских оцена и идеја у самој кући, а посебно за омладину.

Јеромонах Серафим (Роуз)

Извор

"Падајте, браћо" - посвећено Србима на Космету

Пјесма Ђуре Јакшића у извођењу оца Војислава Билбије, посвећена страдалним Србима на сјеверу Косова и Метохије.