понедељак, 20. фебруар 2012.

Највећи Србин после Светога Саве


Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског.
Два човека има Српска Црква и српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. А за мене и за све здраве српске душе, други Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!
И све што је рекао - небеско је благо. Све што је написао - непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, цариградског свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и Свети Дамаскин и још мало њих.
Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова - Господу Христу.
Данас, ми Срби имамо њега - српског Светог Василија Великог, у истину великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади јеромонах до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу. Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила српска душа, проговорила светосавски сјајно, херувимски, громовски проговорила оглувелој српској души. Оглувелој од политике, од странаштва... Оглувелој за све што је речено, за све што је Христово за све што је светосавско. И он, он прост јеромонах исмевани калуђер српски, београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају њега. А он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве који је учињен у српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади јеромонах Николај. Почео као млади јеромонах а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је црквена философија, црквена мудрост!
У философији српској, он је у ствари једино философ. Он, Свети Григорије Богослов - Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне божанског бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов.
Еванђелист међу светим еванђелистима. Ево српског Светог Еванђелиста. Свака реч његова је блага вест. Свака реч његова - мало Еванђеље. Као мирисави корен, што га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз његова читања и осећаш колико небеског мириса арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља вечног, оног Еванђеља у које анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека па и за анђеле.
Међу светим апостолима, ево њега српског Светог Апостола! О, ко је тако српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол-Епископ. Апостол и Епископ - Равноапостолни Свети Владика Николај.
Ево највећег мученика српског после Светога Саве. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његов (у малом), и најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућутати. Њих ућутати, ућутао си српски род. Гле, он који је у светој Љубостињи оплакао тужну српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље српскога рода, постао је заточеник манастира Војловице потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над мученицима - то је Владика Николај!
И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, истинити Бог. Његова Вечна Правда - Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом славом? Кукавице! Многи не славе, многи иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брану своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик српски, ето ко је Владика Николај.
Међу светим исповедницима, ево српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим светим исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедпо и исповедао Истину Господа Христа. Истину целе српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у српском роду.
Када су у тешким невољама умукла многа српска уста он је немачким тиранима говорио: "Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих". Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком.
Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста српски свети човек.
Међу светим врачима, међу лекарима, међу чудотворцима, ево српског светог лекара - Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, он лекар душа и савести српских. Небески лекар свести српских.
А међу светим задужбинарима - ко је он? Нови српски задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао манастире до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство светих Немањића.
Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? А где се упокојио? У туђини! Ниси био достојан Србине да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње српске владаре, за ондашње српске земље, за ондашњи српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Без Светог Владике Николаја!
Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша - најгори Срби! Зато што смо издали све што се не сме издати! Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско!
Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у своју небеску војску, да нам да Херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент светосавски, косовски! Све жртвовати за Христа. Христа низашта. То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.
Нема већег Учитеља, нема већег небеског звона над српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш - то је пут Светога Саве и Светога Николаја.
Нека би благи Господ пробудио српске душе за све што је вечно, за све што је свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас миогогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима српским светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе уклони са српске душе братомржњу.
Свети Исповедниче, са свима светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола и подела те највеће куге - куге данашње којом се заразио српски народ.

Преподобни Јустин Ћелијски

Т Р О П А Р
Св. Владици Николају Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа
Путовођо рода српскога крстоноснога у векове
Распевана лиро Духа Светога
Поносе и љубави монаха
Радовање и похвало свештеника
Учитељу покајања свенародни Владико
Человођо богомољне војске Христове
Свети Николаје српски и свеправославни
Са свима светима Небеске Србије
Моли Јединог Човекољупца
Да подари мир и слогу роду нашему

Извор

петак, 17. фебруар 2012.

