Жеља да поново заблиста крст

Међу мозаицима Свете Софије који су сачувани до наших времена, требало би најпре истаћи представу величине и славе Господа Исуса Христа, смештену изнад царских врата. Овај мозаик је изведен у формама које су преузете из византијског дворског церемонијала.

Спаситељ озбиљног, изражајног лица, уоквиреног тамнокестењастом косом, седи на престолу представљеном у виду раскошне фотеље са јастуком, украшеним златним и сребрним, геометријским и крстоликим облицима. Спаситељева глава је овенчана златним ореолом који је белим крстом подељен на четири дела. Његове две одежде, позлаћена туника и сиви химатион, покривају читаво тело, а на ногама има сандале. У медаљону са Спаситељеве десне стране представљена је Пресвета Богородица у плавом мафоријуму, са рукама испруженим према Спаситељу. Са леве стране, у истом таквом медаљону, представљен је арханђео са жезлом (скиптром) и у белој одећи, са светложутим крилима и кестењастом косом повезаном тракама. Испод медаљона са ликом Богородице приказан је византијски цар (могуће да је то Лав Мудри) који пада ничице пред Спаситељеве ноге. Цар је одевен у светлоплави хитон обрубљен златом и у светлозелену далматику, са копчом на десном рамену. На ногама има жуте чизме украшене бисерима (што је била привилегија властелина). Цар на глави има дијадему са чије се предње стране налази крст, док му је глава окружена златним ореолом. Тип лица је близак старачком, брада му је седа, а коса дуга.

Српске цркве биле су ломаче

Српска православна црква у Осијеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942.

У Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, најокрутније је демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност је дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да је био прекраћен, већ су уништени њихови историјски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена је књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коју је објавио Завод за уџбенике из Београда.

Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво је везана за трагичну судбину српског народа у Хрватској над којим је извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хајнриха Хајнеа: „Кад почну да спаљују књиге, одмахиза тога почеће да спаљују људе”, што се односило на нацистичку Немачку, у усташкој Хрватској се трагичније обистинила. У тој држави, у исто време и на истом месту, спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегдеи кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду. Усташки наредбодавци, извршиоци и учесници геноцида над српским народом, међу којима су били и свештенослужитељи римокатоличке цркве, знали су добро да је свака уништена црква покушај, али и циљ да се разори српско национално биће у Хрватској, да се сатре и затре његово историјско присуство, његови корени, црквено-уметничке вредности. Не треба никада заборавити да је биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. Био је то тотални геноцид.

Слијепу и глуву дјевојку излијечила Пресвета Богородица Кијевско-Печерска

Лена Мелничшенко је рођена здрава, али је у дванаестој години изгубила вид и слух. Од самог почетка, љекари нису давали наду њеној породици, наглашавајући да је ситуација са њеним здрављем веома озбиљна и непоправљива.

Према дијагнози, Лена је боловала од тумора на очном нерву који није излијечив и пацијента у потпуности лишава чула вида. Ни ово није било довољно, већ је и Ленин слух почео да слаби, све док није сасвим престала да чује.

Међутим, Лена није изгубила наду. Често је одлазила у Кијевско-Печерску Лавру и нарочито се молила пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Након двије године молитве, стрпљења и истрајности, Пресвета Богородица ју је даривала исцјељењем.

БРАТ БРАТА НЕ СМЕ ДА ИЗДА - Мати АНАСТАСИЈА Девичка

Исповест игуманије манастира Девич о судбоносним данима за српски народ

Лажна демократија

Сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења и дозвољавамо да нас "свако" води. Свет је захватио један талас, а требало је да га ми пустимо да прође. Није требало да будемо жртве тог таласа, упустили смо се у те воде непотребно. То је талас новог светског поретка који се представља у лажној демократији... Јер, та лажна демократија се може описати примером када је забрањено забрањивати злочинцу да чини злочин, али се зато неко ко је истински противник злочина прозива да је против демократије и да је непријатељ човечанства. Црква је увек проповедала највећу демократију и давала највећа права сваком појединцу, али је сада, као и српски народ на Космету, она на удару оних који приповедају лажну демократију.

Владика Јован: Светосавски пут је средњи пут

Владика нишки Јован (Пурић) рекао је данас да увек треба бити мудар, изнад Истока и Запада, треба држати средњи пут и не ићи превише ни лево, ни десно.

“Када то кажем, под тим све подразумевам. То је светосавски, јеванђељски пут, увек актуелан, увек савремен, животан и вечан и то је у суштини наслеђе Константина

 Великог”, изјавио је владика Тањугу, говорећи о томе како се Светосавље сагледава у православном и хришћанском свету са становишта традиције и савремености.

Оцењујући да су увек постојале крајности да се Светосавље тумачи на један идеолошки начин, владика Јован је истакао да је Светосавље, о чему је говорио Николај Велимировић, “православље српског стила и искуства”.

Значење "три прста"

 Београд – Последњих година српски поздрав победи уобичајено се врши са три раширена прста а ретко ко се упита шта овај поздрав значи, одакле и од када потиче.

Ако питате од када се овај поздрав користи међу Србима, неретко ћете добити одговор «одувек», а ако их питате шта значи, рећи ће вам да три прста представљају Свету Тројицу (раширена три прста представљају разбијање Свете Тројице; у име Оца, Сина и Светог Духа, то се никад не раздваја).

