субота, 29. децембар 2012.

Грци траже снагу у пророчанствима старца Пајсија


The Wall Street  Journal
03.
децембар 2012. Год.

СУРОТИ, Грчка - Прије скоро три деценије, како легенда каже, брадати православни мистик је посјетивши ово мјесто, изрекао узнемирујуће предсказање: Грчка ћу у будућности доживјети велики поремећај и пометњу, праћену глађу и политичким немирима.
 
Вјерници кажу да је ова непријатна визија старца Пајсија, аскетског монаха који се упокојио 1994. године, у ствари била предвиђајући призрак преокрета који сада тресе ову, дуговима изморену земљу – доприносећи истовремено порасту интереса за православног светитеља,  међу Грцима који се труде да схвате смисао бруталне финансијске кризе.
 
Старац Пајсије, који је провео већину свог живота као пустињак на Светој Гори, монашком полуострву у сјеверноисточној Грчкој, постао је популаран захваљујући причама о његовим предсказањима и чудима, који су препричани у бројним књигама и објављени на интернету.

субота, 22. децембар 2012.

Беседа о Ноју


Ноје човек праведан, савршен у роду свом, Богу угоди Ноје (Постања 6, 9) 

Бити праведан међу праведницима дело је велико и похвално. Но кудикамо је веће и похвалније дело бити праведан међу неправедницима. А Ноје поживе међу људима, испуњеним неправде и злобе, пет стотина година поживе међу њима, и оста праведан пред Богом. И обрете Ноје благодат пред Господом Богом. Највиши судија, који гледа сва дела људска и процењује без пристрашћа и без погрешке, оценио је труд Нојев да се усред једног рода покварена и строптива одржи у правди Божјој, и наградио га благодаћу Својом. Несумњиво је, да је Ноје претрпео много мучења и горчине од злобних суседа својих. Несумњиво је, да он није могао имати пријатеља међу њима. Највеће је задовољство грешника, да свуче праведника у своју каљужу и да с њим подели свој грех.
 

четвртак, 29. новембар 2012.

ЉУБАВ – Печат нашег постојања


  „Не будите никоме ништа дужни осим да љубите
 један другога; јер који љуби другога испунио је закон“
 /Римљанима 13, 7-8/  

  

        Сви ми, ових дана, били смо у прилици да чујемо како је млада Јелена Трикић из Дрвара, настањена у Приједору, изнурена тешком болешћу одустала од терапије, од сопственог изљечења, како би на свијет донијела један нови живот – плод брачне љубави. Јелена се одрекла сопственог живота за живот свога сина; одрекла се времена и свега што је у времену, да би својом љубављу породила нови живот. И, можда, не знајући засијала пред свима нама, подсјетивши нас све заједно како је све оно што имамо или немамо недостојно овоземаљске бриге, јасно нам поручивши, оно што су Свети Оци од искона знали, – „Само дјела љубави остају“.
         И, заиста, само је љубав вриједна жртве и све оно у шта уткамо љубав надвладаће вријеме и нас у времену. Није ли и Сам Господ страдао из љубави према роду људском, јер „Бог је љубав“ (1 Јн 4, 8) и „који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн 4, 16).  

недеља, 23. септембар 2012.

За душом цвећа


Цвеће – колико слатких тајни! Колико пријатних тајни! Када човеково сазнање проходи видљиве светове, поцрни од туге; а када се косне цвећа – заблиста, засија, зарадује се. Јер, цвеће – то је радост за наше људско сазнање. Све може бити горко, само је ту нека чудесна сласт, у цвећу. Има у томе неког божанског магнетизма, што душу вуче неки раскош. Јесте ли приметили, људи обично своју претставу о рају везују са цвећем.Није ли цвеће – најскривенији остатак изгубљеног раја? Није ли у њему рај највише сачувао себе и пренео кроз векове до нас? Зато је ваљда и мед од цвећа! Рајска сласт, и душа раја – пробија се кроз цвеће, избегавајући да се сретне са људским злом. Јер наше зло, и јесте пакао, најпре за цвеће. Јер је најосетљивије, јар је најрајскије од свега што постоји у видљивим световима. Ако хоћете да се у овом свету осетите као у рају – живите међу цвећем, са цвећем, цвећем: његовим дахом и његовим духом. Цвеће – најјачи символ, и најизразитији, некадањег раја, нечег рајског. 

уторак, 28. август 2012.

