Жеља да поново заблиста крст

Међу мозаицима Свете Софије који су сачувани до наших времена, требало би најпре истаћи представу величине и славе Господа Исуса Христа, смештену изнад царских врата. Овај мозаик је изведен у формама које су преузете из византијског дворског церемонијала.

Спаситељ озбиљног, изражајног лица, уоквиреног тамнокестењастом косом, седи на престолу представљеном у виду раскошне фотеље са јастуком, украшеним златним и сребрним, геометријским и крстоликим облицима. Спаситељева глава је овенчана златним ореолом који је белим крстом подељен на четири дела. Његове две одежде, позлаћена туника и сиви химатион, покривају читаво тело, а на ногама има сандале. У медаљону са Спаситељеве десне стране представљена је Пресвета Богородица у плавом мафоријуму, са рукама испруженим према Спаситељу. Са леве стране, у истом таквом медаљону, представљен је арханђео са жезлом (скиптром) и у белој одећи, са светложутим крилима и кестењастом косом повезаном тракама. Испод медаљона са ликом Богородице приказан је византијски цар (могуће да је то Лав Мудри) који пада ничице пред Спаситељеве ноге. Цар је одевен у светлоплави хитон обрубљен златом и у светлозелену далматику, са копчом на десном рамену. На ногама има жуте чизме украшене бисерима (што је била привилегија властелина). Цар на глави има дијадему са чије се предње стране налази крст, док му је глава окружена златним ореолом. Тип лица је близак старачком, брада му је седа, а коса дуга.

ПРЕДСТАВЕ СВЕТИТЕЉА

На јужној страни храма, у прилично дубоким нишама које се налазе испод прозора, сачуване су представе светитеља: Антима, епископа никомидијског (+311), Василија Великог, епископа Кесарије Кападокијске (+379), Григорија Богослова, константинопољског патријарха (+391), Дионисија Ареопагита (+96), Николаја, архиепископа мирликијског (+330) и Григорија, просветитеља Јерменије (+325). Сви ови светитељи представљени су у строгом византијском стилу, са грчким вертикалним натписима. На северној страни уништене су готово све представе светитеља и сачувала се само неколицина: ту је најпре пророк Јеремија, који је представљен као зрео мушкарац дуге косе и браде, одевен у плашт, благосиљајући десном руком и држећи свитак у левој, затим пророк Јона у монументалној пози, кратке косе и са свитком у руци и, најзад, пророк Авакум, представљен као младић. 

Сачувана је такође и једна представа Пресвете Богородице са Дететом Исусом, и она се налази у подужном броду храма, на западној страни. Са леве и десне стране Пресвете Богородице представљени су апостоли Петар и Павле. У једрима сводова виде се обриси фигура серафима. Од мозаика, који су некада украшавали олтар храма, једино се на своду сачувала мозаичка представа крилатог анђела у туници, са сфером у левој и скиптром у десној руци. Мозаици хорова или гинекеона (оног дела храма у којем су током службе боравиле жене, прим. прев.), имали су превасходно декоративни карактер и заступљени су биљним и геометријским фигурама. Међу тим декорацијама налази се композиција која представља Силазак Светога Духа на апостоле. Мозаици, који су сачувани на источном луку, представљају композицију „Хетимасија“ или „Приуготовљени престо“: ту је представљен престо с покривачима и књигом. Са страна престола налазе се Богородица и св. Јован Претеча, а испод њих је портретна представа цара Јована Палеолога, последњег рестауратора храма и мозаика.

„Блистање злата, разноликост боја и сенки, величанствене представе Исуса Христа и светитеља у њиховом целовитом изгледу, сигурно су остављали неизбрисив утисак на посматрача. Под утицајем таквих утисака, Павле Силенцијарије је говорио да нико ко је ушао у тај храм, више није пожелео да одатле изађе...“

Јустинијан је упорно тежио да у храму ништа не буде равно по његовој унутрашњој декорацији. У тој својој тежњи, он је ишао тако далеко да је пожелео да целокупан под у храму прекрије златним плочама, али су га дворјани одвратили од ове намере. Под је на крају био поплочан разнобојним мермером, порфиром и јасписом необичне лепоте. 