Ако се овај поздрав користио одувек, извесно је је да ћемо овакав поздрав видети на многим фотографијама из Првог и Другог светског рата код бораца Равногорског, четничког, покрета чији «наследници» највише и користе овакав поздрав. Ипак, на ниједној слици се не види да ико показује три прста, нити се и у једном опису неког значајног догађаја помиње да је ико икада показао три прста.

Србима у Митровици на Косову

Ја не снивам... моју душу

Анђеоска дижу крила,

Па Косову лети равном,

Да вас грли, браћо мила!

Да вас грли, и да љуби

Ваше лице, ваше чело,

На које је мутно доба

Мученички в'јенац сплело;

Да вас љуби, да вам сузом

Своју вељу радост каже:

Благо роду, благо земљи,

Гдје се братац с братом слаже!

Ви сте браћа, ви сте људи,

Зажижници српске зоре, -

Свете сјенке са Косова

Благослов вам данас зборе!

Ц'јело Српство данас клечи

И крст часни меће на се,

А молитва чиста, света

У висини таласа се:

"Дај им, Боже, воље јаке,

Да издржат' муке могу,

Да доврше свето дјело,

Посвећено теби - Богу;

Па кад кубе сјајног храма

У твом јарком сунцу сине,

И забрује звона света

Јасним звуком са висине,

Чуј молитву њиног срца,

Чуј им жеље, чуј им гласе...

Па нек' јекне Шар-планина:

Српству зора родила се!"

Алекса Шантић, 1896.

Планина Атос

Не постоји место на земљи ближе Небу од планине Атос, за коју милиони верују да представља најсветије место на Земљи. Одавде се непрестано узносе молитве већ више од хиљаду година, а монаси чине све што могу да задрже, како кажу, свет што даље од себе. Не изненађује што новинари нису нарочито добродошли. Екипи америчке тв мреже ЦБС узело је две године упорног дописивања и преговарања како би им се одобрио долазак на Атос. А онда, изненада, једног дана стигао је потврдан одговор: “У реду. Дођите и видите ко смо ми.”

Филм са преводом на српски језик је премијерно објављен на сајту манастира Клисина.

Погледај филм

Шта је важније - ићи у Цркву или бити добар човек?

Због чега ићи у цркву, ако је Бог у души? Није ли важније бити добар човек? Данас често можемо да чујемо та питања. А може ли и треба ли Црква да учини људе добрима? У чему је истински смисао црквеног живота? О «добрим људима» у цркви и ван ње разговарали смо са свештеником московског подворја Тројице-Сергејеве Лавре Сергејем Фејзулиним.

Данас многи људи иако не одричу веру, иако признају Бога, али са црквеним животом немају ништа заједничко, сматрају да имају Бога у души, и да Њега треба тражити баш тамо, а не у храму које су изградиле људске руке.

Одмах се сетим једне епизоде ​​из моје свештеничке праксе. Једна жена је одлучила да приведе свога мужа у цркву. Она је ишла сама већ неколико пута, била је на исповести, причешћивала се, а муж је то одбијао. И она тако растројена стоји у цркви - муж је поред цркве, али не улази. Предложио сам јој да одем и упознам се са њим. Веома добар, пријатан човек, али је одбијао да уђе у цркву јер му је «Бог у души». Помолио сам се у себи, размишљајући шта да му кажем, и одједном ме је осенило, те сам рекао: «Реците ми да ли доручкујете такодје у души?». Он се некако збунио, замислио и смућено рекао: «Не». Тако размислите о томе, вера је то што треба да се испољава практично, вера не може да буде теоретска, треба да буде жива, потврдјена животом, непосредно, нашим поступцима. 

Али због чега не испољавати веру практично, просто живећи по савести, трудећи се да испуњавамо заповести, чинећи добра дела?Многи сматрају да је много важније бити добар човек, него редовно ићи у цркву.

Шта то значи бити добар човек? То је само релативан појам, сви људи су добри. Бог је све створио добро, и човек је круна творевине, њен најсавршенији део. Човек може да се уподоби Богу, он је лик Божији - сваки човек! Независно од тога, да ли је свестан тога или не, да ли покушава да пронадје тај лик Божији у себи и оствари га, да се приближи Богу, да личи на Њега, да Му постане родјени. То Господ очекује од нас - да Му се уподобимо. А у том смислу - сваки човек је добар, и не само добар, сваки човек је предиван, човек је савршенство.

Али у уобичајеном смислу добар човек, кажу још «човек од реда», - је веома релативна ствар, сви смо ми за некога добри, а за некога не баш веома. Неко може да буде рецимо изузетан лекар и порочан породични човек, неподношљив у личним односима. Неко може да буде спреман да се жртвује за своју Отадзбину, а истовремено да буде суров и беспоштедан према непријатељу. Да ли је то добар човек? За кога је добар? Црква нас не позива да будемо добри, и чак штавише, жеља да «будемо добри» је веома опасна. Жеља да будемо добри са сваким човеком није љубав према човеку, већ човекоугађање и лицемерје. О томе говори Сам Господ у Јевандјељу: «Тешко вама када сви људи говоре о вама добро». Човек се адаптира према другоме, како би оставио утисак на њега, и на тај начин изазвао добро мишљење о себи, на то се губи много душевних снага, и то је страшна ствар. Христос у Јевандјељу такве људе назива лицемерима.

