Свето Причешће

Сунце се у потпуности изображава у свакој смиреној али чистој капи росе: тако је и Христос у потпуности присутан и нуди се на свештеној Трпези сваке хришћанске православне цркве. Причасницима Својим Он предаје светлост и живот, а они, присаједињујући се Божанској Светлости и Животу, постају и сами светлост и живот: баш као што капи росе, примивши на себе зраке сунца, почињу и саме да зраче зрацима који су налик сунчевим. Ако материјално и пропадљиво сунце, као творевина коју Творац у трену и без напора ствара, може истовремено да се изобрази у безбројним капима воде - зашто Сам Творац, Свемогући и свуда присутни, не би могао да буде у потпуности и истовремено присутан Својим Пресветим Телом и Крвљу, и Божанством који су са њима сједињени, у безбројним храмовима, где је по Његовој заповести установљено да се на хлеб и вино призива Сведелатни и Свесвети Дух ради савршавања највеће, најспасоносније и најнедокучивије Свете Тајне? 1. 358

•             Господ, вели свети Василије Велики, ослањајући се на Свето Писмо и Свето Предање пре но што ће поћи на добровољну и преславну и животворну смрт Своју, у ноћи у којој предаваше Себе за живот света, узе хлеб у Своје свете и пречисте руке и показа га Богу и Оцу, и заблагодаривши, благословивши, осветивши, преломивши га, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Исто тако узевши и чашу са родом виноградским, и растворивши, заблагодаривши, благословивши, осветивши, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова" (Божанствена Литургија Василија Великог). Ово тело и крв јесу истинско Тело и Крв Богочовека, које је Он позајмио од Пресвете Дјеве; то Тело и та Крв су Божански, јер су истински сједињени са Божанством. "He силази оно тело - вели свети Јован Дамаскин - које се вазнело на небо, већ се сам хлеб и само вино претварају у Тело и Крв Божије. Но, ако истражујеш начин на који то бива довољно је да чујеш да то бива Духом Светим, и то управо онако како је Господ за Себе и у Себи Духом Светим саздао тело од свете Богородице. И ништа више не знамо, осим да је Логос Божији истински и делатан и свесилан, док је начин Његовог деловања недоступан испитивању!' 4.130

• Да би извукао људски род из пада и погибли, триипостасни Бог једним од Својих Лица прима људску природу и обнавља човека у Себи и Собом, пружајући му тиме неупоредиво присније сједињење са Собом него што је било даровано приликом стварања. Син Божији по природи, Који се очовечио и постао родоначелник људи, учинио их је синовима Божијим по благодати. Зачеће и рођење слично животињском, којима се човек потчинио након пада, одбацују се: покрива их, да тако кажемо, рођење од Духа Светога на Крштењу. Препорођени људи претварају се из тела у дух, не по природи, него по особинама: Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,6). Хришћани, који су се од Адама рађали у смрт, сада се рађају као деца Божија (Јн. 1,12 13). Њихов живот назван је новим животом и заиста представља ново рођење(Мт. 19,28; Тит. 3,5); то је - живот за вечност, сасвим другачији од живота за смрт; то је други живот, поново дат након што је први изгубљен кроз пад, кроз вечну смрт. Стању новог живота дарована је одговарајућа храна. Као што је рођење за нови живот рођење од Духа Светога, тако и храну која се даје обновљеном човеку припрема Дух Свети. Та храна је - Тело и Крв Богочовека. "Тело Господње је Дух животворни, рекао је свети Јован Дамаскин - јер је зачето од животворног Духа; ово говорим не унизујући (не одбацујући) природу тела, него у жељи да покажем сву његову Божанственост и животворност."