Свети Кинески Новомученици


Воља је Господа нашега и Спаса Исуса Христа да „сви народи“ (Мт. 28. 19.) вјерују, дијеле Његове дарове, и буду спасени у Његовом Царству. Заиста, небројено мноштво људи, почевши од апостолских времена, дошло је у свјетлост познања Бога и понудило одабране плодове „Исусу, Начелнику и Савршитељу вјере“ (Јевр. 12. 2.). Ови су плодови Вјере нарочито чудесни и мирисни када су обојени пурпурном бојом крви жртве и мучеништва из љубави према Првом Мученику, Христу.
Ове године се обиљежава стота годишњица од када је крвљу сопствених мученика натопљена једна огромна, многољудна и удаљена земља – Кина.
Сјеме Вјере је посијано тамо веома давно. Православље је у Кину дошло преко Русије у 14. и 17. вијеку, али у систематском и организованом облику тек у 19. вијеку.  Свети Синод Руске Православне Цркве показао је интерес за овај подухват и послао у Кину способне раднике на Њиви Господњој.  Тако су, након 1860. године, Свето Писмо и литургијске и духовне књиге преведене на кинески језик, и број домаћих кинеских Православних Хришћана је почео да расте.

понедељак, 06. август 2012.

Брату Живану А.: О добром капетану


Пишеш ми о великој радости међу добрим и побожним људима у целом вашем срезу. Дошао вам нов начелник срески. Човек са високом школом но у исто време са силном вером у Бога. Прави Божији човек у сваком погледу. Држи веру и на делу и на језику. Држи крсну славу, кандило у кући, сваке недеље у Цркви је са народом. Када је дознао, да у вашој вароши има неких замрзлих душа, које не осећају силу и величину и милост Творца свога, он им је лично ходио, из куће у кућу, из дућана у дућан, и говорио, учио, саветовао, опомињао. Успео је брзо, да многе успаване душе пробуди, и да неким безверцима, који нису знали ни за Бога ни за душу, отвори савест. Сад сви почели долазити на исповест и причест. Плод таквог његовог рада показао се и у поштењу народном: престала су код људи многа зла дела, ружне навике, злобне и хулне речи.

понедељак, 30. јул 2012.

Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3)


Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3). Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију егоистичка стремљења - пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство - смирење: Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер, ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем. Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове. Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти.

Свети Теофан Затворник
"Мисли за сваки дан у години"                                                        Извор

недеља, 29. јул 2012.

Света Великомученица Марина

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”.
Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе.

Не осуђуј свештенике!


Критика је дозвољенa, али oсуђивaње свештеника није. Како изрека каже, да критикујеш некога или нечији рад - je да ставиш венац на њега [а то је добра ствар]. Али, да судиш свештенику, да судиш свештенству због тога што су  управо они кроз које протиче моћ и благодат Божија а сви их сво време истичу... дакле, не заборавимо да су и они људи. Штавише, они имају већу и лакшу могућност да се спасу него ви, јер имају благодатне светотајинске дужности које су им дате....  и задње али не и последње, они мора да имају и неке савести, зар не?
И да ти кажем ово, нико не постаје свештеник без воље Божије. Бог усмерава животе тих људи.

петак, 20. јул 2012.

Беседа о данашњем и сутрашњем дану


Не хвали се сјутрашњим даном,
 јер не знаш шта ће дан донијети (Приче Сол. 27, 1) 


Да се не хвалимо, браћо, оним што није у нашој власти. Времена и лета положио је Господ под Своју власт, и Он њима располаже. Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве? Неки су умрли уочи дана венчања свога; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Да нико, дакле, не говори: сутра ће ми бити најсрећнији дан у животу: сутра ступам у брак! Или: сутра се крунишем царском круном! Или: сутра идем на гозбу велику! Или: сутра ми долази добитак велики! О нека нико не говори о срећи сутрашњега дана.
Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела, и наћи се сутра окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном. 

четвртак, 19. јул 2012.

