понедељак, 18. јул 2016.

Житије преподобне матере наше Марије Египћанке

ТАЈНУ цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, – тако рече анђео Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7). Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија преподобне Марије Египћанке, свети Софроније1[1], патријарх јерусалимски, да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду.

среда, 22. јун 2016.

Поуке младој удовици - Свети Јован Златоусти

Ову поуку је св. Јован Златоусти упутио младој удовици чији је муж по имену Тирасије био угледан и побожан човек, а умро је у цвету младости, након пет година супружништва. Упутивши младој удовици хришћанске утехе и савете, светитељ се дотиче неких историјских догађаја и ликова, на основу којих се може извести закључак о времену настанка писма. Тако 4. одломак 1. поуке помиње да тадашњи римски цар ратује са варварима, односно говори се о цару Теодосију Великом, који је од времена свог проглашења за цара 379. г. водио готово непрекидан рат са Готима, све до њиховог коначног пораза 382. г. На основу тога се може закључити да поука није написана пре 380. г. нити после 382. г.

Сви ће се сагласити са тобом и нико, чак ни међу најмудријима [најпобожнијима], неће ти противуречити у томе да си задобила страшан ударац и да ти је стрела, послата са неба, задала готово смртоносну рану. Међутим, као што ни рањеници не би требало да проводе време у плачу и сузама него би требало да се свесрдно побрину за исцелење рана како им оне, будући занемарене, не би више изазивале сузе и појачавале пламене патње, тако и ти треба да прихватиш разумну утеху и да се, зауставивши бујицу суза, макар накратко препустиш речима оних што желе да те утеше.