Нисмо позвани на то да будемо добри, већ свети, и то је сасвим друга мера људског духа. Паскал, француски филозоф и научник,каже да се сви људи условно могу поделити на праведнике и грешнике. Праведници су, каже Паскал они који себе сматрају грешницима, а истински грешници су они који себе сматрају праведницима и добрим људима. Они управо због тога ни не виде своје недостатке, не осећају како су далеко од Бога, од љубави.Јер увек треба да осећамо велику глад за љубављу. Љубав је када увек у свему тражим сопствену кривицу, у неким околностима, у општењу са људима, у породичним и пословним односима. Осећам да ми увек недостаје љубави. «Будите свети, као што сам Ја свет». И у том смислу је добар онај који непрекидно себе сматра, условно говорећи, лошим, осећа своје недостатке - недостатак вере, наде, и наравно љубави, недостатак благочестивости, молитвености. Уопштено, то се дешава у било којој практичној ствари - чим човек почне да удовољава, настаје самозадовољство, које ограничава његове стваралачке импулсе, и човек замире, његов стваралачки огањ не осветљава више његов живот.

Ето како је веома страшно размишљање и веома малоградјанска представа, да је довољно бити добар човек. Али, слава Богу, Господ нам помаже да осетимо те своје недостатке кроз неке околности, када видимо да немамо љубави према људима, да неможемо да се супротставимо неким саблазнима, падовима, - то је такође Божија милост, и на тај начин се увиђа најважнији грех - а то је самозадовљство, самољубље. Оно је супротно љубави. Љубав је - незадовољство собом, свест о сопственој ништавности и свети су људи који цео живот живе у свести о сопственој ништавности, и због тога им постаје доступна Божија величина. Црква нас не призива да будемо добри, то је надубља заблуда. Црква помаже човеку да осети своју греховност и дубоку нарушеност личности, дубоку болест личности. И Црква, истовремено са обзнањивањем те болести, је исцељује.

Због чега само Црква може да исцели човека? Због чега он не може да се спасава сам по себи, због чега треба обавезно бити део Цркве?. 

Треба себи објаснити шта је Црква уопште. Ово је питање ниског човека за кога је Црква нешто неразумљиво, страно, одбојно, далеко од његовог реалног живота, и због тога он ни не улази у њу. Апостол Павле на њега даје одговор како нико више, нико боље није могао да одговори током целе историје човечанства: «Црква је тело Христово» и притом додаје «стуб и потврда истине». И даље додаје, да смо сви «удови тела», то јест делови тог организма, честице, ћелије, може се рећи. Овде се већ осећа нека веома дубока тајна, то већ не може бити нешто одбојно - организам, тело, крв, душа, функционисање целог тела и сапотчињеност, саорганизованост тих ћелија. Долазимо до питања односа према вери у Бога мирског и оцрковљеног човека. Црква није само правни институт и друштвена организација, већ је она пре свега то о чему говори апостол Павле - нека тајанствена појава, заједница људи, Тело Христово.

Човек не може да буде сам. Он треба да припада неком правцу, филозофији, погледима, и ако је у неко време осећај слободе, унутрашњег избора, оно је - посебно у младости - интересантно за човека, животно искустви показује да човек не може добити ништа у животу сам, већ треба да има неки круг, неку специјалну заједницу. По мом мишљењу, такав чисто индивидуалистички приступ према «личном» Богу ван цркве, то је просто људска илузија, то је немогуће. Човек припада човечанству. И тај део човечанства, који верује у то да је Христос васкрсао, и сведочи о томе - то и јесте Црква. «Будите Моји сведоци», - говори Христос апостолима - «чак до краја земље». Православна црква остварује то своје сведочење, остваривала је и време гоњења, и ту традицију су сачувале генерације људи у разним околностима.

У православљу, у цркви постоји веома важна ствар - постоји реалност, постоји трезвеност. Човек се непрекидно загледа у себе и не својим сопственим видом истражује нешто у себи и у околним животу, а моли помоћ и учешће у свом животу Божије благодати, која просвећује сав његов живот. И овде је веома важан ауторитет традиције, хиљадугодишње искуство цркве. Искуство живо, делотворно и делује у нама преко благодати Духа Светога. То даје друге плодове и друге резултате.


Медјутим, колико често видимо спољну «оцрковљеност», а на делу - одсуство љубави и неку укоченост. Колико само људи редовно посећује цркву, али не живе сасвим по Јевандјељу. И њихова исповест је често формална, и причешће - «уобичајено». И истовремено, могу се срести људи који су потпуно далеко од цркве, чак убеђени атеисти, али који живе на делу, а не на речима - истинским хришћанским животом.

Да, тако нешто је могуће, али је то неразумевање, како у једном, тако иу другом случају. То јест човек није нешто потпуно схватио у свом животу. «По плодовима ћете их познати», «Неће свако, који Ми говори:« Господе! Господе! », Ући у Царство Небеско, већ онај који испуњава вољу Оца Мога Небескога», - говори Христос. Када човек покушава да се оцркови, он као да мења омотач, облачи дугу сукњу, или још нешто тако, а његова унутрашњост и суштина остаје у неком замрзнутом стању. Он чува самољубље, и отуђеност од људи.

