/.../ Овај животописац светог деспота Стефана, учени књижевник и летописац Константин Философ, био је родом из Костенице у Бугарској. Детињство је провео у Трнову, у школи патријарха Јевтимија, а после турског заузимања Бугарске дошао је као млад у Србију (око 1411-12 г.) где је наставио учење код патријарха Српског Кирила. Од тада је живео углавном на двору светог деспота Стефана у Београду, и ту веома добро упознао богоугодни живот и подвиге овога Праведника, а упознао и "каква је то земља која је њега (деспота) отхранила". Јер свети деспот Стефан и Српска земља примили су Константина, иако туђинца, као свога рођенога и домаћега, као свога брата и сина. Зато Константин у Житију веома хвали и Светог Стефана и Српску земљу. Деспот, вели он, беше такав славни владар и богоугодник да "ако и цветаху у многим варварским (тј. негрчким) земљама изабрани сасуди, у којима Господ са Оцем обитељ Себи сатвори (ср. Јн. 14, 23), али они нису у човечанским делима тако светлили као овај"."Овај блажени Стефан, наставља Константин, засија из земље Далматије - Дакије, земље сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше. А ова земља, тј. Србија, је таква да не само што слично оној обећаној земљи точи мед и млеко, него као да је у себе примила и везала четири времена (тј. годишња доба) и ваздух, па из себе их онда раздаје другима. Јер у целој се васељени не може наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране, као што има ова, пошто земље обично имају само нека добра и само на неким местима. А ова Српска земља је пуна сваких добара, и има добар ваздух и складан састав у свему. А пошто се дрво познаје по плоду и човек по делима, по плоду и по делима описаћемо и ми ову земљу. Треба пре свега споменути о злату њеном и сребру, јер су њихови извори, тј. рудници, скупоцени и богати, који као да све више расту уколико се више црпу. А где се на истоку и западу може наћи таково и толико богатство? Ваистину нигде. Такође су у овој земљи засађени и многи виногради, који нигде тако као у овој земљи без великих трудова изобилују у семену, саду и плодовима. Тамо су извори река и студенаца и складности предела једнога са другим и слике лепоте, те једни предели превазилазе друге красотом и плодотворношћу. А када земљу напушта зима и рђаво време и када се приближује лето, ваздух је тада добро растворен и красан, као што неко истинито рече да је видео овога премного но да се нигде не може наћи боље. Потребно је рећи нешто и о птицама и о свему осталом, што Господ овој земљи подари, као и зелен и влаће за храну људима, а тога свега ту има у изобиљу, као нигде у другим земљама. Јер она даје храну у изобиљу, не само пустим земљама него и насељима, мноштво свега плодоноснога, риба, и свега потребнот што Господ даде људима у насладу изобилно, и све што покори Творац под ноге њихове. Ако ко помисли и на заштићеност те земље, она је утврђена превисоким горама и таквим градовима какви се по другим странама у малом броју једва могу наћи. Богати су сваким бедемом и утврђењем, а снабдевени су водама које су весеље градовима. А не треба превидети ни оно превелико и многославно дело Божје, које не превиде ни велики Мојсије у књизи о створењу света, тј. једну од четири рајске реке, коју овде још стари Трачани назваше Дунав. Ова река извире у Германији и отуда иде ка истоку и улива се у Евксинско (тј. Црно) море кроз пет ушћа (тј. кроз делту). Позната је и Чесима, идући од севера и запада ка истоку, и дели Угарску, и напаја Српску земљу, која је ванредна, затим пролазећи Влахе и Бугаре, улива се у пучину званога Црнога мора. У овој земљи има још и једна од 36 река знаменитих у васељени, звана Сава, која је овде као неки зид са обе стране; она се сједињује с Дунавом на најлепшем месту, где Дунав на три крака улази, и има два острва, где овај благочестиви Стефан саздаде Бели Град (Београд), као што ће о томе даље бити говора".
