Житије преподобне матере наше Марије Египћанке

ТАЈНУ цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, – тако рече анђео Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7). Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија преподобне Марије Египћанке, свети Софроније1[1], патријарх јерусалимски, да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду.

Свети Кинески Новомученици

Воља је Господа нашега и Спаса Исуса Христа да „сви народи“ (Мт. 28. 19.) вјерују, дијеле Његове дарове, и буду спасени у Његовом Царству. Заиста, небројено мноштво људи, почевши од апостолских времена, дошло је у свјетлост познања Бога и понудило одабране плодове „Исусу, Начелнику и Савршитељу вјере“ (Јевр. 12. 2.). Ови су плодови Вјере нарочито чудесни и мирисни када су обојени пурпурном бојом крви жртве и мучеништва из љубави према Првом Мученику, Христу.

Ове године се обиљежава стота годишњица од када је крвљу сопствених мученика натопљена једна огромна, многољудна и удаљена земља – Кина.

Сјеме Вјере је посијано тамо веома давно. Православље је у Кину дошло преко Русије у 14. и 17. вијеку, али у систематском и организованом облику тек у 19. вијеку.  Свети Синод Руске Православне Цркве показао је интерес за овај подухват и послао у Кину способне раднике на Њиви Господњој.  Тако су, након 1860. године, Свето Писмо и литургијске и духовне књиге преведене на кинески језик, и број домаћих кинеских Православних Хришћана је почео да расте.

Света Великомученица Марина

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”.

Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе.

Свети Николај Жички (пренос моштију)

Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18.марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Осујећена женидба - из житија Светог Саве

Што се више иде са Запада на Исток, све се више наилази на обичај раних женидби. Српски родитељи су настојали да им се синови жене чим наврше године, које православна црква прописује. Сентиментални разлог за ово је, што родитељи желе да што пре дочекају унучад; морални разлог, да сачувају децу од искварености и, најзад, практични, да добију што пре помоћ у пољским радовима и занатима, два главна занимања Срба од памтивека. Православна црква, чак и у наше време дозвољава женидбу од седамнаест година.

Нарочити разлог Немање и Ане да виде Растка ожењеног још у седамнаестој години био је тај, што су они били у већ поодмаклим годинама.

Сијати као звезда

Неколико речи о оцу Данилу Сисојеву

Касно увече 19. новембра 2009. године у московском храму апостола Томе на Кантемировској, убијен је свештеник Данил Сисојев: непознати човек са маском ушао је у храм и пуцао у њега из непосредне близине.

Оца Данила сам познавао десет година - од октобра 1999. године. Упознали смо се на једној конференцији где смо обојица говорили. Он ме је позвао дан уочи, а на сам дан иступања видео сам како испред мене иде човек у раси, и одмах схватио, да то и јесте сам "ђакон Данил Сисојев", са којим сам говорио преко телефона.

Било је нешто у његовом гласу и његовом начину хода, што је изражавало његову јединственост и што је дозвољавало непогрешиво препознавање чак и у маси, чак и са леђа, чак и скоро непознатом човеку.

Свети мученик Стефан Дечански краљ Србски

Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски. Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Мучен и прогоњен свети краљ Дечански Муке и гоњења поднесе хришћански, И кад се чињаше од свију побеђен Он победник беше, силан, неповређен. Свог оца победи дугом трпљивошћу, А Кантакузена дубоком мудрошћу. Симониду јетку победи ћутањем, А Шишмана цара богопоуздањем. Од свог Силног сина он силнији беше — Увек су силнији они што не греше. Земаљска се сила свршава без сјаја, А небеској сили нигде нема краја. Стефан краљ Дечански, кротак и умилан, Од небеске силе он бејаше силан, Од Христа му беше и сила и слава, Од Христа му живот, престо и држава. То увиде Стефан, и то исповеди, Зато све душмане на крају победи. Помоли се за нас, о чудесни краље, Да нам Бог спасење и милост пошаље.  Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице. Свети Николај Жички, Охридски Пролог

Последње ријечи Светог Петра Цетињског

Ја већ немам рад шта крити, мени се посљедњи час приближио, и ја ћу овај свијет оставити.

Препоручујем ви узајамну слогу, мили витези и честити јунаци!

Поздравите ми сву браћу Црногорце и кажите им, да иако им се њихов Господар преселио у вјечност, да је његова топла и посљедња жеља, да му његова слободна браћа Црногорци у миру и братској љубави бране своју богодану слободу, и да не забораве да су Црногорци и слободни јунаци.