О Црквеном језику


Црквени језик ближи је унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцанија, него савремени језици. То није језик разума, него језик срца, непосредног проникновења, језик напрегнуте духовне енергије и посебне динамике. Древни језици изазивају у човековој души нешто као "присећање" о изгубљеној људској способности непосредног унутрашњег преноса својих мисли, пријема садржаја друге душе и озарења од Бога.
То је језик логоса, који је дубљи од спољног језика који треба материјалну форму, реч.
Спољни, формални језици се сви удаљују од свог центра, духовног логоса, све се више диференцирају и материјализују.
Нови језици усмерени су првенствено на људски разум, аналитичку способност разума, нижој у поређењу са духовном интуицијом. Они су исто тако способни да изразе емоционална, страстна стања човека, но за изражавање појава у области духа које отварају себе у молитвеном пориву, нови језици постају троми, немоћни као мишице дрхтавог старца.
Они који подржавају језичку реформу богослужења тврде да ће на новом, савременом језику литургија постати разумљивија. Но, литургика је сама по себи тајна. Она не може бити разумљива на вербално-семантичком нивоу. У супротном би било могуће разумети је и усвојити седећи у фотељи, са књигом у рукама, за писаћим столом.
Литургика није приповедање које може да се детаљно преприча, није ребус који може да се погоди или реши. Литургика је укљученост човека у духовну реалност, а средством тога јавља се дејство на човека целокупног духовног поља Цркве: храмовне архитектуре и декора, богослужбених напева и најважније, сила молитве свештенослужитеља и народа који се налазе у Цркви. За светог Јована Кронштатског су говорили да када је служио литургију или се ћутке молио на проскомидији, људи су осећали силу његове молитве и Божанску благодат, скоро физички.
Древни језик ближи је унутрашњем логосу зато што има најјаче деловање на људско срце. Чудна појава: понекад фраза на словенском језику, пролазећи мимо аналитичног разума човека, бујицом топле светлости озарује, као да отвара, срце и оно дрхће као душа путника који је после дугог пута угледао огањ очинског дома. Тада долази до онога што смо већ назвали, можда не сасвим тачно, "присећања". Човек се присећа изгубљеног раја и тог језика коме су се повиновала сва жива бића, језика на којем је беседовао са Анђелима.Ту је мистика језика. Древни, свештени језик дира срце човека и изнуђује звучање скривених струна душе. Модернисти то не знају и не осећају. Они хоће да замене древне језике новим, због тога да би била боље разумљива семантика речи, која неће учинити разумљивијом тајну богослужења.
Осим тога, у литургици постоји паралелни језик ликова и ритуала, не мање важан од словесног језика. Тај симболички језик је још мање разумљив, но он служи укључивању човека у живу реалност произашлих збивања. Уколико желимо да учинимо богослужење доступним нашем телесном разумевању, тада морамо учинити разумљивим обреде: или заменити их словесном интерпретацијом или их превести на језик театралне пантомиме, то јест претворити обред из разгранатог свештеног симбола у мимички гест. Шта ће тада остати од литургије? Поучна представа? Када кажемо да је литургија спомињање земаљског живота Христа Спаситеља, тада уопште немамо у виду да је литургија исценирање Јеванђеља. Литургија је могућност за човека да посредством свештених симбола и сам постане учесник библијских догађаја, да унутрашње преживи Голготску Жртву, као Жртву принесену лично за њега, а Васкрсење Христа, као васкрсење своје душе.
Рекли смо да је древни језик, сећање човековог срца о његовој древној отаџбини, изгубљеном рају. А, савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, фабрике и железничке станице. Он не помаже човеку да се избави из ропства обичне свакодневнице, брига и интереса. Свештени језик сведочи о томе да у храму имамо посла са другим светом, другом за нас необичном реалношћу.
Не само међу садржајем речи и осећаја, него исто тако и између осећаја и саме форме језика постоје асоцирујуће везе. Уопште форма не може бити савршено апстрахована од садржаја.
Нови језик, хтели то или не, носиће у себи нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, чије испољење и опредељење није доступно нашем логичком расуђивању.
Богослужење се не сме мешати са проповеди или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет. Богословље показује пут, а молитва води по том путу.
Ми говоримо о лепоти древних језика. Шта подразумевамо под тим? Ми мислимо, да је то неко тајно сазвучје ритмова срца са ритмовима древних језика и ту хармонију доживљавамо као посебну лепоту језика. Пажљиво прочитајмо наглас псалме на новом и на древном језику. Какву ћемо разлику видети у свом унутрашњем стању? Нови језик подобан је води која може утолити жеђ, но оставити душу хладном, а древни језик је вино које весели и радује срце човека.