Ако се човек формално односи према себи, он површински прима и мало значења придаје свом унутрашњем свету (таквих људи је такође много, нажалост), онда је за њега и исповест формална - набрајање, именовање грехова. Човек није свестан најопаснијег - он жели да буде «добар». Хоће да буде добар у сопственим очима, да буде у сагласности са својом савешћу, и са људима. За њега се то страшно разочарење-показује ништавним, празним, далеким од неких ствари. И човек се у себи несвесно противи таквом страшном знању, изграђује своје психолошке заштите, покушава да се сакрије од самог себе, од Бога, и да оде у неку сенку. И зато је њему лакше да наброји неке грехе, него да покуша да схвати у чему је у ствари крив.

А ако је човек дошао у цркву само због тога што му је то неко посаветовао - лоше си, болестан си, дођи и све ће ти се средити у животу - то је дубоко противно хришћанском односу према животу уопште, такав модел прихватања себе и сопственог места у животу. Можда ће он с тим наравно он и остати, нажалост.

И код атеисте, који је по својој суштини хришћанин и по својој суштини носи у себи љубав, радост - постоји такодје неко недовољно разумевање. То је атеизам илузије, када човек не схвата, о чему он говори. Када почнеш да разговараш са таквим човеком, схваташ да је он верујући човек, и да је његов живот у суштини Оцрковљен, то јест он је љубављу повезан са другим људима. Али он није домислио најважнију мисао. Он живи, потчињавајући се не мисли, већ свом срцу, интуицији. Такви људи често веома страдају у животу, због тога што многе ствари не могу да прихвате, они покушавају да одвоје светлост од таме, пшенице од кукоља, љубав од лицемерја и не могу то да учине, веома често осећајући некорисности свега тога, што они раде . Њима је недоступно Богоопштење, те они немају ту пуноћу постојања. Они имају љубав као делатност, али љубав као пуноћа живота је за њих недоступна.

А да ли је доступно Богоопштење у цркви? Јер тамо срећемо много тога несавршеног, неправилног, одбојног, већину људи са свим њиховим недостацима. Да би општиле с Богом људи траже осаму, и због чега је потребно то разноречиво сабрање људи? 

Прва цркву чине Адам и Ева, а уопштено говорећи прва Црква је - Тројица. Јер ако говоримо о љубави, а Бог је љубав, речено је у Јевандјељу, значи љубав треба на некога да се излива. Љубав је ако сам ја спреман чак и свој живот да дам за неког човека, да умрем ради тог човека. И зато не може човек који је сам да оствари виши смисао. Наравно, подвижници-пустињаци су у том смислу изузеци. Они имају посебан дар Божији - налазећи се у самоћи остварују виши смисао. А виши смисао је - љубав. Она је неостварива у самоћи. Човек треба да изадје ван свог сопственог омотача да би разрешио проблем љубави. Љубав је када некога волиш. И због тога је Бог - Света Тројица. Како је рекао један богослов, ако схватамо Тројицу, онда разумемо и шта је љубав. И ако осећамо љубав, онда за нас тајна Свете Тројице постаје очигледна. И зато је љубав тежња да некоме нешто даш. Када волиш самог себе, то није љубав, то је затварање у самог себе, то је већ скоро болест. И зато у наше време, када многи људи мисле да се може живети без Цркве, видимо такву пандемију психичких патологија. Посебно у државама, где је религијна потпуно јасно одвојена од државе, где је код људи разрушена традиција општежића, где је нарушен живот народа, и људи су раздељени на острва индивидуалних живота. Интересантно је да је после Реформације, када су људи у протестантским храмовима престали да се исповедају, кроз неко време психологија постала самостална наука, и тада настаје психоанализа као покушај неког исцељења. Враћа се пагански однос према човеку као мери свих ствари. Најпре настаје антропоцентризам - васељена почиње да се врти око човека, и потом то кроз неко време доводи до разних патологија у области душевног живота.

Човек треба да има одговорност и за себе и за друге. Одговарати за себе само пред самим собом је - трагизам, због чега раније или касније осећамо своју ограниченост и непотпуност, своју немоћ и неку слабост. И сваки човек осећа потребу за опроштајем, јер свако без обзира колико предиван он био, у тајним деловима душе настају неке помисли, јер човек није идеалан. А ми смо призвани на светост: «Будите савршени као Отац ваш Небески», - говори Христос. И због тога светост укључује у себе осећај своје непотпуности, дубоку свест о својој греховности, али је то истовремено и вера у то, да ме велики Бог, Владика света и поред свега воли онаквим какав јесам. То умирује. Нисам ја сам себи судија, већ ми је Бог судија. Бог распет на крсту за мене - то је суд Божији. Узети мој грех на себе, узети моју бол, умрети за мене. Када осетиш да невини Бог узима нашу кривицу на себе, шта може да се појави сем благодарности? Љубав је када се човек стиди за себе и за друге људе, он осећа зло које они чине као своје сопствено. Осећа да је други човек учинио нешто, али се то тиче и мене јер сам и ја такодје човек. То и јесте пуноћа оцрковљености, то и јесте живот у Цркви.