О свештеницима


Заиста, велико је достојанство свештеника. Речено је: којима опростите гријехе, опростиће им се. Зато и Павле говори: повинујте се наставницима вашим и покоравајте се[2]и: имајте их у изобиљној љубави[3]. У самој ствари ти се бринеш само о својим пословима, па ако их добро уредиш, нећеш одговарати за друге људе. А свештеник ако би и добро уредио свој сопствени живот, но ако се не буде с дужним усрђем старао о животу твоме, и свих осталих, поверених његовом старању, то ће он заједно с порочним отићи у пакао; и често—невин у својим делима он ће пропасти због ваших недела, ако не изврши како ваља све што до њега стоји. Знајући, дакле, како велика опасност грози свештеницима, указујте им велику љубав. На то упућује и Павле, када каже: јер они бдију над душама вашим, и то не просто него као који ће дати одговор[4]. Због тога им треба указивати велико уважење. Ако ли их и ви заједно с другима почнете вређати, то ни ваши послови неће бити успешни.Докле је крманош у добром расположењу, дотле су и путници на лађи у безопасности; а чим постане ожалошћен од увреда и враждебних дејстава са стране путника, то он већ не може бдити као раније, нити дејствовати свом својом вештином; па и нехотећи излаже их безбројним бедама.

понедељак, 11. јун 2012.

Не брините се (Мт.6,32)


Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: "Не радите ништа", него - "Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен". Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, да је уздање на промисао Божији изгубио и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда - труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе? Не брините се!

Свети Теофан Затворник                                                                Извор
"Мисли за сваки дан у години"


недеља, 27. мај 2012.

Недеља Светих Отаца


Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос - Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она - и Хришћанству је крај.

Свети Теофан Затворник
"Мисли за сваки дан у години"                                                      Извор

петак, 25. мај 2012.

О науци, умјетности и спорту


Цивилизација којом се човечанство толико поноси, има очигледно антихришћански карактер. Њени предводници и вође, творци онога што називају културом, радили су на томе да религију као веру у Бога замене култом човека, да земаљски живот представе као једину вредност, то јест да земљу углаве на глобус, а небо у астрономску карту. Представници савремене цивилизације: филозофи, научници и уметници, већим су делом људи са заглушеним или смањеним духовним чулом и истовремено са тананим и изоштреним душевним способностима. Свет не може да разликује својства духа од својстава душе, па стога сматра те људе ауторитетима и судијама у питањима која се тичу области духа и вере.
Међутим, дух поседује способност непосредног сагледавања и подсвесне духовне проницљивости, осећања и проживљавања свог општења са Богом и духовним светом; унутрашњи логос; чуло истине, више лепоте и сагласја; способност за целинско повезујуће размишљање; чуло вечног и бесконачног; наравствено (морално) оцењивање - глас савести; вољу у смислу пажње и усмерености према духовном свету.

четвртак, 24. мај 2012.

Никад човјек није тако говорио као овај човјек


Никад човјек није тако говорио као овај човјек. То је сведоџба оних који су лично чули и осетили речи Христове. Јер је Он говорио као власт имјејушчи, и кроз Његове речи струјала је сила, и преносила се на људе. Јеретички критичари Евангелија баве се много такозваним "упоредним богословљем" и историјом других вера и философија. Па критикујући науку Христову тврде, да су они пронашли и код других верских учитеља и философа истоветне речи које је и Исус употребљавао. На основу тога хоће они да свуку Исуса са Његове висине у долину плача и гатања, и да изврше "прилагођавање и уједначење".
 Заиста право говоре кад кажу, да су и из других уста чули истоветне речи које је и Спаситељ изговорио. Само што они не увиђају неизмерну разлику у дејству истих речи. И многи други су заиста рекли мртвој девојци: Девојко устани, па мртва девојка није устала. А кад је Исус изрекао те речи, девојка је оживела и устала.

О јеретицима


 Горко ридање заслужује призор: хришћани не знају у чему се састоји хришћанство! А данас погледи готово стално наилазе на такав призор и ретко бивају утешени другачијим, заиста утешним! У многобројној маси оних који себе називају хришћанима, погледи ретко могу да се зауставе на некоме ко је хришћанин и по имену и на делу.
Питање које сте поставили, сада је сасвим уобичајено: "Зашто се неће спасити пишете ви незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има предобрих људи. Погубити те најбоље људе било би противно милосрђу Божијем!.. To ce противи чак и здравом људском разуму! И јеретици су - такође хришћани. Себе сматрати спасенима, а чланове других вероисповести погинулима, то је безумно и крајње гордо!"
Хришћани! Ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је то спасење, зашто је оно људима потребно, и коначно - не знате Христа, Који je једино средство нашег спасења! Ево истинског учења о том предмету, учења свете Васељенске Цркве: спасење се састоји у обнови општења са Богом.

среда, 23. мај 2012.

Да ли је могуће спасити се само добрим делима?