...Свете Христове Тајне, будући Тело и Крв Богочовека, будући Дух, за телесна чула чувају спољашњи изглед хлеба и вина. Виде се хлеб и вино, миришу хлеб и вино, могу се дотакнути хлеб и вино, осећа се укус хлеба и вина. Свете Тајне се показују и пројављују кроз своје дејство. Тако се показивао и Бог, прикривен људском природом. Он се показивао и сведочио је Својим делима... Спољашњост дубоко смирена, покривена једноставношћу, далеко од сваке отмености, без икаквих ефеката - а дејство, натприродно, Божанско! Божанским дејством узвисује се достојанство чудесно смирене спољашњости. Управо тако! Бог се неописиво смирио кроз Своје очовечење и Свој земаљски живот: сва Његова дела неописиво су смирена и неописиво чудесна и величанствена у своме смирењу. To се односи и на Свете Тајне. Шта може бити по својој спољашњости смиреније и обичније од те хране која се даје обновљеним људима - од те необичне, чудесне и страшне хране у којој се за јело даје Дух Свети, у којој се за јело даје Богочовек? Који једе Моје Тело и пије Моју Крв рекао је Он који једе Мене... живеће вавек (Јн. 6,56 -57). "Они који се причешћују пресветим Телом и пресветом Крвљу рекао је велики отац (свети Јован Златоуст) стоје са Анђелима и Арханђелима и вишњим силама, одевени у саму царску Христову порфиру, опасани оружјем духовним. Овим још нисам рекао ништа велико: они бивају обучени у самог Цара."

...Пијте из ње сви заповеда Господ јер ово је Крв Моја Новога Завета (Мт. 26,27-28). Сви се позивају на примање Крви Христове! Позив се чини из истог разлога из ког је била дата забрана. У Крви Христовој је душа Његова. Приликом причешћивања Светим Тајнама јасно се осећа додир душе Христове и душе причасника. Без речи, без поуке речима, душа почиње да у себи осећа мир који је стран њеној палој природи, кротост, смирење, љубав према свима, хладноћу према пропадљивом и пролазном, наклоност према будућем веку. Ова осећања улазе у душу из душе Христове, као што је Он и рекао: Научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29). "Научите се не од Анђела, не од човека, не из књиге: научите се од Мене - каже свети Јован Лествичник објашњавајући Спаситељеве речи - од тога како сте Me усвоји ли, од Mora сијања и дејства у вама, да сам кротак и смирен срцем, и помислима, и начином размишљања, па ћете наћи умирење од унутрашње борбе и олакшање за вашу душу од немира који јој доносе помисли што долазе из области палих духова." Такво је дејство Светих Тајни: делујући на нас оне уједно делују на наше невидљиве и неуморне непријатеље, на демоне, ограђујући од њих свој сасуд - човека који их достојно прима у себе. Храна, споља гледано материјална, која се узима устима, делује против духова, окивајући их као ланцима! Трпеза на којој споља гледано леже хлеб и вино, бори се са духовима и побеђује их! Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих (Пс. 22,4).