 Превод се руског др Радмила Makcимовић


Извор

Философија глуме

"У позоришту се многи осјећају пријатно,
а у цркви им је - тешко, досадно: од чега?
Од тога што је у позоришту све врло добро
прилагођено чулном човјеку, и ђавола
тамо ми не узнемиравамо".
О. Јован Кронштатски.
"Мој живот у Христу"

"... наслађивањима свакидашњим се
претрпавају и не приносе плода".
Лк. 8:14

За 2000 године хришћанства, није било, чини се, ни једног светог учитеља Цркве (ни на Западу, ни на Истоку) који би учио у корист позоришта, и сви који су се дотицали тог питања неизоставно су се изјашњавали против забава, против разонода.

Заједно са тим, међу савременим глумцима, као и међу онима који радо и често посјећују театре, има много људи, хришћански расположених, а понекад и дубоко вјерујућих људи.

Осим тога, савремена религиозно-философска мисао умјетности често придаје преобразујући смисао, чак и умјетности која се уклонила са пута религиозне чистоте, и у "чистој" умјетности види својеврсно религиозно средство обновљења човјекове природе.

Са своје стране, умјетнички спектакли су до те мјере ушли у живот савременог човјечанства, да је видјети представу живота, слику живота - обичном човјеку такозваног хришћанског друштва постало много интересантније, него живјети. Здање театра потискује у свијету здање храма.

Али у чему је загонетка такве страшне противрјечности, која постоји између Јеванђеља, отворено одбацујућег оплемењујуће значење театра, свих светих учитеља, пророка и апостола Цркве који су се противили играма и глуми, са једне стране и, са друге, масе савремених вјерника који се за своју вјеру наизглед безболно заносе и одушевљавају позоришном или филмском стихијом, урањајући у њу своје кратко и јединствено слободно вријеме?

Један од посљедњих друштвено-великих праведника и пророка Цркве, о. Јован Кронштатски, у пуном смислу те ријечи, грмио је против позоришта. "Тешко вама, глумци, коцкари..." и т.д. Чиме то објаснити? Одсутношћу његове проницљивости баш у том питању, иако је она била потпуна у свим другим? Недостатком "културе театра"?.. И једно и друго објашњење било би наивно. Одговор је скривен неупоредиво дубље.

Јако је симптоматично, као прво, то, што апологети театра - са хришћанске тачке гледишта - до дан-данас нису створили праву апологију својег дјела. То изгледа чак и чудно, с обзиром на мноштво хришћана који се са спокојном савјешћу одушевљавају "представама живота". Само позориште, пак, не може а да не зна какав став према њему имају, већ 2000 година, стварни градитељи хришћанске културе.

А савременом, просјечно вјерујућем човјеку никако није јасно - због чега театар противрјечи његовом духовном животу, и како се једно може ускладити са другим.

Овдје ми себи постављамо задатак да заоштримо "позоришно-хришћанско" питање, да подвучемо оно што има потребу да се подвуче, да би то питање стало пред нама у својем стварном свјетлу. Једна од замки духовног зла је у томе да се помијешају појмови, да се у једно клупко замотају нити разних духовних утврђења, да би се на тај начин створио утисак да је човјековом духу органски сродно оно што му управо органски није сродно, или се чак антиоргански односи према њему.

Због чега је театар (свеједно у каквим својим формама: класичној, филмској, или у форми атракција по парковима и шатрама) магнет за човјечанство, од најраније зоре његове свјетске историје? Зато што он за извјесно вријеме стишава неки бол живота. Ето гдје се психички крије магнетна сила театра за људско друштво на свим његовим културним нивоима.

Јер, човјечанство живи у патњи, несрећи и умирању. Театар га одвлачи од тога. Одвлачи човјека у свијет који је сам створио и којим сам управља. Писци, драматурзи, кинорежисери - то су све наши људи. Они су - "плот од плоти и кост од кости" свијета овога. И ето, ти "наши" људи нешто стварају, нешто "творе". И не што друго - до... реалност! И, том реалношћу се може живјети (сат, два, три!). И, она се потом може преживљавати, њом се живјети може и послије њеног завршетка... И, та реалност није некаква тамо "бестежинска магла" реалности духа, она није удаљено "Царство Небеско"... Не, то је реалност која се може истог овог часа, за мали купон, узети рукама, очима, ушима, то је реалност која се може купити. О, ваистину, то је пир царства свијета овога, пир који иде по свим раскрсницама и распућима свијета.

Као што је Господ, изашавши у свијет, послао своје слуге да на свим улицама и трговима позивају госте на Његову гозбу, тако је и "противник", плоћу невидљиви привремени држитељ свијета овога, на свим улицама и трговима поставио своје гозбе и разоноде. Разоноде које одвлаче од Истинског Духа.