У данашње либерално време све више се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима, а да је Исус Христос за хришћане само образац и поучан пример моралног и духовног усавршавања, али никако и Искупитељ света. Следи да је спасење могуће за људе свих религија и конфесија, који се труде да поступају по гласу своје савести. У том учењу у поређењу са православним богословљем не само да су замењени и померени акценти, већ су поткопане и саме основе догматике. Хришћани су увек веровали да Бог спасава човека; а савремени модернисти доследно и плански убацују у свест верних мисао, да човек спасава себе самог, а да му Бог даје вечни живот као обавезну награду за труд.

понедељак, 21. мај 2012.

Европа и Христос


На суду између Христа и Европе стварно се збива следеће:
Христос говори Европи, да је она у Његово име крштена и да треба да остане верна Њему и Његовом Јеванђељу. На то оптужена Европа одговара:
- Све су вере једнаке. То су нам рекли француски енциклопедисти. И нико се не може присилити да верује ово или оно. Европа толерише све вере као народне сујеверице због својих империјалистичких интереса, но сама она не држи се ни једне вере. Када постигне своје политичке циљеве, онда ће се она брзо обрачунати са овим народним празноверицама.
На то Христос с тугом пита:
- Како можете, ви људи, живети само империјалним, тј. материјалним интересима, тј. животињском похотом само за телесном храном? Ја сам вас хтео учинити боговима и синовима Божјим, а ви се отимате и трчите да се изједначите са теглећом стоком.
На то Европа одговара:

недеља, 20. мај 2012.

Недеља слепог


Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн.9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: "Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?" "Пророк је,- одговорио је он,- тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом". Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан. Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: Је ли грешан не знам; једно знам, да ја бејах слеп а сада видим. Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај који је отворио очи слепоме. У томе и јесте чудо, говори им здрава логика вере, што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше... Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.

Свети Теофан Затворник                                                        Извор
"Мисли за сваки дан у години"

петак, 18. мај 2012.

Ако мени не верујете, делима верујте (Јн.10,33)


Ако мени не верујете, делима верујте (Јн.10,33). Дела Господња су била свима позната и Он је могао на њих гласно да укаже: исцељења разних болести, истеривање бесова, власт над природом, виђење помисли у срцима, прорицање будућности, сила речи и господство над душама. Сва она су јасно доказивала да је Исус Христос од Бога и да је реч Његова истина. За нас верујуће тим делима су се присајединили: чудесна смрт, Васкрсење, Вазнесење, силазак Светога Духа, оснивање Цркве, дивни духовни дарови, победа над незнабоштвом и благодатне силе које до сада не престају да делују у Цркви Божијој. Све су то дела Господња. Сваком невернику је могуће казати: "Ако не верујеш речима, поверуј делима која громко сведоче о Божанској природи Господа нашег Исуса Христа и, поверовавши, прими сву Његову истину". Међутим, чиме су Јудејци одговорили Господу? Тада опет тражаху да га ухвате (Јн.10,39). А садашњи неверници? Заседају и плету лаж за лажју како би "ухватили" - ако не Господа (што нису у могућности), а оно просте у вери и оне који не могу да размрсе њихове лукаве замке.

Свети Теофан Затворник
"Мисли за сваки дан у години"                                           Извор

среда, 16. мај 2012.

Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16)


Ученици су говорили Господу да отпусти народ како би купили хлеб у селима. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). То је било пред чудо насићења пет хиљада људи, осим жена и деце, са пет хлебова и две рибе. Тај догађај, који има посебно значење у животу Господњем, садржи још једну поуку. Народ је образ човечанства које је гладно и жедно истине. Рекавши апостолима: Подајте им ви нека једу, Господ је предсказао њихово служење људском роду, тј. њихову службу питања [храњења] истином. У своје време апостоли су је остварили. За каснија, пак, времена ту службу су предали пастирима, својим прејемницима. И садашњем пастирству Господ упућује реч: "Дајте вашем народу да једе". И пастирство је дужно да на својој савести држи обавезу да народ храни истином. У Цркви је неопходно да стално тече проповед речи Божије. Пастирство које ћути зар се може назвати пастирством? А оно много ћути, преко мере ћути. Али, не треба рећи да је то због тога што нема вере у срцу. Ради се само о неспоразуму и неприкладном обичају. Ипак, то не оправдава ћутање.

Свети Теофан Затворник
"Мисли за сваки дан у години"                                           Извор

понедељак, 14. мај 2012.