(Чланак из књиге "Хришћанство и модернизам")
Превод: Александар М.

Архимандрит Рафаил Карелин


Извор

Душа између Хришћанства и савременог паганизма


Наша душа је по својој природи хришћанка, али је по својим страстима паганка. Она је невеста Христова, коју је, међутим, обешчастио демон; она је царица која је постала блудница. Она је образ и подобије Божије, међутим, уједно у њој налази одраз мрачни лик сатане. Она је становница земље – зрнца које се врти у космосу, у космичком вихору, и уједно – у пољу велике и последње битке између Бога и палог архистратига. Она је робиња света, условљена, ограничена у свом постојању простором и временом, и она решава његову коначну судбину. Она живи у киптећој бујици времена, али уједно припада вечности. Заборавила је на саму себе, зачарана фантазмагоријом земаљских слика, привидима своје стране уобразиље и сновима неоствариве среће, али је ништа на земљи не задовољава, и она се осећа као туђиноватељка. Заборавила је на себе, али је Бог ради ње створио безбројне светове; ради њеног спасења Промисао Божији управља космосом и историјом.
Сликовито говорећи, људска душа у својој руци држи кормило васељене. Она је створена ради богоопштења, али најчешће тежи ка општењу с демоном. Она је делић неба који је пао у блато. Она је усамљена маска на бучном, шареном карневалу. Она или, заборавивши на своје божанско достојанство, поистовећује себе са црвом и закопава се у блато или, осећајући трагичност свог бића, немо вапије: „Ради чега ми је дат овај живот, зашто сам овамо доспела?“
... Одговори ми, душо моја, ко си ти? Ако си са неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила сиромашна, зашто тражиш богатсво које ниси имала? Ако не знаш Бога, зашто одједном усред светског метежа твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, као од звука песме коју си чула у далеком детињству? Ако се не сећаш раја, откуд ове вреле сузе које разгоревају твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света? Ко је урезао у твојим дубинама тајанствено име Божије? Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?
Ко си ти? Планински орао сломљених крила или птиче које није стекло перје, које беспомоћно пузи по земљи, док вране гракћу гледајући га с грања дрвећа? Зашто понекад вичеш и копрцаш се у унутрашњим мукама као што звијер која је пала у замку гризе гвожђе, желећи да се ишчупа на слободу и падајући у изнемоглости?
Иако си слична бесплотном Анђелу, обучена си у трулежно тело које ће након смрти иструлити у сандуку. Како си постала носитељка леша, душо моја? Зашто, видећи унаоколо слике и привид смрти, одагнаваш као непријатеља мисао о томе да ће ти она неизбежно доћи? Зашто си се зарила у овај земаљски живот као крпељ у псеће ухо?
Господ ти је дао све за спасење, али ти си као слепац који носи џак са златом и не зна шта је у њему. Зашто си се, душо, ти, проста по природи као зрак светлости, претворила у клупко неразрешивих противречности, у чвор са скривеним концима, који је човек сам немоћан да развеже? Зашто си се, душо моја, уподобила малом, неразумном детету, које се игра са отровном змијом дивећи се њеној боји или ономе ко скупља цвеће на површини живог песка?
И душа одговара: „ Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је, створивши ме као одбљесак Божанске светлости, уручио царски прстен како бих се заручила с Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика љубав Божија према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибли – туговати Анђели, као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта: ја сам тајна за себе саму. Иза границе речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност.“


Са руског превела: Марина Тодић
Редактура превода: др Ксенија Кончаревић

Архимандрит Рафаил Карелин
Из књиге „ПУТ СПАСЕЊА У XXI ВЕКУ“

четвртак, 09. фебруар 2012.