Нема сумње да је унутрашња велелепност храма превазилазила и најсмелију машту. Сматрало се да злато за украшавање престола у олтару није довољно скупоцено, због чега је употребљена посебна легура од злата, сребра, иситњеног бисера и драгог камења, тако да је површина престола имала 72 различите боје и нијансе. Осим тога, престо је имао инкрустације од драгог камења. Изнад престола се уздизао балдахин у виду куле, чији је кров од масивног злата почивао на златним и сребрним стубовима, украшеним инкрустацијама од бисера, дијаманата и златним љиљанима, међу којима су се налазиле сфере с крстовима од масивног злата, тешке око 30 кг, и исто тако посуте драгим камњењм. Испод куполе балдахина спуштао се голуб који је представљао Светога Духа. Унутар овог голуба чувани су Свети Дарови. Престо је од народа био одвојен иконостасом, украшеним рељефним представама светитеља. Иконостас је подржавало 12 златних стубова. У олтар су водила троја врата, затворена скупоценим завесама. Усред цркве се налазио посебан амвон полукуружног облика и ограђен балустрадом. Изнад њега се такође налазио балдахин од драгог камења, који је почивао на осам стубова. Био је овенчан златним крстом, посутим бисерима и драгим камењем, који је био тежак 40 килограма.

На овај амвон водиле су мраморне степенице чија се ограда, исто као и балдахин, светлуцала од злата.

Унутрашњост храма Свете Софије

БОГОСЛУЖБЕНИ ПРЕДМЕТИ

Овамо је долазило свештенство, а овде се уздизао и царски престо. Сви свети богослужбени предмети - путири, сасуди и ковчежићи, били су од чистог злата и заслепљивали су блистањем драгог камења. Књиге Светог Писма, са њиховом златним повезима и копчама, биле су веома тешке. Од злата су били сви предмети који су се користили током богослужења, као и предмети дворског церемонијала, коришћени приликом крунисања или током других византијских церемонија, које су биле чувене по својој сложености и раскоши. У храму се налазило шест хиљада висећих свећњака у облику огромних гроздова и исто толико покретних, од којих је сваки био тежак 45 килограма. Мозаици у куполи бљештали су од сијања свећњака, сребрна кандила висила су на бронзаним ланцима, а безбројни пламичци одражавали су се на мозаицима и драгом камењу.

Врата су била од слоноваче, ћилибара и кедровине, са довратницима од позлаћеног сребра. У нартексу се налазио базен од јантара са скулптурама лавова који избацују воду. У дом Божји људи су могли да уђу тек кад оперу ноге. 

Јустинијан је достигао постављени циљ: храм који је он подигао превазишао је својом велелепношћу чак и јерусалимски храм, подигнут у време цара Соломона. Када је цар ушао у храм на дан његовог освећења, 26. децембра 537. године, узвикнуо је: „Слава Свевишњем, који је мене изабрао за извршење овог великог дела! Превазишао сам те, Соломоне!“ Освештавање храма представљало је општенародни празник, а цар је престоничко становништво засипао сребрњацима. Прича се да је тим поводом на хиподрому било заклано и испечено 1000 бикова, 10000 овнова, 600 јелена, 1000 свиња, 10000 кокошака и 10000 пилића, и да је све то било подељено народу, исто као и 30000 мерица жита. 