Увек се ниже доказује вишим, а не обратно

Увек се ниже доказује вишим, а не обратно. И човечије постојање доказује се постојањем виших бића, виших моћи и интелигенција од људске. Неко од европских философа рекао је: "Мислим, дакле постојим". И та његова реч је раструбљена по свету као нешто велико. У самој ствари, мислио ја колико хтео, ја не постојим, ако не постоји неко већи од мене, који је и мене и сав свет смислио. Ако Бог не постоји, као интелигенција виша од мене извесно је, да и ја не постојим; него сам само нека пролазна утвара, аветиња, коју су вихори из прашине дигли и уобличили за тренутак, да би ме поново расули у исту прашину, без циља и следа. Исто тако и љубав, Ако љубав није у Богу и од Бога, онда је она само једна сентиментална чежња, коју људи употребљавају као наркозу. да би малом бесмисленошћу ублажили велику бесмисленост живота.


Свети Николај Жички
"Стослов хришћанске науке о љубави"                                                                             Извор

Јесте зима љута, али је сладак Рај



Блажени Максим, Христа ради јуродиви, ходио је зими наг московским улицама. На савете људи да се обуче и заштити од зиме, он је одговарао: „Јесте зима љута, али је сладак Рај!” И још је говорио: „За терпенiе дастъ Богъ спасенiе”. Кад Христос Господ није жалио Себе предати на муке и на смрт, зашто бисмо ми жалили сами себе ради самих нас. Он нам је преписао један рецепт, једну дијету за духовно оздрављење наше, и то је Он назвао лаким јармом. Много је тежи јарам који ми сами на себе товаримо, јер нас тај јарам обара у све тежу и тежу духовну болест. Земља од нас тражи много веће жртве не обећавајући нам никакву награду после смрти. Земља тражи да жртвујемо њој и Бога и душу и савест и ум и сведостојанство човечанско и божанско, и зато нам показује мрачан и смрадан гроб као крај свему и плату за све. Христос тражи да жртвујемо само земљу, и животињство наше, и грех, и порок, и свако неваљалство, и зато нам обећава васкрсење н бесмртан живот у рају. Јесте зима љута, али је сладак Рај!

Свети Николај Жички
"Охридски пролог"

недеља, 13. мај 2012.

Небеска Србија


Ај, та Велика Небесна Србија! Она представља већ одавно остварени идеал Велике Србије. Верујемо да је у њој више од сто милиона крштених Срба, који у земаљском веку Христу служише или за Христа страдаше, кроз векове и векове. И више их је тамо у рајској светлости из доба борбе, робовања и страдања него ли из доба слободе и благовања. Они који више личе на Христа заиста су у ономе свету ближи Христу. Верујемо по евангелски, да ће неки народи, далеко већи од србског на земљи, бити мањи у царству небесном. И Господ је рекао, да ће неки који су први бити последњи а последњи први. И страдални Лазар на небу је засијао међу првима, док је богаташ потонуо међу последње у мрак паклени.

Небесна Србија
Србија је рајска,
Миомирна, красна као ружа мајска.

петак, 04. мај 2012.

Најузвишеније служење човечанству


Основа хришћанског морала је љубав, сједињена с истином. Свети Дионисије Ареопагит пише да је за спасење неопходан правилан циљ, достојан предмет и чиста средства, односно јединство циља и средстава.

Истина је својство љубави, као нека њена спољашња опна. Љубав је садржај истине, њен живот. Без истине љубав се претвара у слепу привлачност; без љубави истина постаје сурова казна.
Егзегети су откривајући симболичко значење Крста говорили да овде видимо јединство правде и милосрђа.

Може неко да нам се супротстави и да каже да јеванђељске заповести љубави и правде прихватају све хришћанске конфесије и секте. Због чега Православље сматра да само оно чува ово учење у чистом и неоштећеном облику? Зар католичанство и протестантизам не поседују разгранату мрежу добротворних организација на свим континентима? Зар они нису дали свету самопожртвоване мисионере?

четвртак, 03. мај 2012.

Свети Николај Жички (пренос моштију)


Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18.марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Беседа проте Алексе Тодоровића на сахрани Св. Владике Николаја


СИЈАЋЕШ НАМ ТИ У ТАМИ ДАНАШЊИЦЕ!