Православни брак


Православно хришћанство је начин живота – не само оно што чинимо недељом ујутро, а потом брзо заборављамо када одемо из Цркве. Начин живота представља укупност наших навика и ставова, мишљења и делања: стил живота, пут у живот. За нас православне, хришћанство је хлеб насушни. И као рибе у води, ми тако морамо пливати у нашој вери. А као Христови следбеници, ми усвајамо наш пут од Христа и његове Цркве а не од мерила данашњег света. Ово постаје најочитије када посетимо неки манастир, где је уређење, дух, сврха живљења – све јасно прожето Православљем.
Већина нас православних хришћана не живи у манастирима; венчани смо; имамо своје куће, децу, посао. Али међу многим венчаним хришћанима такође постоје погрешне представе да њихов живот у Христу не потребује исту преданост коју захтева православно монаштво. Једно је сигурно, сви хришћани, били они у монаштву или не, једнако су позвани од Господа Исуса Христа на покајање и вечно спасење. Нема различитих “скупина“ православних хришћана – сви су подједнаки и од свих се очекује да буду Христови следбеници, без обзира на то какав је њихов положај у Цркви.
Ипак, за нас хришћане не-монахе веома је тешко да живимо православним начином живота из дана у дан и из године у годину, јер непрестано живимо у друштву које не само да није хришћанско, него је повремено, и све више, непријатељски настројено према нашим хришћанским веровањима. Међутим, то не сме да нас обесхрабри, јер је сам Господ имао ово у виду кад је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! (Мат.10, 16)
Јако упориште и снагу православним мирјанима пружају брак и породичан живот, заједница Богом благословена за спасење свакога члана обитељи. Да бисмо ово у потпуности разумели, морамо сагледати доктринарне основе брака, садржане у Светом Писму и Светом Предању, који јесу будна савест наше Цркве.

Старозаветни и новозаветни погледи на брак

Када погледамо на установу брака, породични живот, на умножење људског рода онако како је описано у Старом Завету, одмах постајемо свесни значаја који се ту придаје продужетку трајања јеврејског народа. Имамо скоро бескрајна породична стабла дата нам у Старом Завету. Али у то време брак није био једини начин за продужетак рода. Деца су се такође добијала кроз обичај конкубината или праксу да се човек ожени удовицом свога брата, иако је можда већ и сам ожењен. Читали смо да је Соломон, на пример, “имао седам стотина жена, принцеза, и три стотине наложница“; такође, Стари Завет бележи да је краљ Давид “узео много наложница и жена из Јерусалима након доласка из Хеброна; и много синова и кћери би му рођено.“ Многе од великих личности Старога Завета имале су по више жена и наложница. Истицање значаја умножавања народа нама се чини претераним, а методи његовог спровођења скоро настраним. Међутим, основни разлог оваквога чињења није био величање блуда, већ жеља за потомством. Промискуитет није ни у ком случају опраштан од Бога у време Старога Завета ништа више него ли данас. Али у старозаветна времена Бог је почео да открива човеку каква су Његова очекивања. Постепено видимо да Бог не жели полигамне бракове, наложништво и обичај венчавања братовљеве удовице. Он почиње да смисао брака са рађалачког помера на један виши, духовнији ниво. Коначно, Бог је своје намере учинио врло јасним кроз то како је поступао са људима који суделују у недоличном општењу. Нама, који се сматрамо толико “културним“, “ученим“ и “софистицираним“, Божије се делање може учинити веома окрутним. Али Он је желео да учини да једини извор живота јесте Он, а не плотско сједињавање мужа и жене. А где је Бог, ту може бити само светост и тајанство. Оно што ствара и продужава живот и није ништа друго до тајанство. Светост и тајанство морају бити заштићени и сачувани од светогрђа, нечистоте и непоштовања. Начин на који се Господ разрачунавао са телесним гресима и изопачењима у Старом Завету чини изричитим то да је брак чудесна и света тајна – толико света и тајновита, да било какав телесни грех јесте гнусоба пред Богом која се мора избећи по било коју цену. Али полни аспекти брака ће бити размотрени касније.
Са доласком Христа, брак више није имао за основни циљ продужетак људске врсте и породичне лозе, мада се рађање и даље сматрало битним елементом брака. Али Христос је дошао на свет и донео са собом доказ и васкрсења мртвих, дајући тако хришћанском браку нову сврху и смисао – задобијање вечнога живота мужа, жене и све деце.
Служба приликом венчавања у Православној Цркви почиње речима: “Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.“ Овај возглас наглашава значај брака, а такође и његову циљ. Према црквеним канонима, они православни хришћани који се венчају изван Цркве бивају одлучени од светих Тајни Цркве. Неки људи су саблажњени овим; они сматрају да је Црква овде престрога. Али питање је: Шта даје пуноважност браку? Са духовног гледишта, шта даје смисао браку? За разлику од свадбених обреда у скоро свим не-православним црквама, брак у Православној Цркви није уговор – на закону заснован споразум којим се измењују завети и обећања између двоје људи. Заправо, браком двоје људи заснивају малу Цркву, породичну Црква, у којој могу славити истинитог Бог и трудити се око спасења својих душа. Та је породична Црква која је послушна Христовој Цркви. Као што Свети Василије Велики каже, природно је венчати се, али то мора бити више од природног, то мора бити свеза, рођена од двоје људи под окриљем Цркве.
Отуда и видимо да је у новозаветна времена намена брака промењена: са примарне сврхе рађања деце, у примарну сврху обезбеђивања начина људскоме роду да спасава своје душе. Сам обред венчања је испуњен богатом симболиком која јасно указује на овај аспект брака.