У мучној и кукавној али слободној земљи преживјех младу нејакост и сиједу старост. Божа је воља, да се с вама растанем вјечно, но не заборавите на моје ријечи.

Збогом слободне горе, и не увенула ви слава доклен траје свијета и вијека! Благодат Божија по сриједи вас и свега рода србска!

Поведите ме у моју одају, да мирно мој дух предам вишњему промислу.

Извор: Милорад Медаковић, Повјестница Црне Горе, Земун 1850

Извор

Житије преподобног оца нашег Јустина Ћелијског

"Молитва је просфора
умешена од суза и срца"
Ава Јустин

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.


Аввини родитељи

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.


Лукачево, 1931

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.


Јеромонах Јустин

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).


У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...


Ава, - 1959.г.

... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.


Манастир Ћелије 1979. г. - 40-дне-вни помен

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве. Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе. „Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света. Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље. Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

http://www.youtube.com/watch?v=GWcAb4PnTAc Беседа Аве Јустина о Светој Србији Тропар Преподобном Ави Јустину: Православља сладост, нектар премудрости , Оче Преподобни, излио си у срца верних као богатство, животом својим и учењем показао се јеси жива књига Духа, Јустине богомудри моли Христа Бога Логоса да ологоси оне који Те поштују. Тропар, глас 1. Богослова богонадахнутог похвалимо, који српом Духа сасече потпуно лаж безбоштва и гордост Латина, Јустина мудрога Србина, као тајника Богочовека и љубитеља благочешћа, сви саборно кличући овако: Слава Христу Који тебе прослави, слава Њему Који тебе увенча, слава Њему, тебе у сенци скривенога, Он показа Светилником света. Кондак, глас 1. Неисцрпни извор / Православних догмата, / и Анђела у телу / што дише Божјом ревношћу, / вернима јавно објавимо / Јустина Богоносног, / родом дичног Србина, / који речима и књигама својим / савршено утврђиваше / сав род Господњи Православни. Величаније Радуј се, Јустине боголики, / свих Православних / Данице новојављена, / који си ширине поднебесја / просветлио зрацима / речи твојих божанских / и отачком ревношћу. Стихира на Слава, глас 8. Слава Христу Богу Логосу, / Који тебе, Јустине, ологоси, / и показа словесним благовесником / Јеванђеља вечнога живота, / у Тајни Цркве Богочовечанске — / пуноћи Домостроја Свете Тројице, / Којој сада лицем предстојиш / и молиш се за спасење све творевине / у свима Божијим световима.

Извор

Отац Серафим Роуз

Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, нарочито у Русији. Он је својим проповедима и богословским радовима, у току свог краткотрајног живота од 48 година, неуморно доказивао истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих порока које наше време доноси. Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве. Свети Оци Цркве и испосници, нарочито монашке заједнице у Русији Валаама и Оптине, имале су пресудног значаја у духовном формирању младог Евгенија (Јуџина). Генерација младог нараштаја у Сједињеним Државама Америке, каже Јуџин, духовно је мртва, без компаса је. «Христос је једини излаз из овога света», често би говорио и писао отац Серафим.


Отац Серафим Роуз је рођен 1934. године у Сан Диегу, у једној методистичкој породици. По карактеру и пословичним изразима и говору више је личио на мајку, а од оца је наследио марљивост у раду и задовољство малим. Мали Јуџин је био од самог почетка, од раних детињих дана, миран и често замишљен. Рано је почео да чита, тако да је ускоро знао извесне делове Библије. Имао је своје вршњаке, али се мало играо с њима. У школи је био одличан ђак и његови су учитељи гледали у њега са великом надом. Мислили су да ће се Јуџин посветити математици и природним наукама. Још у гимназији научио је два страна језика, француски и немачки, читао је светска књижевна дела, укључујући и Достојевског. Особито га је занимала филозофија, коју је озбиљно студирао у Помони, на колеџу, у Јужној Калифорнији. Стално је жудео за нечим узвишенијим, савршенијим. Мучила га је мисао човека и његовог постојања, јер мора да постоји «нека друга реалност». Није се могао немирни дух младог Јуџина укопчати у оквире протестантизма, јер је то за њега био «статус кво» - људи живе за овај свет, уживају земаљске благодати, али даље се не иде. Тражио је да сазна «истину» у будизму, спиритуализму, источним религијама. Била му је досадна западна мудрост. Био је некад близак филозофији Ничеа, који је одбацио све што није рационално, што се не може разумом протумачити. Дој је Јуџин лутао и тражио шта је и где је истина, , изгубио је интересовање за веру какву је стекао у родитељском дому. За њега ће један монах, његов сабрат, доцније рећи да је Јуџин био монах «који је знао како да пати пре него што је дошао до истине, а онда је патио због оног што је нашао». У једној академији у Сан Франциску студирао је кинески и источњачку мудрост. Кажу да је одлично научио тај језик, као да је био рођен у Кини.