Описавши тако Српску земљу деспота Стефана, Константин прелази на описивање деспотовог Српског народа. "Да не би ко помислио, вели он, да хвалим само бездушне и безосећајне ствари, погледајте ми у овој земљи на људе, та последња и најчаснија створења Божја. Заиста, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам доноси плод тридесетоструко и шесдесетоструко и стоструко. Ови људи (тј. Срби) су, дакле, тако храбри да такав глас у васељени нико други нема; а од тога, по Соломону, нема ничега часнијег међу људима. А добропотребни су и у послушности да им нема равних у васељени. Где је потребно брзи су на послушност а спори на говор (Ср. Јак. 1, 19); а где је потребно обратно, они су брзи на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем и с десна и с лева. Телесном пак чистотом превазилазе друге народе; а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединима, но свакоме и свагда, и не само обичним давањем него двоструком милостињом, тако да се на њих може применити реч Соломонова: "Поштујући ништега, чине милостињу" (Приче 14, 31). Живот пак у целој тој земљи је као црква Божја, и људи не живе као остали народи скотски и против природе, и не спомињу узалуд сваки час име Божје, него је установљено да се сви од малога до великога моле више од два пута на дан. Достојно је љубави и части код њих то што син, иако је у дому своме, када је заједно са родитељима стоји као слуга пред њима. А ово се може видети не само код богатих, већ и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко злостављао оца свога или матер? Заиста нико и никако, јер се код њих врши закон по Христу и они чине један другога већим и бољим од себе, господином називајући откривене главе, као што је у старини било и као што је сада у јужним земљама. Јер је речено: "Изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је" (2 Мој. 3, 5). А Свети Апостол Павле заповеда људима да се моле Богу откривене главе. Јер је, вели, срамота ако се човек моли покривене главе или ако пушта велику косу да расте (1 Кор. 11, 4, 14). Ако пак није срамота откривати главу пред Оним који зна наше срце, колико ли то тек није пред људима. Зато је код њих ваистину све изванредно, а и остало бива по Павлу "што је часно, што је побожно, што је изабрано" (Фил. 4, 8), и може се наћи све оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини".
"А рећи ћу даље, наставља Константин Философ, и о делу вишега степена код оних који подражавају анђелски живот, то јест споменућу и о монасима, који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом, Којим се они украшавају. Они живе у дивним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице, по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са шумом лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што Га славе Анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати: "Радошћу се хумке опасаше и пустиње красно процветаше" (Пс. 64, 12). Ови породише и велике: Симеона и Саву, то велико и часно слушање и причање, који су превазишли сву човечију природу тиме што су је презрели и што су се подвизавали. Овде је свака лепота људске природе у Богу, и врлине су ту, јер се ова двојица (Симеон и Сава) од почетка овенчаше врлинским подвизима и њихови подвизи заслужују многе и достојне похвале. Јер они не оставише села и домове, то јест мале ствари, него тако велику власт и богатство, и вођење војске и висину престола, и осталу величину власти, а узеше на раме своје крст и пођоше, радујући се Ономе који их води ка неком другом царству, бољем од овдашњега. И њих двојица, Симеон и Сава, мноштво деце своје Богу приведоше. Но, избројати њихове врлине, то је исто што и избројати песак морски".
Хвалећи овако Српску земљу и њене житеље, животописац деспотов Константин, одмах додаје: "Обратите слух ваш на слушање, али не на слушање мене који ово говорим, него Бога који чини оно што нико не може чинити. Јер не украсисмо ову земљу ми речима, нити житељи који су на њој, него Бог који од почетка све ствара и мудро устројава. А треба знати да, као што се ова земља украшава више од свију других земаља и превазилази све друге, тако исто и житељи који су на њој еванђелске и анђелске речи делима извршују. А уза све то, још је виши и изванреднији био неки божански Промисао над овим светим мужем, то јест деспотом Стефаном, за кога желимо сада да кажемо из каквог је корена младица био, и како је процветавши у наше време владао, и како је био извршитељ напред речених ствари по примеру равноапостолнога Саве и Стефана и осталих истоимених из рода оних који се бојаху Имена Божија".
Извор: Архим. Др Јустин Поповић, „Животопис Св. деспота Стефана Високог“, отисак из „Житија Светих за јули“, манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1975.
Приређивач: Радоман Светковић
Нема коментара:
Постави коментар