Мужевљева одговорност

Муж је глава жени…
Знамо да свака организација, свака институција – било црквена: парохија, манастир или световна: банка, предузеће, школа – мора имати главу, управитеља. Тако је и са успешним браком, породица је такође заједница, духовно и телесно устројена. Према Светом Писму и Светом Предању, вођа у браку је муж. Поново, речи светог Апостола Павла: Муж је глава жени… Он је онај који води. Он представља начело ауторитета унутар породице. Као што је свештеник духовни вођа пастве, одговоран пред Богом за своје парохијане, и зато духовни ауторитет у парохији, тако је и муж свештеник у својој породици, одговоран за давање основног тона породичном животу.
Ово не значи да је он изнад своје жене. У Христовим очима сви су једнаки; нема ни мушкога ни женскога. У ствари, брак је свеза једнаких. Нека не буде забуне: нема места никаквом ниподаштавању било какве врсте у православљу. То што је глава, не даје мужу било какву диктаторску, тиранску, самовољну или апсолутну власт над његовом женом и децом. Ипак, као сваки значајнан положај, и мужевљев прате одређене одговорности, које су веома тешке, али такође и веома изазовне и потенцијално креативне.Свето Писмо нам говори да муж мора волети жену као што је Христос заволео Цркву и дао Себе за њу (Ефес.5,25) Много хришћанских мужева има мало представе о томе шта оваква љубав значи. У свету, “љубав“ обично упућује на телесну љубав или сентименталну, романтичну љубав. Ово нема ничег заједничког са хришћанским поимањем љубави. Сетите се само Христових речи ученицима: Нема веће љубави од оне да човек положи живот свој за другога. Љубав, дакле, са хришћанског становишта, значи жртву, само-порицање. Муж мора да исказује толико бриге, старања, нежности, пажње, поштовања и обзирности према својој жени колико и Христос за своју Цркву. Мужевљево старање мора бити толико да се протегне и до саме смрти. Баш онако као што је Господ Исус Христос страдао из љубави за своју Цркву, тако исто и Православни супруг мора да принесе све – чак и свој живот ако је неопходно – за своју супругу. И поново, Свети Апостол Павле каже, Муж је глава жени као што је Христос глава Цркви… Ми знамо каква је врста главе Господ био: Он је прао ноге Својим ученицима. Према нашем Спаситељу, бити глава, бити први, значи служити – предњачити у пружању љубави, разумевања, стрпљења, у пружању заштите својој породици. Ово је пример вожда, главе, какав је муж призван да буде. И када је он такав вођа, он је прави човек, истинити човек, веран својој боголико устројеној природи.
Мудра жена ће охрабривати свога супруга да буде такав човек; она неће покушавати да преузме тај положај ауторитета за себе. Психолози тврде да је гнев који жена осећа према човеку који јој је дозволио да уместо њега она буде глава породице, јесте најдубљи могући гнев. Тако се данас открива да многи случајеви делинквенције, па чак и душевних болести, долазе из домова где отац није глава куће, извор саосећања, љубави и заштите.
Мужевљева дужност да пружа љубав својој жени и породици не дозвољава му да застрашује жену. Он не сме да третира своју супругу као унајмљеног слугу – што многи мушкарци чине. Ево шта Свети Јован Златоусти има да каже о овоме:
“Заиста, слугу ће можда човек и привезати страхом; али не, ни њега неће, јер ће и он тражити начин да избегне и оде. Али ти свога животног друга, мајку своје деце, извор свих својих радости, не би требало да везујеш страхом и претњама, него љубављу и благом нарави. Јер, какво је то јединство где се жена плаши мужа? И какво ће задовољство муж имати ако са својом женом општи као са робињом, а не као са супругом која га воли по својој слободној вољи? Чак ако у нечему због ње и пострадаш, не кажњавај је, јер ни Христос није тако учинио за Цркву.“
Мушкарци, мужеви, права љубав за нас почиње када дајемо од својег другима. Ми заиста почињемо да волимо – у хришћанском смислу – када ми први дајемо. Један супруг се једном пожалио Светом Јовану Златоустом да га његова жена не воли. Светитељ му је одговорио: “Иди кући и воли ти њу“. “Али не разумете ме, рекао је тај супружник, како ја да волим њу када она не воли мене?“ “Иди кући и воли ти њу“, Светитељ понови. И имао је право. Тамо где нема љубави, морамо дометнути мало своје, па ћемо је наћи.
Често се мужеви жале свештенику да их жена не воли. Тада свештеник открије да муж не ходи својим путем пружања љубави; он једноставно седи и тражи да буде вољен, отприлике као неки идол који чека да му служе и обожавају га. Такав муж мора да спозна да једини начин примања трајне љубави у браку јесте и њено давање. У животу обично примамо оно што дајемо: ако мрзимо – примамо мржњу; али ако пружамо љубав, заузврат и ми добијамо љубав.
Црквени Оци поручују да мужеви хришћани морају да воле своје жене више неголи своје световне послове, јер нема већег успеха од среће у дому; и ниједан успех који ми мушкарци у животу остваримо неће ништа значити ако оманемо у свом дому. Наше породице заслужују најбоље. Има нас исувише мушкараца данас који радимо најбоље што знамо изван, у свету, а најслабије код куће. Из тога разлога, Црквени Оци нам говоре да поставимо као највећу вредност труд који улажу наше жене и да будемо више жељни боравка код куће са њима неголи на неком свом послу. Мужеви, и ви будући мужеви, чујмо зато срцима ове речи једног човека из двадесетог века, Француза Анри Мориса:
“Обавезао сам себе зацео живот; изабрао сам; од сада моја тежња неће бити да тражим некога ко би ми удовољавао, већ да удовољим оној коју сам изабрао…“

