петак, 13. јануар 2012.

Зашто, мајко?



Зашто чупаш младо воће,
зашто не даш да се родим,
када остариш ко ће по том свету да те води.

Зар од мене имаш штете,
зар не чујеш моје крике,
ја сам мајко твоје дете, ја сам слика твоје слике.

Човек тежи својој слици,
за опстанак бој се бије,
не знаш да су на клиници убијене три Србије.

Видиш ме на ултразвуку,
ломе кости и прстиће,
главу, груди, ногу, руку, убијају живо биће.

Ја сам мајко Божје дело,
ја сам мајко клица света,
мој кревет је твоје тело, моја кућа је планета.

И кад једном будеш сама,
неће цвеће да ти цвета,
сећаћеш се у сузама нерођеног свог детета.

Тада мајко бићу птица,
мртвом руком миловаћу сузе с’ твог светлог лица
и од туге заплакаћу.


Убила си мајко мила много славних великана,
место њих из твог крила изникла је сува грана.

На капији раја стоји да је дете сунце света,
у космосу не постоји ништа лепше од детета.


Аутор: проф. др Марко Младеновић


среда, 11. јануар 2012.

Сад разумем - сад видим


Један чувени универзитетски професор, сматрао је веру само плодом маште, а Божић лепим паганским обичајем из старине.
         Био је то пристојан човек, успешан у послу, добар према породици, искрен у односу са другим људима. Сматрао је да је Јеванђеље велика бајка, а нарочито оно шта се у црквама чита за Божић. Није био лицемер и није се претварао да верује, али је поштовао другачије мишљење и супрузи није бранио да иде у цркву.


         „Не желим да те разочарам" - говорио је супрузи, - али ја заиста не могу да прихватим учење да је Бог постао човек. Извини, за мене је то потпуна бесмислица."
         На Бадње вече, жена и деца су се спремали да иду у цркву.
         „Ви идите, ја ћу остати код куће. Не могу да идем само зато што сви други иду."
         Жена је отишла са децом. У кући је било топло и тихо. Почео је да пада снег. Пахуље су се ковитлале ношене јаким северним ветром. Гледао је кроз прозор и у себи се смешио:
         „Кад је Божић, нека буде бео, ето деци радости!"
         Вратио се у фотељу поред камина и наставио да чита. Неколико тренутака касније трже га туп ударац. Како се то поновило неколико пута, помислио је да неко баца грудве снега на прозор.
         Отворио је врата и угледао јато шћућурених птичица. Вероватно су, склањајући се од олујног ветра, покушавале да улете кроз прозор.
         „Не могу да дозволим да се сироте птичице ноћас смрзну пред мојим вратима. - мислио је - Али како да им помогнем?"
         Било би добро да их сместим у шталу где је пони. Тамо могу да сачекају боље време, а хране има у изобиљу. Брзо се обукао и кренуо кроз дубоки снег према штали. Отворио је широка шталска врата и упалио светло. Али, птице нису летеле тамо.
         „Морам да их некако намамим" - мислио је.
         Напунио је џепове зрневљем. Бацао је жито по пртини, али на његово запрепашћење, птице на зрна нису обраћале пажњу, већ су наставиле да се батргају по дубоком снегу. Покушао је да их махањем руку упути у шталу. Престрављене птичице ишле су у различитим правцима, али не и према штали, топлом и сигурном месту, пуном, за њих, сваког изобиља.
         „Вероватно им изгледам као неко огромно, непојмљиво и застрашујуће створење - рече у себи - ја њих разумем, али оне мене не могу. Кад бих могао да будем птица бар само неколико минута, спасио би их."
         У том тренутку почела су да звоне црквена звона.
         Стао је и без даха слушао како звона објављују благу вест о рођењу Богочовека Христа. Онда је пао на колена у снег.
         „Сад разумем - прошапутао је, - сада знам зашто си то урадио."

Христос се роди! - Ваистину се роди!

Никада не заборавите зашто је Исус Христос рођен на овој земљи!

                                                Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 10/2009.


уторак, 10. јануар 2012.

Божићна посланица Архиепископа охридског и Митрополита скопског господина Јована



ЈОВАН,
по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски, свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске. Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!

Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!


И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.

Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?

Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.
Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.

Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.
Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.
Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.
Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!

Христос се роди!