...Пали духови знају силу Тајни Божијих. Они пред њом дрхте и мрзе је, завиде онима који се причешћују, завиде оном завишћу на коју су способни само демони. Често избезумљено нападају онога ко се спрема за причешће, расејавају његове мисли, наводе на његово срце хладноћу и гнев, доносе тешке греховне успомене и маштања, труде се да оскврне савест, да хришћанина доведу у недоумицу, да му омету причешће; зли дуси често и после причешћа врше сличне нападе, опет са циљем да доведу у недоумицу и узнемиреност, да поколебају веру, да посеју мисао како причешће Светим Тајнама не доноси никакву корист. Ова невидљива борба коју зли дуси покрећу против причасника служи као сведочанство највеће важности и користи Светих Тајни. Драгоцено благо, које човеку тако силно желе да одузму његови непријатељи! Утврдимо се у вери и јуначки се супротставимо нашим непријатељима. Потрудимо се да припремајући се за примање Светих Тајни сачувамо пажњу над собом; потрудимо се да и по примању Светих Тајни сачувамо ту пажњу над собом. He бојмо се душевне буре коју производи наилазак духова! He допустимо да нас савладају униније и смушеност. Деловање Светих Тајни неће изостати, него ће се у души трпељивог подвижника јавити као што се сунце јавља на небу, када се оно очисти од облака. Непријатеље моје гледа око моје рекао је свети Давид, када је минуо немир који су они изазвали у његовој души. Исто то исповедиће за себе и причесник Светих Тајни, када се ослободи од налета духова, које ће деловање Светих Тајни јасно да разобличи пред њим. Свако ко се присаједини са пажњом и побожношћу, уз потребну припрему, са вером, осећа у себи промену, ако не одмах након причешћа, онда по истеку одређеног времена. Чудесан мир спушта се на ум и срце; удови тела облаче се у спокојство; на лицу почива печат благодати; мисли и осећања се свезују свештеним, духовним узама, које спутавају неразумну самовољу и лакомисленост и обуздавају их. Уз стално побожан и пажљив живот деловање Светих Тајни постаје јасније, опипљивије и обилније. To деловање Свето Писмо пореди са помазивањем главе, то јест ума, духовним јелејем, и са царском чашом, која силно опија душу осећањима која потичу од Духа Светога, која потичу од Христа. Уз стално пажљив и побожан живот донекле схватљива постаје недокучива милост Божија која је показана према људима тиме што им је дарована небеска храна. И милост Твоја пратиће ка спасењу својом натприродном снагом онога ко се што је могуће чешће и што је могуће достојније причешћује, у све дане земаљског живота његовог, и настаниће га у небески дом Господњи за бесконачно gyгe даневечности (Пс. 22,5 6).

...Тело лишено материјалне хране, нужно мора да постане жртва смрти. Духовни хлеб Тело Христово - крепи срце човеково, крепи читаво његово биће, крепи вољу, крепи ум, чини правилним жеље и утиске душе и тела, природне особине људи ослобађа од болести којима су се оне заразиле приликом пада, а које се називају страстима, то јест страдањима, болестима. Духовно пиће потпомаже духовну храну. Оно предаје души квалитет особина Христових. Христос је на Себе примио све људске особине, осим греха: особинама људске душе Христове туђе су греховне повреде, оне су непорочне; услед сједињења са Божанством, оне су Божанске. Овим обоженим особинама напаја се душа онога ко пије Крв Христову. "Као што се материјално вино рекао је свети Марко - раствара у свим удовима онога ко га пије, и бива вино у њему и он у вину, тако и онај ко пије Крв Христову напаја се Духом Божанства, раствара се у савршеној души (Христовој) и та душа у њему, и осветивши се на тај начин постаје достојна Господа." Онај ко се удаљава од причешћа Светим Тајнама отуђује се од Христа и бива препуштен самоме себи, својој природи пораженој вечном смрћу. Вечну смрт уништава у човеку, унутар њега, у његовом уму и срцу, једино Христос Он улази, као свемогући Бог, у тајне ризнице човекове и тамо смрћу побеђује смрт. Ако то не буде сатворено вечна смрт ће остати у човеку, остаће као почетак и залог вечне погибли. He постоји могућност да вечну погибао избегне онај ко у себи има и чува њен почетак и залог - вечну смрт.

...Достојно причешћивање Светим Тајнама могуће је само уз стално благочестив живот или после одлучног покајања због греховног живота и одлучног остављања таквог живота, што треба да буде посведочено и запечаћено приношењем покајања према учењу свете Цркве Расејан и непажљив живот, који није обасјан и руковођен речју Божијом, него се усмерава по представама сопственог разума, по склоностима грехољубивих срца и тела, остављајући човеку само празно име хришћанина, лишава га утемељеног Богопознања и самоспознаје, лишава га потребног схватања Светих Тајни, лишава га одговарајуће припреме уочи њиховог примања, одговарајућег расположења и стања приликом њиховог примања и неопходног чувања након примања. Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњег (1. Кор. 11,29), не придајући му потребну вредност, не припремивши свој сасуд за примање највећег и најсветијег блага. Најспасоносније благо уједно је и најстрашније, по својој неизрецивој светости. Суд Божији нас неби казнио када бисмо водили пажљив живот, по заповестима Христовим, брижљиво их испуњавајући и брижљиво лечећи покајањем оно што смо пропустили да испунимо. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени (1. Кор. 11,31).