(Посмртно слово протојереја-ставрофора Алексе Тодоровић, једног од најближих сарадника Светог Николаја Српског и уредника чувене религиозне библиотеке „Свечаник“ из Минхена, изговорено 27. марта 1956. године на сахрани Светог Владике у манастиру Светог Саве у Либертвилу у Америци)

Владико свети, родитељу премили!
Ево твога проте Алексе! Дошао је из Европе да још једаред испроси благослов твој, докле није затворен ковчег у коме ћеш почивати донде док наш Господ Бог буде хтео, да целивам свету десницу твоју, Преосвећени и Свети владико, десницу најчуднију у српском народу. Писали су Срби, али нико није писао као ти, Свети владико. Писали су често људи да хуле на Бога писањем и да грде један другога, а ти, Свети владико, писао си само да прославиш име Божје и да научиш Србе како се Бог слави.

среда, 02. мај 2012.

О миру и немиру


На Истоку влада мир, на Западу немир.
Мир почиње у човеку па се шири на друштво. И немир почиње у човеку па се шири на друштво.
Од куда мир у народима излазећег сунца? И откуда немир у народима залазећег сунца?
Од решених или нерешених питања живота. Ево од куда.
Почев од Стамбола па до Јапана сви народи имају унутарњи мир због тога што не живе од питања него од решења, тј. од давно решених основних питања, како је пре њих живело педесет или сто генерација. На тим решењима главнога источњак све зида, све разуме, све мисли и све делује. Ништа и никуд изван тих решења. Како мухамеданац, тако браманац, тако и будист. А ове три групе представљају сву огромну нехришћанску Азију, сав Исток.

понедељак, 30. април 2012.

Хришћанство и националност


Црква је јединствен народ

Какав значај у хришћанству има националност?
Христос је дошао да спаси човека - личност. У Старом завету је мишљење дефинисано неким општим категоријама (укључујући и фактор народности), личност није била ослобођена, друштво је у великој мери имало власт над личношћу. После доласка Исуса Христа на земљу дошло је до ослобађања саме људске личности, људског духа. Због тога се добро и зло сада разматрају у личносним категоријама, пут до савршенства је отворен за све, али такође и пут ка погибељи.
Националност, култура и цивилизација су земаљске категорије, а категорија вечности је дух. Сама нација је настала у времену, она је плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата у којима се развија и постоји, при чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Међутим, то су категорије душе, а не духа. Дух је, пак, један и зато је Господ и рекао Апостолима: Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).

недеља, 29. април 2012.

Манастир Свете великомученице Марине - Клисина

Помози Бог и здраво


Смирени молитвеник у Бога, свети Епископ Николај, у својим бројним беседама, позивао је свој народ и свештенство на поштовање традиције својих предака, саветовао и духовно уздизао. Почесто је и расписе свештенству слао и кроз њих корио народ и његове пастире због изобичавања устаљених и вековима поштованих обичаја. У време када је српском роду, и православљу уопште, запрећено са свих страна, када се са устезањем и стидљиво враћамо светој мајци Цркви и духовним вредностима, један већ заборављени распис Епископа Николаја добро ће нам доћи да схватимо сву тежину странпутице у коју нас гоне "цивилизацијске норме понашања" и помодарство "потрошачког друштва". Тај распис, упућен свештенству Жичке епархије, објављен је у Сабраним делима Епископа Николаја, књига IX, стр. 689-690:
О НАРОДНОМ СРПСКОМ ПОЗДРАВУ И ОТПОЗДРАВУ
ПОМОЗИ БОГ И БОГ ТИ ПОМОГАО!
Опште познати и опште употребљавани поздрав код српског народа јесте: Помози Бог! То је познато. Познато је то чак и странцима. Када је турски председник владе долазио у Београд и у Крагујевац, он је поздравио масу народа на станицама српским поздравом и на српском језику: Помози Бог! Истим поздравом поздравио је недавно шеф француских ратника окупљени народ свуда, од Београда до Кајмакчалана.

Недеља светих жена мироносица

Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на [природу] Онога на кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: "Господ мој и Бог мој". Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп - много се троши а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра - срце иде напред, а у пракси - расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило у току живота.

Свети Теофан Затворник,
"Мисли за сваки дан у години"

четвртак, 26. април 2012.