Одговорност жене

Свети Апостол Павле говори: Жене, покоравајте се својим мужевима, као Господу… Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима (Ефес.5,22-24).
Данашње друштво, поготово овде у Америци и нарочито у јавном мњењу – филмовима, телевизији, новинама, књигама – презире врлину послушности. Ми смо место тога, побуђивани на сваком ћошку да “урадимо по своме“, да се старамо “под бројем један“ да удовољимо нашем сваком хиру и жељи. Али православни брак није, као што поменусмо, део овог световног или посветовљеног друштва. Његов циљ и циљеви друштва нису само различити; они су потпуно супротстављени. Сврха хришћанскога брака је вечни живот на Небесима са Господом Исусом Христом; сврха, пак, световног друштва јесте задовољство, уживање овде и сада и особито самоугађање и самовоља.
Нама је откривено Светим Писмом и Предањем да је послушност у ствари проводник ка хришћанском савршенству – и да послушност и покорност само потпомажу да се убрза борба за достизање врлинског живота. На другој страни, самовоља само појачава страст гордости и удаљава појединца од хришћанског пута мишљења и живљења. Митрополит Антоније Храповицки пише:
“Ако желите да будете добра, паметна особа а не глупава овца, само још једна у стаду, онда се не саглашавајте са својим савременицима који пропадају духовно и телесно; не идите путем самовоље, већ путем послушања. Само тада ћете бити личност. Тада ћете, вероватно… ви сами… сачувати своју веру и срце неповређеним, душу часном, неће вас ломити ветрови и олује као парче лима, онако како то бива са вашим савременицима.“
Сам Господ је најсавршенији пример послушања, јер је Својом послушношћу вољи Очевој Он отишао на страдања и смрт нас ради, и из греха нас извео у слободу и спасење.
Сви смо ми видели, неком приликом, примере породица где жена руководи, где “носи панталоне“. И шта подразумевамо под тим неспретним изразом? Мисли се на то да је супруга преузела положај руководећег у породици и да покушава да буде глава своме мужу. Ово се може десити јер је супруг слаба личност – или веома себичан и презаузет да преузме своје праве одговорности; или може бити да жена има неки духовни или емоционални проблем који је гони да жели власт и моћ. У таквим случајевима жена је често жустра и љутита особа, што се одражава и на њено понашање изван породице. Таквој жени недостају основне врлине женствености – нежност, кротост, доброта. Где год је тако, ту постоје само осећања очаја, незадовољства, разочарања па чак и беса међу укућанима. Једна од првих ствари које свештеник мора ту урадити јесте да покуша да убеди мужа да почне да преузима улогу главе породице а мора такође да наговори жену да препусти нешто од власти која јој по праву не припада.
Треба рећи да овакви ставови нису искључиви: постоје тренуци када је потребно да жена покаже своју јачину или да муж послуша своју жену. У многим зрелим, духовно развијеним браковима, повезаност мужа и жене прераста у узајамну послушност.