„Византијски Херодот“, како су називали Прокопија, у име свих који су видели Свету Софију, бележи: „Уистину, посматрачи не би могли да кажу куда би најпре требало да погледају него, занемели и запрепашћени, осећају своју немогућност да схвате ову уметност па чак, изгубивши вољу да се чуде, одвраћају поглед. Чисто злато, злато које прекрива сводове, повећава сјај који се одражава од злата и преноси углачаним мермером... Ко ће избројати све портике? Ко ће представити лепоту камена и стубова који украшавају храм? Могло би се десити да помислите да сте се нашли на прекрасној ливади, засејаној цвећем, где се дивите разноликости његових боја... нико није у стању да наброји сва блага овога храма и све његове сасуде, начињене од сребра и драгог камења, а које је приложио цар“. Током неколико векова, храм Свете Софије био је катедрални (престони) храм константинопољских патријараха, што значи да је био и неми сведок крунисања царева, као и црквених сабора. 

Догодило се да је 17 година после освештавања храма снажан земљотрес довео до обрушавања једног дела куполе. Обновио ју је Исидор, унук (а према неким изворима - рођак) архитекте Исидора Старијег, који је начинио план Свете Софије. Исидор Млађи је повисио куполу за девет метара, због чега је она изгубила своју лакоћу којој се свако дивио. Купола се по други пут обрушила 986. године, и том приликом реконструисао ју је архитект Трдат из Јерменије. Та купола се на Светој Софији сачувала све до наших дана. 

Уз благослов папе Инокентија Трећег, „благочастива“ крсташка војска је (у време четвртог крсташког рата), уместо у борбу с „неверницима“ за ослобађење Јерусалима и Гроба Господњег, кренула на Константинопољ. Похлепни и сурови витезови били су првенствено заинтересовани за плен. У западној Европи се добро знало за баснословно богато Византијско царство. Тако је, под налетом многобројне крсташке војске, пао и град-тврђава Константинопољ. Пожари и пљачка достигли су неописиве размере. Крсташи су уништили многобројна уметничка дела, не марећи за њихову непроцењиву вредност. Разорено је више стотина цркава, а опљачкан је и храм Свете Софије. Аналогиони (налоњи) необичне лепоте, проткани скупоценостима које су у свакоме изазивале дивљење, били су исечени на комаде и подељени међу војницима, заједно са осталим драгоценим стварима. Када је требало да витезови из храма изнесу свете сасуде, као и сребро и злато којим су биле обложене катедре, амвони и врата, они су у нартексе (припрате) храма увели мазге и коње. Животиње су се уплашиле бљештавог пода и нису хтеле да крену, па су почели да их ударају, услед чега се свештени под храма оскрнавио крвљу. Пљачкаши су разорили гробнице византијских царева: саркофази су били поломљени, а злато и сребро са драгим камењем, које се у њима налазило, било је опљачкано. Трагајући за благом, из кивота су избацивали светитељске мошти. Православним монасима су расецали стомаке, мислећи да су прогутали драго камење...

КРСТАШКЕ ДРЖАВЕ

На рушевинама Византијског царства се, током кратког периода, појавило неколико крсташких држава. Невелико Латинско царство, с престоницом у Константинопољу, живело је од тога што је западној Европи продавало прикупљене драгоцености, јер у спаљеној и опљачканој земљи, чије је становништво било побијено или се разбежало, готово да и није било других извора прихода. Пред крај XIII века, обновљено је Византијско царство и Константинопољ је готово још два века био престоница. Византија, међутим, није била у стању да врати некадашњу величину и моћ. Храм Свете Софије био је више пута растаурисан и украшаван, али је у то време већ било немогуће да се васпостави његов пређашњи сјај. 