"Не заносите се, људи, - говори тај свјетодржитељ, - не вјерујте магли, кад је пред вама реалност. Не треба вама ефемерна "духовна" утјеха, кад вам је ту стварна, блиска, вама разумљива, земаљска утјеха коју сам ја створио - ваше радости ради, да бих отро сузу вашу, да бих вам олакшао живот. Не вјерујте фатаморгани Крста који одузима вашу посљедњу снагу а ништа вам не даје, и који жели да од вас однесе чак и ту стварну и чврсту утјеху, која не само да радује, него вас и зближава, и то много реалније, опипљивије и видљивије, него што вам то приказују лицемјерне хришћанске Цркве, које вас само разједињују, уносе у ваш живот хлад и мрак, а ништа вам, осим смрти, не дају..." - тако говори држитељ свијета овога. Није ли истина: у овим ријечима свјетлуца, па чак се и тачно чује, нешто познато, нешто што смо имали прилику да чујемо из уста овог или оног човјека, који у тренутку док је то говорио није схватао - ко говори његовим устима.

Да, то се сакрити не може. Супротстављати се Царству Божијем у свијету - безумно је. Много безумније, по својој снази, него што то мисле многи хришћани који су се у свијету надисали тог злог воња духа, који је разливен свуда, који је ушао и у саме људе, те га зато тако мало и могу осјетити.

И само они који чисте свој дух почињу испочетка да примјећују тај зли запах, а онда и да страдају од њега.

Наравно, човјеку за којег је Јеванђеље увијек "досадно", а молитва увијек "присилна" - биће лако да гледа на плесачицу, или да у позоришној фотељи преживљава некакву високу емоцију. Њему неће бити тешко да гледа и на неуморно врћење људи под звоњавом, шумом и крицима распаљених, изгубивших обличје Божије људи. Таквом човјеку, стварно,ништа не можете рећи, зато што ће он на то да одговори: "а мени је интересантно баш то" - и тиме ће да погази, потпуно свјесно, бисер духа који сте му ви дали. Зато је Господ и рекао: "Не давајте светињу псима"... оним душама, које по интересима својег срца себе уподобљују нижим створењима, творевинама лишених духа.

Крв животињских радости, презасићавања храном, похоти очију и плотског врћења по кругу тече у вашим жилама. Зато је човјеку и речено: "дај крв и прими дух". Због тога су мученици и пролијевали своју крв, због тога се, као симбол те наше животињске крви, пролијевала крв старозавјетне јагњади, због тога се пролила Најчистија и Најумонепостижнија Крв Спаситеља. Због тога ми морамо да се причешћујемо Тијела и Крви Сина Божијег, да замијенимо своју стару, духовно смрдљиву крв крвљу Јагњета Божијег. Али све док се бацилоидна крвна зрнца старог, Творцем већ осуђеног свијета налазе у нама, она ће да нас вуку у сваки отклон од духа Божанственог плана који је Творац нацртао за нас у Оваплоћењу.

Хришћани-позоришлије не схватају у поптуности да се Царство Божије, т.ј. рођење духа - центар свега - не достиже никаквим другим путевима, осим добровољним самораспињањем старог духа човјечијег. Да, то је заиста "саблазан" за Јевреје и "безумље" за Грке, али то јесте тако. И управо добровољно, свјесно умртвљавање у себи старог свијета, његових утјеха, страсти, похота и радости, чији је смисао данас у одвлачењу човјека од путева духа.

Ка театрима се људи вуку, наравно, само од досаде, од духовне празнине, од префињеног духовног унинија, и хришћанска свијест не може, никаквим софизмима, да се заштити од те истине.

Извјестан крајичак позоришне умјетности тијесно се приближава чистом духу, али мрвице чистог духа које се још увијек могу покупити у ријетким драматуршким дјелима представљају такву зрнцад пијеска у огромној пустињи антиблагодатне театралне умјетности, да је на њих указивати као на могућност "оправдања" театралних путева ка чистом духу Царства Христовог, у наше вријеме, дефинитивно касно. Театар је, можда, за неке романтичаре-хришћане, још не тако давно, и био нешто обећавајуће, културно; данас - његово учешће у хришћанској култури има тако филмски-брзо разлагајуће дејство, да мало стадо Христове Цркве - духа својег Учитеља и Господа - има данас потребу за најодлучнијим, и никако не млаким, ограђивањем од већ отворено побјешњеле културе царства туђег духа.

Обессољивање хришћанског друштва кренуло је џиновским корацима са појавом културе театралних разонода (филма).

Театрална психичка хипноза стишавања бола свијета - извођења из живота реалног свијета - успављује бодро стање човјечијег духа, а да и не говоримо о томе како она заваљује, масовно зачепља његову психу правим смећем "душевних" (1 Кор. 2:14; 15:44), безблагодатних преживљавања.

Ученик никада неће бити "већи од учитеља својега" - говори Јеванђеље. Шта души могу да дају драматурзи који ће бити занимљиви масама? Смеће, пјену страсти, ништавна преживљавања и маштарења непреображене у Христу душе. И тиме ће се хипнотички хранити душа хришћанина, призвана на велика и чудесна откровења духа, душа код које се анђели Божији спуштају и од које се пењу ка Творцу свјетова! "Од сада ћете видјети - говори Бог - небо отворено и анђеле Божије, како силазе и како се пењу до Сина Човјечијег". А хришћани још увијек похлепно сједе испред завјеса и екрана иза којих и на којима њих "тјеше" животињска, а некада и демонска преживљавања.