Показатељи успешног брака

Искуство нас учи да када се двоје људи венчају, одмах почињу да откривају колико се у ствари разликују. Чињеница је, ми почињемо да се упознајемо тек у браку. Живимо бринући исувише само о себи. Заиста нам је потребан неко други да нам помогне да упознамо себе саме. Једна од неочекиваних предности квалитетног брака јесте и та што она пружа сопственог психијатра: узорна супруга ће увек радо саслушати свога мужа без потребе да за те услуге буде и плаћена! Познато нам је да многи емоционални стресови настају када особа са нагомиланим сопственим проблемима то нема са киме да подели. У добром браку, муж и жена деле своје бреме међусобно, потпомажући се и то безрезервно, не оптерећујући себе помислима како ће то онај други можда схватити.
Брак није мисионарски подухват! Довољно је што има своје подразумеване потешкоће и искушења, да би га сад још и супружник додатно отежавао покушавајући да сасвим промени и преобликује оног другог. Једна од најчешћих и највећих илузија младих супружника јесте жеља и очекивање да промени оног другог.
Истинита љубав не присиљава никога, не захтева промену; она подразумева узрастање. Како? Прво, прихватањем свога супружника онаквим какав је. Када се венчавамо, ми се не заветујемо да ћемо мењати оног другог, већ да ћемо га волети онаквог какав је. Најбоља ствар коју муж може учинити да утиче на своју жену или обратно, јесте да мења себе самога, да исправља своје недостатке држећи се поука које је Господ упутио својим ученицима.
За неверност у браку сматрамо чин када једно од њих изврши прељубу. Али стварност је, ми нисмо верни и одани ни када посао, родитеље, свој хоби или било шта друго стављамо испред свога супружника. То је такође невера. И ко год није спреман да стави свога супружника испред каријере, испред родитеља, пријатеља и просте забаве, није спреман за брак – и такав брак ће пропасти. Брак је за одрасле, није за децу.
Ако уметнеш прво дугме у одговарајућу гајку свога одела и остала дугмад ће бити на своме месту. Али ако се оно прво дугме стави у другу рупу, ништа неће бити на свом месту. Ради се томе да прве, најважније ствари треба да буду на првом месту, да се поштују приоритети. Исто је тако и у браку. Мужеви, ако држите ваше жене на првом месту – и жене, ако то исто чините – све остало ће доћи на право место у брачноме животу.