На дан 29. маја 1453. г. Константинопољ је пао у руке султана Мехмеда Другог. У боју је херојски погинуо и последњи византијски цар, Константин Једанаести Палеолог Порфирородни. Средином XV века, престоница Византије више није представљала онај баснословни плен као што је два и по века раније представљала за крсташе-хришћане. Неки историчари сматрају да, приликом пљачкања Константинопоља од стране Турака, у њихове руке није доспела ни половина од онога чега су се 1204. г. дочепали Латини. Света Софија је била оскрнављена. Када је на коњу ујахао у цркву, Мехмед је објавио да ће овај вековни православни храм постати султанова џамија. Тако је на дан 1. јуна 1453. г, у петак, овде обављена прва муслиманска молитва. Свети крст био је замењен полумесецом, да би касније око храма била подигнута и четири минарета. Мехмеду Другом приписује се изградња југоисточног, Селиму Другом североисточног а Мурату Трећем два западна минарета. Величанствени мозаици били су делимично уклоњени, а делимично премазани кречом. Чудесни храм, који је некада својом лепотом и богатством цео свет доводио до усхићења, опустео је и осиромашио. Остали су само префињени низови стубова, величанствени сводови, купола и мермер, да би подсећали на његову некадашњу величину. У време султана Селима Другог и Мурата Трећег изграђени су тешки, масивни и неугледни контрафори (потпорни елементи) чији је циљ био да, у случају земљотреса, сачувају здање од рушења. И поред тога, драгоцени споменик византијске уметности налазио се у жалосном стању: напукли сводови и купола пропуштали су кишу, ветар и снег; унутар здања гнездила су се јата голубова и штетних птица-грабљивица; једном речју, све је указивало на блиску пропаст Свете Софије...

РАДОВИ НА РЕСТАУРАЦИЈИ

Султан Абдул Меџид (средина XIX века), којем је било блиско европско образовање, пожелео је да очисти и обнови храм. Због рестаурације су били позвани италијански архитекти, браћа Фосати. Радови на рестаурацији су потрајали две године и били су успешно окончани. Они делови здања, који су временом највише пострадали, били су поново изграђени. Поправљен је оловни кров, купола је ослобођена четири тешка подупирача и опасана двоструким гвозденим појасом, исправљено је тринаест стубова на хоровима који су, услед притиска сводова, изашли из својих лежишта. Унутрашњост храма била је очишћена од чађи и нечистоће. Обновљено је такође и неколико мозаика, међу којима су били и портрети царева Константина и Јустинијана. Међутим, муслимани су их, после рестаурације, поново премазали...

Према одлуци првог председника Турске, Кемала Ататурка, 1934. г. Света Софија је престала да буде џамија и, уместо ње, отворен је музеј у којем могу да се виде мозаичке представе Богородице са Богомладенцем Христом, Христа Пантократора и многа друга ремек-дела византијских мајстора. Посетиоци и данас „осете нешто сасвим посебно у том храму, чија купола као да представља небеску сферу која се распростире над главом“, пише Л. Д. Љубимов, „као што су некада људима средњег века као истинско чудо изгледали лакоћа и узвишена слобода с којима се, уоквирујући грандиозни блистави простор, унаоколо појављују лукови и галерије с њиховим порфирним или стубовима од малахита и са каменим, кружним орнаментима који се са задивљујућом тананошћу извијају над њима“.

Један од зидова Свете Софије већ је неколико деценија од подножја до врха затворен грађевинским скелама. Овде, у десном делу храма, налази се невелика ниша и, ако приљубите ухо уз зид, можете чути шум. Хришћански житељи Истанбула причају легенду према којој се, на дан када су се Турци пробили у Константинопољ, у храму сакривало 10.000 верника. Када су Турци упали у храм, у току је било богослужење. Држећи у рукама путир са Светим Даровима и не прекидајући читање молитве, свештеник се упутио ка бочном броду. Мачеви су већ били спремни да га посеку, али се у том тренутку зид неочекивано отворио и он је ишчезао у њему. Предање вели да овај свештеник у свом скровишту наставља да чита молитву и да ће се, кад на Светој Софији поново заблиста крст, он вратити у олтар да настави службу...     

Никита Анохин

Превод са руског језика:

Антонина Пантелић

Извор: Православље