Национализам Светог Саве

У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у Светоме Сави, која је овога Божјег човека и народног хероја покретала на сва она велика дела, која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања. Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе: не живим ја него Бог живи у мени, ја сам назвао азијском способношћу. У истини многи нам примери показују, како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно савршенство назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи, које је Азија дала човечанству. Но људи са таквим божанским одушевљењем обично су бегали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речи – да убуду и увек пребубу „усамљени са Усамљеним“. И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за самотним сунчањем, за пребивањем усамљен са Усамљеним, и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као рођени Балканац, то јест, као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Најпре најбољи зидар самога себе Сава је по том био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је по том био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је по том био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целога свега а нису уредили своју душу ни своју кућу.

Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, над том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Сав тај труд његов над народом српским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народно организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.

Шта означава народна црква? Означава једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. На супрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: идите и научите све народе. 1) Тим речима Он је признао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Свог Светог на апостоле, апостоли су почели говорити разним језицима; не, дакле, само јеврејским, или латинским, или грчким, него језицима свију народа: Парћана и Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине црквене у једном народу они су се трудили да их узимају из тог самог народа.

Отуда је Савина народна црква јеванђелска и апостолска. Такву народну цркву желео је од увек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву, са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. А Свети Сава је придобио ту драгоцену тековину пре седам векова. Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи; грчке епископе и свештенике заменили су епископи и свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику.

Народна црква изискује народну династију у држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално али губи морално; добија у материјалним димензијама али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж, и осећање сталне несигурности.

Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хилендар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је српски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен својствен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју култура, онда је Свети Сава творац и надахнитељ свеколике наше богате народне културе.

Свети Сава није био војсковођ ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља српске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега народна војска састоји се из синова народа а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ, само и једино да брани народ и народну државу а никако данапада друге народе и руши туђе државе.

И тако творац српске народне цркве следствено је био творац свуколиког национализма српског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом, тако да се не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол.

По схватању Светог Саве живот је народни једна недељива целина како физички тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу.

Ово Светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и пстало тако природно као дисање. И у истини душа је Србинова дисала тим основним начелима Светосавског национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан данас за Србина је одбојна и сама помисао, да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божја на страном језику. Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна отаџбина. „Своје чувај, туђе не дирај“, његова је посведневна реч и за њега света реч. Школу која не значи вежбаоницу у врлинама и која производи људе непоштеније и побрканије од неписмених људи, Србин сматра злом, и то злом које се скупо купује. Рекламаторску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовитом подсмеху и порузи а у души страхује од ње као од лукавог непријатеља, који се с осмехом увлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње. Војску сматра народном одбраном, и сам војује као лав, али само онда – и једино онда – када му је савест мирна, да не отима туђе него да брани или ослобођава своју отаџбину, земљу отаца својих. Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио и своме народу као остварени идеал у аманет оставио.То је његов јеванђелски и органски национализам. Па због тога што је јеванђелски, оњ штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штитио индивидуалност самога народа као целине да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам.

А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијама и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче него пре 700 година. Отуда је национализам српски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне у 1848 години. Ако је то истина, онда значи да је национализам српски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији него је и савршенији, јер је јеванђелски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и у очајању, док је Светосавски национализам започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против империјализма и против ненационалне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње час империјализму час интернационализму. А јак темељ, правом национализму јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светоме Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је српском народу учитељ, у свему. Учитељ, – но не једино српском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима.

Предавање на КНУ, 1935

Одабрани делови из текста Светог Владике Николаја Велимировића «Национализам Светог Саве» а из књиге «Беседе на гори»