Има много карактеристика успешног брака, али по мом мишљењу ове три су најбитније:

1. Похвала. Ниједан брак неће напредовати ако у њему нема похвале. Свако у животу потребује поштовање у нечему и од некога. И ништа не може убити љубав брже од непрестаног куђења. Када се мужеви и жене похваљују узајамно – у малим или у битним стварима – тиме заправо говоре једно другоме: волим те; ценим те. Похвала храни добар брак. И то је оно што највише недостаје данашњим браковима.
2. Праштање. Праштање је кључно за срећан брак. Када ме парови питају: “Да ли наш брак може опстати?“, мој је одговор увек: “Наравно, под условом да сте спремни да праштате једно другом.“ А то опраштање не треба да постоји само после већих потреса унутар породице. Оно треба да буде свакодневно. У успешном браку, муж и жена непрестано траже опроштај једно од другог. Када то не чинимо, ране не зацељују. Само се све више међусобно удаљавамо. Бивамо све хладнији једно према другом и не примамо благослов који Бог шаље на мужеве и жене који праштају једно другом.
3. Време. Успешан брак потребује време. То се не дешава преко ноћи. Он мора да узраста. Дугачак је и напоран то процес; као и све праве ствари у животу, то се остварује кроз сталан труд и одрицања. Они међу вама који још нисте венчани или намеравате да то учините, запамтите ово: живимо у свету који тражи моментално задовољење потреба – хоћемо оно што ми хоћемо и то када нам се прохте а то је одмах! То нестрпљење са наше стране је погубно по брак, чак и у Православној Цркви. Ако немамо стрпљења једно за друго и ако нисмо спремни да се много година проведемо радећи на њему, онда нам је брак унапред осуђен на пропаст.

Ниједан брак није довољно добар да не би могао бити бољи и ниједан није толико лош да се не може побољшати – под условом да су они од којих то зависи, спремни да Божјом благодаћу заједно узрастају ка пуноти Христовој, који је и дошао “не да му служе, него да служи.“
Основни и кључни предуслов за добар брак јесте способност напредовања. Незрелост је један од највећих проблема због којих пропада брак. Сигурно је, ми сви улазимо у брак са личним асортиманом незрелости и лоших навика. Али морамо научити да их превазилазимо. Када сам био дете, поучава Свети Апостол Павле, размишљао сам као дете. Говорио сам као дете, схватао као дете. Али када сам одрастао, одбацио сам детињарије. И колико је заиста зарад срећног брака потребно одбацити детињарије: неодговорност, тврдоглавост, саможивост, несаосећајност, ћудљивост, љубомору. Колико је важно молити се свакога дана: “О Боже, помози ми да узрастам… да се преиспитујем…да сагледавам потребе и осећања моје жене/мужа, и да прихватим одговорност коју је Бог наложио на мене.“

Свештеник Алексеј Јанг

уторак, 07. фебруар 2012.

Беседа о потребној опрезности оних који мисле да су сигурни


Који мисли да стоји нека се чува да не падне (I Кор. 10, 12)

Апостол, који даје овакав савет, правасходно је познавао природу људску и сву немоћ њену. Дан за даном потврђује то искуство, да тек што се човек усправио из блата греховног, а већ поново гиба се и пада. Тек што се излечио од порока среброљубља, а већ пада у порок славољубља. Или, тек што је отворио руку да помогне бедна човека, а гордост га обара на другу страну. Или, тек што се мало привикао молитви, а он отвара широм уста своја да ружи оне који се још нису молитви привикли. Или, тек што је осетио да га Дух Божји руководи на пут спасења, а он се одмах намеће за учитеља васцелом свету, док, авај, тиме сасвим не отера Духа од себе.
Када је Господ предсказивао ученицима да ће Га се сви они одрећи и разбећи, тада је Петар, самоуверен у постојанство своје, узвикнуо: Ако се и сви саблазне али ја нећу. Прозирући му само срце, и видећи га већ пала у самомњење и гордост, Господ му одговори: Ноћас док пијетао не запјш ме се одрећи! Па кад се овакав пад десио с апостолом, у непосредној близини Господа, како с има да се не деси? Зато, браћо, кад се дигнемо и повратимо он неког греха, и станемо усправно, треба то да приписујемо сили и милости Божјој а не себи; и треба да се добро обазиремо, и чувамо, и Богу молимо, да опет не паднемо, било на једну страну, било на другу, но да ходимо право путем Господњим.
Господе Свевидећи, помози нам да се усправимо Духом к Теби; и кад се усправимо, подржи нас, да више не падамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Жички, Охридски Пролог