На универзитету у Сан Франциску чуо је на једном предавању од једног француског професора да се у изучавању било које религије потребно потребно обратити изворној форми те религије. Сретном околношћу један студент, Србин, препоручио му је да упозна са православним црквеним обичајима и богослужењима. Баш тад Јуџин упознаје једног свог вршњака, руског богослова, који ће га првом приликом одвести у храм Пресвете Богородице који се налазио у Сан Франциску. Иако није тада познавао језик, ни свештеничке радње, ни вернике окупљене ту на молитву, мирис тамјана и свећа и молитвеност присутних учинили су нарочити, заправо судбински утисак и прелом у Јуџиновој души. Чудан је то прелом био, тако нешто није никад осетио у протестантским храмовима, нити у будистичким и источњачким. Онда се сетио оног француског професора који му је указао на то да је Православље најближе извору хришћанске традиције. Почео је чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге, да учи руски и црквенословенски језик. Имао је особиту срећу да постане ученик Архиепископа Јована Шангајског, који је недавно канонизован у Руској заграничној цркви. Он се радо сећа тих дана када је у року од три године изучавао православну теологију поред Архиепископа Јована и других верујућих наставника. Он се постепено приближио Православљу и све га више заволео. Прешао је у православну веру, стекао је добар број пријатеља међу Русима, и имао неколико млађих пријатеља-богослова. Јуџин није мировао. Учествовао је у дневним богослужењима, произвели су га за чтеца. Он је кроз сусрет са Христом сазнао да истина није ван нас, да је то лични доживљај који се негује у срцу. Право је задовољство читати књигу «Не од овога света» коју је написао његов сабрат Дамаскин након после смрти оца Серафима. Он је, отац Дамаскин, из непосредне близине посматрао рад и стваралачку енергију новог православца и све потешкоће кроз које је отац Серафим са братијом пролазио. Почело се са штампањем и издавањем једног часописа – «Православна реч» - набавком и продајом православне штампе и икона у непосредној близини православног храма у Сан Франциску.

После смрти Архиепископа Јована, Јуџин и сарадници су желели да се удаље од света и да створе своју заједницу, монашку заједницу по угледу на стародревне пустињаке и испоснике. Нешто позајмицом, нешто од сакупљеног и уштеђеног новца, купили су 80 екера (32 хектара) земље у једном удаљеном планинском крају, неких 300 км од Сан Франциска, према северу. Преласком у нови крај направили су малу цркву и пар колиба за становање. Ту се замонашио и Јуџин са монашким именом Серафим, узевши име чувеног руског испосника Серафима Саровског; његов сарадник Глеб (Рус) примио је име светитеља Аљаског Германа. Његова скромна монашка заједница се назвала «Манастир братства Светог Германа од Аљаске». Серафим је примио јеромонашки чин 1977. године. Сада то братство броји 15 монаха, младих Американаца који су примили православље и одлучили се на монашки испоснички живот. Живе као испосници на молитви, у свакодневним службама и задужењима, према појединачним склоностима. Живе од издавачке делатности: издавања свог часописа «Православна реч», од превођења и објављивања православних светитељских списа. Широка мисионарска делатност. Понеки од њих одлазе у свет да помогну онима који их траже за духовну утеху. Чим сам са супругом стигао после јесени у ту необичну заједницу, усред Америке, на Западу, питали су ме монаси за епископа Николаја и архимандрита Јустина Поповића. Дали су нам на поклон књигу о српским светитељима у енглеском преводу, од Србина, свештеника Данила Рогића. На жалост, отац Серафим, један ретко фин и истраживачки дух, поживео је свега 14 година у том америчко-православном манастиру, али је оставио иза себе веома плодно семе, неколико одличних књига и списа православне садржине, као: «Православна религија будућности», «Божје откровење људском срцу», «Блажени ЈОван Чудотворац» и друге. Гроб оца Серафима је при самом манастиру, где многи долазе на молитву.

Модерно доба је по много чему сатанско и блиско Антихристу, говорио је и писао отац Серафим Роуз. Упозоравао је православне хришћане да устрају у православном, у изворном хришћанском исповедању вере. Његова дела и обимна књига «Не од овог света» (1000 страница) преводе се на руски. Он је био необичан и храбар Христов војник у мору материјализма, чија се душа сад радује на небесима. Он је и путоказ младим Американцима који који хоће да траже истину.