На Божић 2011,
из затвора Идризово.

Са македонског превели Јелена и Иван Недић

четвртак, 05. јануар 2012.

Божићна посланица Српске Православне Цркве




СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2011. ГОДИНЕ

И Р И Н Е Ј


МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

A када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега…
(Гал 4, 4).

Родословом Исуса Христа, „сина Давидова, Авраамова сина“ (Мт 1, 1), почиње, драга браћо и сестре, Јеванђеље о Христу, Блага и радосна вест Божја роду људском.
Песмом анђела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) – на данашњи дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су широм света сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову“ (Лк 2, 11).
Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као данас, на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као данас. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као данас. Отуда је у нашем народу потреба и обичај да се на данашњи дан прашта и „мирбожи“, да се заборављају личне размирице, са жељом да се све око нас зближи и збратими у духу љубави и мира Божјег.
Анђелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију свете Цркве, коју је Он, Оваплоћени Син Божји, основао. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска људска солидарност и право заједништво у решавању свих проблема и остварити морални и материјални напредак.
Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самога његова стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свих бића и свих збивања на нашој планети.
Свакодневно се сусрећемо са искушењима, недаћама и патњама, изазваним од стране других или од нас самих. Патње у нашим домовима, патње у школама, патње у градовима и селима, патње у државама и међу народима сведоче о дубокој подељености у свету, подељености која се не може превазићи људским напорима. При том поделе иду тако дубоко да се и сама наша боголика личност дели – на душу и тело, на свесно и несвесно, и тако у недоглед.
Често се учини да је неред покретач и носилац нашег друштва. Неред је, међутим, присутан само онде где је изгубљена свест о истинској мери свега и свих, а то је љубав. Управо Христос сведочи, Својим доласком у овај свет, да је љубав победила свет зла и мржње и да га увек побеђуј e. Љубав је од Бога. Бог је извор свеколике љубави. „Који не љуби, не познаде Бога; јер Бог је љубав“ (1. Јн 4, 8).
Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост.
Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења.
Господ кроз Цркву исцељује сваку болест и сваку немоћ људску. У њој се васпоставља склад између неба и земље, између створеног и нествореног, између вечног и временог, између духа и тела. Исцељење које Господ у Цркви даје није разумљиво уколико се не схвати и не доживи као љубав Божја која се пројавила у Христу, Рођеном, Распетом, Васкрслом и Прослављеном нас ради и нашега спасења ради. Господ љуби свакога човека и жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Он и нас позива да учествујемо у делу нашега спасења тако што ћемо Њега познати у Цркви, то јест бити сабрани и уједињени у Цркви и као Црква, живети у њој и њоме. Мерило духовног живота на земљи јесте Црква јер је она Тело Христово. Кроз њу нас Господ исцељује јер жели да сви буду причасници вечнога живота и вечне љубави.
Позивамо и сву нашу духовну децу широм света да никада не забораве да је Господ Цркви поверио спасење и да је у њој дат једини истинити пут и правац којим треба да идемо. Мерило духовног живота није дато појединцима већ се Духом Светим дај e Цркви у целини, тако да се све складно и у миру Божјем усавршава.