Глумиште је тако урасло у плот хришћанског друштва, да и дан-данас има хришћана-идеалиста који мисле да могу да га прилагоде високим циљевима. Други идеалисти ће да га штите упорно и по свим основама, као "умјетност", као "културу" човјечанства. Трећи, који ће се "у принципу" сложити са њима, "ипак" и "дјелимично" се неће сложити. То су људи који се боје да заоштре истину. Још недавно бивши изван њене свијести, они се данас боје да постану "неживотни" у свијету, те зато у својим етичко-хришћанским погледима осјећају потребу да подилазе свим мало вјерујућим и невјерујућим људима којима се они обраћају са благовијешћу хришћанске културе: "ви се нас, вјерника, не бојте, нисмо ми страшни, нисмо ми досадни; ми и плешемо, и позориште имамо"... Нећемо осуђивати те људе, који имају добре намјере, и по тим намјерама ће им судити оно Слово, које они издају у својем лажно-културном алтруизму. Али - пут апостолске благовијести вјере је био, и јесте, други.

Живот нема потребу за позориштем. Живот је истинит, позориште је лажно. Онај ко оде од "својег" позоришта, од своје игре, од "разоноде" у себи самом, отићи ће и од вањског позоришта, зато што ће увидјети да је вањски театар само наставак унутрашњег. Уопште не случајно, као знамење од свјетског значења, први додир Јеванђеља са театром се крвљу мученика пролио по пијеску римских арена.

Проповијед духа, наравно, може залијетати и под мостове. Али њој мјесто није тамо. "Не пришивају старим хаљинама закрпе од небијељене тканине". Старе мјешине, старе хаљине свијета - то и јесте театар. Младо вино Царства Божијег се не може улијевати у њ. Поштено гледајући на историју, заиста треба рећи: не може... Ко мисли да може, и ко покуша да обузда океан тог старог живота, погинуће у његовим таласима.

Посљедње оправдање романтичара-хришћана је ово: образ[1] Богослужења. Говоре: "Театар је изашао из религије". Да, исто онако, као што је Деница[2] изашао из анђеоског свијета, као излазак дисхармоније духа из Денице. Театар је заиста изашао из (religio) везе човјека са Творцем, и сада он представља разјединитеља духовне хармоније Царства духа; тачније, у њему се огледа то разједињење човјека од Творца.

Да је театар изашао из религије, види се по томе што је он ушао у њу (кроз "театралност" богослужења, што представља страшну повреду духа). Он је изашао из ње, да би се вратио, и против тог његовог повратка се треба борити свим силама. Храм се мора ослободити од концертне културе; свештенослужитељи се морају ослободити од власти оних који се моле као "гледаоци".

Богослужење је позитивни примјер суштине живота. Театар - негативни. Живот није игра, него истина. Највећа могућа пропаст лежи између богослужења и театра. Театар глуми, као што глуми сав стари живот човјека. Богослужење - истинско - живи вишим животом, и открива ту истину вишег живота нижој равни у којој се сада налази човјек.

"Послужити" (Мт. 20:26) је дошао Господ, и Свој живот је објаснио као служење Истини Откровења. Његова Истина јесте апсолутна не-глума, она је Простота и Пуноћа Битија. Театар, пак, јесте огледало свијета овога, криво огледало Живота.

У аналогији храма и театра тачно је само једно: и један и други предназначени су да одведу човјека из стања унутрашњег живота у којем се он налази. Један - на десно, други - налијево. Пут забављања човјека јесте широки пут (зато су позоришта пуна): "Многи иду њиме" (Мт. 7:13). Пут служења Богу је узак, радостан, али сасвим на други начин, и њега може појмити само онај којег се дотакао дах Духа (зато су храмови празни): "мало људи иде њиме" (Мт. 7:14).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . .. . .

Све се ово односи на ученике Слова, на бијеле иноке, на бијеле хришћане. За "вањске" (1 Кор. 5:13), пак, важе друге ријечи. За њих је театар, вјероватно, и користан, као неко претходно, припремно обликовање хаоса живота. Тако за вањске људе може да буде користан рат. Рат хришћанину не може да донесе духовно исцјељење, али за човјека који је утонуо у развратни, користољубиви живот, рат може бити чак и јединствено средство тријежњења. У томе и јесте смисао рата, као промислитељног попуштења, одвлачења човјека од ситног, себељубивог живота - ка животу жртвеном; од пакла похоти и сласти - ка границама стварног битија. Хришћанина рат може да огруби, оземљи, може да га утопи у плотску стихију; за себељубивог, "плотског", пак, човјека рат може да значи повратак ка стварном духовном животу. За хришћанина театар представља духовну болест, противрјечност у стремљењима најдубљих покрета његове душе; за злочинца, за окорјелог егоисту, за профанисану душу, пак, театар може да представља степеницу више ка духовној племенитости. Што театар сам по себи буде моралнији, чистији, тим ће он кориснији бити за дато друштво. Суштински је, наиме, важно да увијек буде очуван основни закон духовног усавршавања: треба се окруживати околностима које узвисују, а не унижавају ниво душе. Зато, када се говори о такозваним културним вриједностима свијета, уопште не може бити апсолутних критеријума и оцјена; оцјенити њихов позитивни смисао и тежину могуће је само у односу на датог, тачно одређеног човјека, а никако не у односу на комплекс људског друштва. За ученике Слова театар представља духовни пад; за људе плоти он може да представља раст, уздизање.