Царев завет - глава пета


У којој цар хришћански пита, и добија одговор, зашто је држава његова осуђена на пропаст

Саслушавши без даха оно што му се говораше, Лазар мало заћута, па онда упути ово питање: кажи ми, свети весниче небески, зашто је држава моја осуђена на пропаст?
Одговори му весник вишњих небеса:
- Зато, кнеже, што је остарила. По логици стварања све што у овој вашој васиони остари, мора да се склони, и да се замени новим. Тебе ове речи изненађују, видим. Видим - јер ја гледам скроз душу твоју, са свима њеним мислима и осећањима што је неизменично испуњују и таласају. Таква је моћ нас грађана царства духовнога, да прозиремо душе скроз, као провидно стакло. Нас не интересују тела од земље, променљива, трошна и пролазна; нити се ми на њима погледом задржавамо. Ми испитујемо у земљи тела оно што припада нашој држави, небесима. Оно што је сродно нама, и што ће некад делити с нама бесмртно грађанство, оно нас занима. Изненађен, ево ти сад говориш у себи: како, зар моја држава остарела, док толика друга царства што два и три пута дуже трају на земљи па да нису остарила ни на пропаст осуђена.?

среда, 25. април 2012.

Свети Петар Цетињски и Карађорђе - Митрополит Амфилохије

Господине декане, часна господо и браћо,

    Имали смо у својој историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек, војсковођа, него је био један светитељ - Свети Петар Цетињски.

    Није то нешто ново у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и творац државе и творац Цркве буду светитељи.

Рад је благослов


- Некада су говорили:"Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче. " Шта су тиме, старче; хтели да кажу?
- Хтели су да кажу: "Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући." Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио. Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.
Иначе, и онај, тако звани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.

уторак, 24. април 2012.

Атеизам интелигенције је увек исти, и јуче и данас


Кажу да се историја понавља. Они процеси које можемо да видимо данас имају аналогију у прошлости. Желели бисмо да спроведемо паралелу између стања интелигенције у годинама пре Револуције у царској Русији (у чијем саставу је била и Грузија) и њене религиозности, и данашњег историјског тренутка.
У годинама пред Револуцију представници интелигенције су себе традиционално сматрали Хришћанима. Свој однос према Хришћанству обично су изражавали речима: „ Хришћанство је узвишено учење; оно садржи у себи племените идеале; то је предиван пут ка самоусавршавању“... и тако даље. И истовремено се у инелигенцији укоренила отуђеност и хладна равнодушност према Православљу и органско, на први поглед несхватљиво непријатељство према Цркви.

понедељак, 23. април 2012.

Хришћански карактер - Владика Николај о ђенералу Дражи

Био сам дирнут изразима велике симпатије и дубоког поштовања, које су у америчкој штампи исказивали пет стотина храбрих авијатичара (пилота) према ђенералу Дражи Михаиловићу.

   Пошто је ђенерал Михаиловић рођен у мојој епархији, у малом граду Ивањици, сматрам мојом пастирском дужношћу да кажем шта знам о хришћанском карактеру тог ђенерала.

   Родитељи су му били побожни људи. У њиховој кући даноноћно је горело кандило пред иконом. Одраставши у таквој религиозној атмосфери, наш ђенерал никад није напустио веру. Напротив, његова вера у Бога временом је јачала, и постала као гранитна стена, посебно последњих пет година крвавог рата и сталних борби.

Још једна испосница - из житија Светог Саве


Ако желиш да видиш најчудније место које припада Студеници, али је ван ње, треба да пођеш северно од манастира, кроз предео звани "Немањина кула". Иде се уз брзу жуборну реку Студеницу. На левој страни видећеш извор и каменолом белог мермера, који је Немања употребљавао за зидање своје Велике цркве. Мало даље, идући кроз шуму, моћи ћеш да свратиш на обалу реке да се напијеш освежавајуће минералне воде, која је веома лековита. После отприлике једног сата хода, пређи реку преко једног узаног дрвеног моста и скрени лево, а затим узбрдо. Проћићеш најпре кроз предео са необично малим дрвећем, док не дођеш до границе светог земљишта са необично густом и лепом шумом, где је дрвеће поштеђено секире и где би било проклетство јести месо. Тако је правило Светог Саве - свако ће ти тако рећи. Та шума и земља припадају Савиној Кући тишине (Испосници). Иди још један сат кроз шуму, док се пред тобом не укаже чаробна зелена долина. Пређеш мали, сребрнасти поточић и ту си, у Доњој испосници, одакле мораш да се пењеш отприлике још пола сата, док не стигнеш до Горње испоснице. У Доњој испосници ће те дочекати два до три монаха из братства Студенице.

недеља, 22. април 2012.