Превечни Бог се на онај давни, први историјски Божић родио као пуки сиромашак да би нас обогатио Собом, Својим божанским савршенством као вечним богатством. Тиме Он и нас и сва људска покољења учи да се не одвајамо једни од других него да једни другима бремена носимо, да љубимо једни друге, да помажемо слабе и сиромашне, да братски делимо добра којима нас je Бог обдарио и да тако испунимо Закон Христов и на хришћански начин остваримо cвoje људско призвaњe.
Cвaкa деоба, раздор, нeприjaтeљcтвo и разарање заједништва супротни су Духу Божјем и духу Црквe. Jep, не можемо иcтoврeмeнo „пити чашу Господњу и чашу демонску“, не можемо „учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској“ (1. Kop 10, 21).
Божић је Празник кад осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас на oвaj вeлики Дан.
Прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу.
Нажалост, браћо и cecтpe, морамо признати да je наш духoвни мир прилично помућен, тe ни радост наша ниje потпуна. Она je oceнчeнa страхом и бригом због cвaкoднeвниx збивања у cвeтy, a пoceбнo због трагичних збивaњa на нaшeм распетом Kocoвy и Meтoxиjи. Ta збивања мyтe складни пој aнђeлcкe пеcмe и прeтe да мир и cтрпљeњe прeтвoрe у нecпoкojcтвo и нетрпeљивocт.
Нашим драгим верницимa, Србима на Kocoвy и Метохији, прeпoрyчyjeмo да буду истрајни и да остану на својим огњиштима, уз cвojy Цркву и уз cвoje cвeтињe, на зeмљи cвojиx дeдoвa и прaдeдoвa. Црквa, као брижна Мати, yвeк je са њима и yвeк ћe бити са њима. Бeз страдања нeмa ни вacкрceњa. Господ тека нам cвимa бyдe мерило и у страдањима!
Молимо вac, браћо и cecтpe, да светињу брака oчyвaтe, да ce бринeтe и cтapaтe о cвojoj дeци, a нарочито о њиxoвoм верском и моралном вacпитaњy и oбрaзoвaњy. Beрoнayкa у oбрaзoвнoм cиcтeмy у нашим школама јесте вeликa помоћ, али ниje jeдинa и ниje дoвoљнa; зато су рoдитeљи и топли породични дом cвeтa зajeдницa и мecтo узрастања у меру раста виcинe Хриcтoвe, у пуноћу љyбaви Бoгoмлaдeнцa. Jep, вepa и морал ce yчe нajпрe у рoдитeљcкoм дому, у породици. Учe ce нeoceтнo, исто онако како ce учи и мaтeрњи jeзик.
Бог je рoдитeљимa дао yзвишeнy улогу да кроз рађање и васпитавање дeцe oплeмeњyjy cвeт и да га чине бољим и лeпшим.
Нажалост, још je yвeк много брaкoвa cклoпљeниx бeз благocлoвa cвeтe Црквe, a и рaзвeдeниx брaкoвa, који су прaвa несрећа и за нашу Цркву и за наш народ. Брак је завет пред Богом и у исто време црквена Света Тајна. Човек нема право да раставља оно што је Бог саставио, каже Христос Господ (Мт 19, 6).
Христово Рођење је обасјало свет светлошћу знања и богопознања. Његовим уласком у свет настаје почетак новог доба, крај незнабожачке ере и почетак ере христопознања, кроз Цркву коју је Он основао Својом часном крвљу.
Овај Дан се прославља доживљавањем свега што је најлепше и најузвишеније. Он човека подсећа на његово двоструко порекло – небеско и земаљско. Он учи човека дужностима и према небеској и према земаљској породици. Овај Дан нас опомиње да је потребно претходно се одужити Оцу небеском и нашој небеској породици да бисмо могли стећи благослов и срећу у земаљској породици.
Отворите срца и ви, децо наша духовна, који сте отишли у даљину и туђину и прославите у радости Богомладенца, јер је свуда земља Господња, а Бог је свуда и на свакоме месту. У Цркви Христовој, у овој светој богочовечанској заједници, славимо, са свима вама заједно, радосне божићне празнике и нисмо далеко једни од других.
Подигнимо горе срца, сви без разлике, драга браћо и сестре! Ово је Дан који је дао Бог да се и ми духовно рађамо и препорађамо кроз Христа Господа. Нека светлост Духа Светога, Духа Христа Богомладенца, Духа Божјег, засија у душама нашим и у домовима нашим!
Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато треба да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило.
Клањајући се Детету младом, Превечном Богу, ових и свих других дана нашега живота, опростимо, браћо и сестре, једни другима и са братском, односно сестринском љубављу поздрављајмо једни друге светим поздравом:

Мир Божји, Христос ce роди!
Ваистину ce роди!
Благословена нова 2012. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2011. године
Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа
АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ
И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ липљански ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички, местобљуститељ Епархије битољске МАРКО
Епископ стобијски ДАВИД



Одговор једном атеисти


Питање:
Ја не могу да верујем како замајавате људе! Драго ми је да вера нема више толики утицај, јер је то једно од највећих глупости, које је човек могао да смисли у својој неспособности да објасни неке природне појаве као што су гром или киша (мислим на сам почетак). У историји постоји период у којем је наука стагнирала, а научници бивали спаљивани од стране неуких верника. Зар је то било потребно и како то да сте сви толико уверени у истинитост свих тих предања из Библије и позивате се на Бога, који је најапстрактнији појам у целој причи?
Надам се да нећете обрисати ову поруку и да ће ми неко одговорити.

Поздрав!
Н.Н

уторак, 03. јануар 2012.

О лакомим и превареним


Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.
Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.
То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.
Пре њих изневерише крст многи Бугари, Грци и Јелини, и уврстише се у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.
Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божје силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.
Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову; гледајте и чувајте се од лакомства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама и чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.
Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ заувек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.
Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.
Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.
Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока. Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.
Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калаисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.
Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.
И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од "немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.
Турци су предали кнезу Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.
Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су и писали: "Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".
Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглаву господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.
Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као "русофили" и "назадњаци", а српски сељаци као "непросвећена маса", и као "глупи сељаци". И то не толико од оних "немачкара", од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне "културе", "просвећености", "прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни "коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.


Свети Николај Жички

Извор

понедељак, 02. јануар 2012.

Преподобни Силуан Светогорац о светом Јовану Кронштатском



Оца Јована сам видео у Кронштату док је служио свету литургију. Све до сада се дивим сили његових молитава. Прошло је од тада 40 година и никада нисам видео некога да тако служи као он. Народ га је волео и сви су стајали са страхом Божијим. Није ни чудо: Дух Свети вуче Себи људска срца. Из Јеванђеља видим колико је много народа ишло за Господом. Реч Господња привлачила је људе, јер је говорена Духом Светим и зато је она слатка и пријатна за душу.

На путу за Емаус Луки и Клеопи је пришао Господ и говорио са њима. Том приликом њихова срца су горела љубављу према Богу. И отац Јован је имао у себи Духа Светог у изобиљу. Он је његову душу грејао љубављу према Богу и кроз њега деловао и на друге људе. Видео сам како је народ трчао ка њему да прими благослов и, примивши га, радовао се, јер је Дух Свети пријатан и даје души мир и радост.

Неки рђаво мисле о оцу Јовану и тиме жалосте Светог Духа који је живео у њему и који живи и сада, после његове смрти. Они говоре да је он био богат и да се лепо одевао. Али, они не знају да ономе у коме живи Дух Свети богатство не може да нашкоди, јер је душа његова сва у Богу и од Бога се изменила и заборавила своје богатство и украсе. Срећни су људи који воле оца Јована, јер ће се он молити за њих. Његова љубав према Богу је велика. Он је сав у пламену љубави.

О велики оче Јоване, молитвениче наш, благодарим Богу што сам те видео. Благодарим и теби, пастиру добри и свети, јер сам ради твојих молитава оставио свет и дошао на Свету Гору Атонску где сам примио велику милост од Бога. И сада пишем, радујући се, што ми је Господ дао да упознам живот и подвиг доброг пастира.

Велики је подвиг – живети са младом женом и не дотаћи је. То могу само они који јасно осећају у себи присуство Духа Светог. Он је сладостан и побеђује љубав миле жене. Многи свети су се бојали близине жена, а отац Јован је и међу женама имао Духа Светог, чија сладост надмашује телесну љубав.

Отац Јован је био толко смирен да није губио благодат Светог Духа и зато је толико много волео народ, приводећи људски ум Богу.

Видиш ли у њему силу Духа Светог? Читајући његову књигу „Мој живот у Христу“, душа у његовим речима осећа силу благодати Божије. Кажеш да је читаш и ништа не осећаш. Није ли то зато што си горд? Благодат не долази у горда срца.

О, оче Јоване, ти сада живиш на небу и гледаш Господа кога је заволела душа твоја још овде на земљи. Молим те: моли се за нас да бисмо и ми заволели Господа и принели му покајање, којем се Бог радује.

О, добри и свети пастиру, као орао који високо лети уздигао си се над великом Русијом и видео потребе народа са висине на коју те је уздигао Свети Дух који живи у теби. Силом Духа Светог привукао си народ Богу, и људи су, слушајући реч Божију из уста твојих, плакали и горко се кајали.

О, велики и добри пастиру, иако си умро телом, дух је твој са нама. Стојећи пред Богом, ти нас Духом Светим видиш са неба.

Смирено те поштујемо.

Преузето из књиге „Старац Силуан“, Манастир Хиландар, 1998.


Извор