КАЛУЂЕР ИЗ КАЛИФОРНИЈСКЕ ШУМЕ 
„Док сам студирао, уважавао сам древне обичаје, али сам више волео да останем изван њих. У православну цркву завирио сам само зато да бих се упознао с још једним учењем… Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг руске цркве у Сан Франциску, па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у другим храмовима. Срце ми је дошапнуло: ово је твој дом. Коначно сам нашао оно што сам тражио…” 
Кратак опис потраге за самим собом и смислом живота део су списа чији је писац јеромонах Серафим Роуз (1934–1982), Американац, православни испосник који је током кратког и плодотворног живота прошао пут преображаја и спознаје као ретко који други приврженик вере. Од хипијевске младости до калуђерског испосништва и преданости православном учењу.

Живот јеромонаха Серафима по много чему представља поуку. Уосталом, многи православни верници његово име помињу у молитвама, посећују гроб у порти српског православног манастира у калифорнијској дивљини. Његово учење, књиге које су преведене на многе светске језике (и на српски) знатно су помогле ширењу православне вере у свету, посебно на Западу. Разуме се, највише у Америци.Ко је био овај несвакидашњи човек? 


Полиглота и филозоф


Отац Серафим рођен је 13. августа 1934. године у Сан Дијегу, у Калифорнији, као Јуџин Денис Роуз. Био је најмлађе, треће, дете Френка и Естер Роуз, брачног пара протестаната. Детињство је провео у Сан Дијегу где је похађао школу. Потоњи јеромонах провешће у Калифорнији остатак живота, уверен да га је Господ с разлогом поставио баш на то место. Крштен је у методистичкој цркви кад му је било четрнаест година. Педесете године 20. века означиле су и почетак духовних превирања у Америци. Чинило се да ће Јуџин потпуно изгубити веру. Међутим, он је, по свој прилици, само покушавао да нађе одговоре на суштинска питања о сврси човековог постојања.

Кад је завршио гимназију, уписао је колеџ у Помони где је студирао кинеску филозофију, дипломиравши 1956. године с највишим оценама. Магистарске студије – изучавање источњачких језика и филозофије – окончао је 1961. године на Берклију. Његов рад „Појам празнине и пуноће у Лао Цеовом делу” и даље је предмет изучавања студената овог факултета. Осим што је говорио немачки и француски, Јуџин је савршено научио и кинески језик. Међу пријатељима био је познат по истанчаном смислу за хумор. Обожавао је ликовну уметност и књижевност. Често је одлазио у оперу.
Сан Франциско у доба младости Јуџина Роуза био је град младих људи, отворен за нове идеје, уметничке покрете, својеврсно седиште хипи покрета. Као и многи његови вршњаци хипици, и Јуџин се окренуо мудростима древног Истока, проучавао је будизам и остале азијске вере. Чинило се да је овај обдарени полиглота и источњачки филозоф, попут многих вршњака, нашао свој пут.



Ученик Јована Шангајског 


 Испоставило се да тренутак преображаја још није дошао. Током студија Јуџин је открио дела француског мислиоца који је тврдио како свако мора да нађе сопствени пут до вере, те да тај пут може да буде заснован на различитим верским учењима. У лето 1955. године упознао је колегу, младића из Финске који је био православац. У његовом друштву први пут је крочио у православни храм. Јасно, Јуџин тада још није знао ни руски, још мање црквенословенски, а у први мах нису му били јасни ни обреди православних свештеника. Ипак, мирис тамјана и свећа, молитва свештеника и верника америчком младићу чинили су се блиским. Почео је све чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге и учи руски и црквенословенски. Имао је посебну срећу да постане ученик архиепископа Јована Максимовића. Занимљиво је да је, чим га је упознао, потоњи свети Јован Шангајски младог Јуџина прво поставио за певницу. Могло би се рећи да је Јуџин Роуз крочио у православље кроз музику. Године 1962, кад је навршио двадесет осму, одлучио је да се крсти у православној цркви. Његов живот био је од тог часа потпуно промењен, преображен.
Неколико месеци касније, с благословом архиепископа Јована, Роуз је с Русом Глејбом Помошенским основао неку врсту заједнице православних књижара назвавши је „Братством светог Германа Аљаског”. У марту 1964. године они су у Сан Франциску отворили књижару покрај руске цркве. Братство је потом основало издавачку кућу „Свети Герман прес”. После смрти архиепископа Јована, Јуџин као да је постао свестан да му живот у граду више не оставља времена за молитву и писање. Братство је одлучило да напусти Сан Франциско и упути се у дивљину северне Калифорније. Ту су постали калуђери 1968. године.