...Други значај има недостојно причешћивање Светим Тајнама онда када је у питању добровољан или намеран греховни живот, када су у питању смртни греси, неверовање и зловерје. Онај ко се причешћује у том стању чини преступ који навлачи казне, али сада већ непоправљиве, одлучне, које доносе вечно мучење. Тај преступ раван је преступу који су починиле убице Богочовека обасувши га поругама и шамарима, пљујући га у лице, измучивши Његово тело жестоким ударцима, ексерима и распећем. Тако каже велики Павле који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој (1. Кор. 11,27). Страшно очекивање суда и јарост огња прогутаће противнике. Кад неко преступи закон Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости: замислите колико ће тада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијег, и Крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа? (Јевр. 10,27 29). Човек нека испитује себе (1. Кор. 11,28), нека преиспита себе пре но што приступи Светим Тајнама, и ако је огрезао у греховној прљавштини, нека се клони страшног Причешћа, да не би крунисао и запечатио своје грехе најтежим грехом: изругивањем Светим Тајнама Христовим, изругивањем Христу. Пре но што смело крочи на свадбу Сина Божијег, нека се постара о хаљини своје душе: она се пере и чисти од греховних мрља, какве год оне биле, неизрецивом милошћу Господњом, уз наше покајање.

Преподобни Марко Подвижник приметио је следеће: "Између сетве и жетве постоји одређени временски размак: стога не верујемо награди". Неверовању те врсте подвргавају се готово сви они који се причешћују недостојно. Приступајући Тајнама Христовим из греховног смрада, или хрлећи у греховни смрад после примања Светих Тајни, они, будући да казну над собом не виде истога часа, сматрају да никада неће бити никакве казне. Погрешан закључак! Јеврејима је била предсказана казна за богоубиство; али она је уследила тек неколико деценија након што су починили најужаснији злочин. Неизрециво милосрђе и дуготрпљење Божије још је чекало њихово покајање. Казна се одлаже и одлаже, али она ће неизоставно стићи непокајане, намерне и упорне грешнике. Њен почетак видимо понајвише у изненадној смрти или у смрти од болести која одузима могућност покајања, а сама казна извршава се у загробном животу. He варајте се каже апостол Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. Јер ко сеје у тело своје, од тела ће пожњети шрулеж, а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни (Гал. 6,7 8). 4. 115-130

•             Ако се кушач дрзнуо да приступи Самом Ваплоћеном Господу, онда се не треба чудити што приступа и нама, па макар то било и након што ми прихватимо Господа у свој сасуд. Што је веће благо, то ће више лопови покушавати да га украду. После причешћивања Светим Тајнама, после усрдне молитве, после сваког дела које је нарочито корисно за душу, према опитним поукама отаца треба појачано пазити на себе, јер нарочито тада ђаво се завишћу и злобом распаљује против нас, јер види како земља и пепео усходе ка небу, одакле је он збачен. Духовни рај који је, по учењу Спаситељевом, у нама, треба неговати и пазити, као што је приликом самог стварања Бог преко Адама заповедио свим људима. 6. 579

•             Што се тиче осећаја који сте имали пре и после причешћа, рећи ћу вам: себе увек треба да сматрате недостојним Христа и да му приступате као Лекару душа и тела наших, заједно са губавима, слепима, демонизованима, јер смо ми такви по души. Али треба пазити да скрушеност срца не прерасте у безнађе, које потиче од наде на себе, а не на милосрђе Христово. 6. 586

Свети Игњатије Брјанчанинов "ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА"

Извор