Бесједник


За једнога древног беседника прича се, да се трудио и дању и ноћу, да се усаврши у беседништву. Неко му рече: „Демостен ти не да да будеш први беседник!" На што он њему одмах одврати: „ни ја њему, да буде једини!" — Ако не можеш бити првокласни светитељ, као свети Антоније, не опусти руке и не реци: од мене не може бити ништа! Него уложи труд, да удвостручиш свој талант. У дому оца мојега многе су обитељи, рекао је Господ. Ако заслужиш да се настаниш и у најмању од тих обитељи, бићеш славнији и срећнији од свих царева на земљи, који су икада постојали. Свак према своме таланту. Нити ћеш ти бити свети Антоније, нити ће сам свети Антоније заузети цело царство Божје.

Свети Владика Николај
 из "Охридског Пролога"

Митрополит Антоније Храповицки (1863-1936)


Ове године, 10 августа се навршава 75 година од упокојења једног од најистакнутијих теолога краја 19 и прве половине 20. века, некадашњег ректора Треће руске Духовне академије, учитеља многих генерација теолога, међу којима и истакнутих личности Православља (Свјатјејших Патријараха Св. Тихона, Сергија, Српског Варнаве), кандидата за Сверуског Патријарха (1917), Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Блажењејшег Митрополита кијевског и галицког Антонија (Храповицког 1863-1936).
                           Потиче из  древне новгородске племићке лозе, и рођен је на породичном имању Ватагино (Новгородске губерније) 17. марта 1863. године. На крштењу је добио име Алексеј (у част Св. Алексеја „човека Божијег“). Породица Храповицки је ускоро прешла у Новгород. Владика Антоније је често помињао своје дечје утиске о величанственим богослужењима у древним светињама овог града, где је 863. године створена прва руска држава.Затим породица прелази у Санкт-Петербург, где Аљошу мимо његове воље уписују у гимназију. Међутим, одмах по завршетку гимназије Алексеј Храповицки остварује своју жељу и уписује се на Петроградску Духовну Академију. Још као бриљантни гимназијалац, он постаје члан многих религиозних кружока, посећује јавна предавања, учествује активно у „диспутима“ на филозофске и верске теме. Није случајно да га је читав живот пратила легенда да је он уствари прототип Аљоше Карамазова Ф. Достојевског (што је скромни Владика увек негирао).

четвртак, 19. април 2012.

Хришћанин у савременом свету


У прошла времена хришћане су убијали само ради исповедања Исуса Христа Богом. Кроз прва три века постојања хришћанства, пратиоци тога учења су били подвргавани најтежим гоњењима. Хиљаде мученика и исповедника, мушкараца и жена, стараца и омладине, бедни и богати ишли су на мучења и смрт, али се нису одрицали своје вере. Ради застрашивања народа градиле су се безбројне јавне казне али је број хришћана сваким даном растао. И сурови многобожачки свет био је побеђен хришћанским смирењем, кротошћу и љубављу.

Данас хришћане нико не угрожава, не лишавају их права и слобода. Али, ево, ми се налазимо на ручку код колега и због нечега се не подиже рука чак само да се прекрстимо пре ручка.
Гледамо телевизор са друговима на којем почиње, рецимо некористан филм, унутрашње негодујемо али нас невидљива сила прикива на фотељу и не да отићи. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као челик и ми нисмо у могућности да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава?

недеља, 15. април 2012.

Васкрсење Господа Исуса Христа – Васкрс


              Ево дан, који створи Господ! Радујмо се веселимо се у њ!

                                       Христос васкрсе из мртвих,
                                               смрћу смрт уништи
                               и свима у гробовима живот дарова.
Ово је дан васкрсења, људи украсимо се. Пасха, Господња Пасха, од смрти у живот, Христос Бог нас преведе, појући песму победе.
Данас нам се откри свештена Пасха, Пасха нова и света, Пасха тајанствена, Пасха свепоштована, Пасха која је Христос избавитељ, Пасха непорочна, Пасха велика, Пасха верних, Пасха која нам је отворила двери раја, Пасха освећење свих верних.
Пасха красна, Пасха, Господња Пасха, Пасха достојна сваке части нам засија: Пасха! Радосно загрлимо један другога. Пасха, избављење од бола! Јер данас нам из као из свадбене одаје Христос засија из гроба и испуни жене радошћу рекавши: Објавите добре вести апостолима.
Ово је дан васкрсења, засветлимо празником. Један другог загрлимо и рецимо “браћо” чак и онима који нас ненавиде, опростимо све васкрсењем и још ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова.
Васкрсно Јутрење
Дођите, светлост примите од незалазне Светлости и прославите Христа Који устаде из мртвих.