Наиме, Јуџинови родитељи обезбедили су новац да братство купи тридесет хектара земљишта на узвишењу недалеко од готово потпуно одвојеног градића Платине. Тамо је, уз помоћ пријатеља, Роуз подигао манастир светог Германа Аљаског, а око њега неколико врло скромних дрвених колиба где су живели аскетски. После монашења, у октобру 1970. године, Јуџин је узео име светог Серафима Саровског.
 
Међу Индијанцима



  Иначе, у том делу Калифорније зиме су веома хладне, безмало сурове, с пуно снега, а лета врела. Али, калуђерима је била важна чињеница да се манастир налазио усред шуме – издвојен. Медведи су од првог дана били чести гости Братства светог Германа. Понекад би их затицали и у порти. Никад никог нису напали. Калуђерска смиреност је, без сумње, деловала и на животиње…

Убрзо се православно братство прочуло као посебно место где је сваки добронамеран човек добродошао. И међу каубојима и Индијанцима! У манастиру Германа Аљаског спас и утеху тражили су болесни, боготражитељи, страдалници најтужнијих судбина, као и они који су боловали од духовних болести. Не штедећи себе, отац Серафим свима је подједнако посвећивао пажњу. Саветовао је да је решење многих животних недаћа могуће наћи у раду, молитви и истрајности.

Треба имати на уму да је Братство светог Германа водило суров подвижнички живот. Живели су и радили у такорећи пустињачким условима, без грејања, без канализације, без светла, а о телефону и да не говоримо. Физички одвојени од остатка света, покушавали су молитвом да му буду блиски. Штампали су књиге на старој, једноставној штампарској машини, ручно слажући слова.

Од зараде остварене продајом књига отац Серафим основао је часопис „Православна реч” који и данас објављује дела православних мислилаца. Он је и своја дела превео на руски језик. Био је један од првих Американаца који су на енглески превели најважнија дела православних теолога. Године 1977. отац Серафим примио је јеромонашки чин. За оне који можда не знају, требало би напоменути да је јеромонах (од грчке речи хиереус, што значи свештеник и монацхос, што значи калуђер) онај који може да врши све свештеничке радње. 
Манастир светог Германа крај Платине, у Калифорнији, и даље постоји и данас припада Српској православној цркви. Занимљиво је да су сви калуђери у том манастиру – Американци. Већина говори и српски и руски језик. Наставили су да штампају књиге и баве се мисионарским радом. Посетиоци у великом броју долазе у манастир, посебно сваког 2. септембра кад се (1982. године) упокојио отац Серафим, навршивши тек четрдесет осму.
Наиме, тог лета јеромонах Серафим одједном је почео да осећа слабост, потом и болове. Није желео да иде у болницу. Осећао је снажне болове у пределу стомака. Кад су га монаси однели у Рединг, у болницу, отац је већ био у критичном стању и без свести. Лекари су у његовим венама нашли тромбозу. Одлучили су да га оперишу. Нажалост, јеромонах Серафим више није долазио свести. После операције пао је у кому. Стотине људи посетило је манастир, молећи се за чудо.

За живот јеромонаха Серафима молили су се и у Америци и у Русији, посебно у Грчкој – на Атосу. Серафим је ипак умро 2. септембра. Његово тело било је изложено у манастиру, у отвореном скромном сандуку од дрвета, следећих неколико дана. Посетиоци су могли да се увере да му се тело није уобичајено укочило. И даље је било потпуно опуштено. Неки су тврдили да се манастиром ширио мирис ружа.
Осим добрих дела која је чинио људима не штедећи себе, иза јеромонаха Серафима остале су бројне исписане странице. Био је међу првим православним теолозима који су се бавили односом вере и многобројних искушења 20. века. Најзначајнијим припадају „Православље и религија будућности” и „Душа после смрти”.

Последњу службу отац Серафим одржао је на празник Преображења Господњег (19. августа), под отвореним небом крај манастирског олтара, у шуми. Под ведрим небом и звездама, говорио је о важности сталног подсећања да је наш дом на небесима, као и о томе како би требало да се ослободимо свих таштих, ситних страсти, односно брига које нас везују за земљу, тачније – за пали земаљски свет. Да заборавимо на све што нас спречава да се сетимо нашег истинског назначења.