Духовни живот човјеков се не одвија у скоковима. Степенице духа имају своје степенике - видљиве и невидљиве. Преображење се остварује у органском процесу одрастања Царства Божијег (Мк. 4:27). Зато за многе људе у свијету театар обавља своју позитивну функцију, иако је, пак, сам за себе, негативна појава... Аналогија између њега и рата мора помоћи да се схвати смисао ове тврдње.

Ту се крије многострано објашњење феномена да много вјерника посјећује театар, као и да не мали број глумаца вјерује. Шта је то театар - у својој свакодневници? Он је наставак свих животних околности у којима на земљи живи човјек. Наставак политичког, социјалног, романтичарског, трговачког, поетског и прозаичног живота свијета. Онај који посјећује театар не излази из својег општег положаја у свијету, мада може отићи у бољи - морално. И - онако како се у свим социјалним круговима свијета налазе вјерујући хришћани, тачно на исти начин они и у позоришном животу живе, дишу том формом свијета, као и било који други човјек. Јер, живот театра - то је живо парче општег живота старог свијета. У том свијету оваплотио се Господ, и дао могућност људима који у Његово оваплоћење вјерују да ходају по свим водама вањског свијета а да не утону у њих. Онако како човјек који пази своје срце може да се сачува у средини политичкој, комерцијалној, литерарној, занатској, фабричкој, тачно тако може човјек да живи и у средини позоришној, не умирући у њој духом. Примјер јеванђеоских митара и блудница јарко показује да Господ Своју свјетлост може унијети у све области живота. У томе и мора бити смисао живота оних који су одали свој живот на служење театралној - као и свакој другој - умјетности.

Али на театру лежи већи гријех, него што је онај који лежи на многим другим служењима људским. Зато што он лакше одвлачи душу од Царства Божијег, него што то чини било које друго служење у свијету. Сва служења су повезана са благодаћу труда, јер труд и јесте оправдање живота, испуњење заповиједи које су дате павшем човјечанству. Изван уског пута труда не може се изаћи на широки пут духа. Рад на пољу, рад за фабричком машином, војна и свака друга обука, научни рад - све је то рад, све је то служење, све је то оправдање. И глумци могу бити убројани у оне који се труде; али гледаоци - не, зато што они неоправедно одмарају од труда, изабирају неистинити спокој у свијету који као муња брзо иде ка својем крају. Седми дан гледаоци не одају Оцу Небеском, него себи, својој забави духа. Као малена дјечица играју се они на празнике, али то није јеванђеоско младалаштво, него младалаштво будаласто. Ето ту се театар разликује од сваког другог служења у свијету. За глумца-идеалисту (аматера) наћи ће се труд и страдање у и око театра. За глумца-професионалца такође. Али, осим тога, над њима обома ће да виси и тешки саблазан: саблазан учешћа у одвлачењу многих људи од духа. На свим осталим путевима тежина саблазна такође може да се појави (нарочито, напримјер, у литерарној и политичкој области), али тамо ће саблазан зависити прије од човјека, него од установе. Саблазан театра, пак, јестесаблазан установе, и један глумац је више изгубљен својом људском личношћу, него што је један политичар у политици, чиновник у држави или пјесник у литератури.

Оправдање глумаца пред Царством духа може бити само у лично-несебичном служењу идеалним задацима театра: оплемењивању духовне грубости, чишћењу првих пластова нечистоте који на човјечији дух налијежу у свијету.

За развратни театар нема никаквог оправдања. У идеалу - глумац мора бити цензор драматурга. За њега је срамота кад је његов цензор гледалац.

Одвући свијет од побјешњелог и из његових недара повијајућег се зла - могуће је само директним, благодатним путем Јеванђеља, т.ј. приопштењем вишој мудрости духа, која једина потпуно засићује душу. То је пут дејства Таворске свјетлости у свијету. Ако срце није примило ту свјетлост, онда се оно од пламена зла може спасити само тако што ће му се пажња одвући од већег зла на мање, и од мањег зла на неутрално стање неке моралне празнине, која ће за човјека духа представљати пад, а за човјека гријеха - ако не узвишење, а оно уздржавање од пада и, осим тога, обучавање некој усредсређености духа.

Тај смисао - "уздржавања од већег зла" и "обучавања духа у усредсређивању" - имају уопште све добре (не аморалне) игре: напримјер, укрштене ријечи, шах, спортске игре (разумије се, непрофесионалне, без страсти сујете, гордости, првенства, примитивног хазарда).

Више стање одвлачења од зла несумњиво јесте труд; нижи је - игра.

Боље је играти шах, него одавати се алкохолу; боље је рјешавати укрштене ријечи, него псовати, очајавати од досаде и пунити своју главу злим и прљавим мислима.

Људе који се стално мотају у метежу помисли, у грешној хаотичности преживљавања и осјећања, театар може успокојити, привести у равнотежу, унијети хармонију у димензијалност живота и дати мисао и преживљавање туђег живота.

Ово задње може бити веома корисно. Живот не по Јеванђељу огрубљује људе и затвара их у властита преживљавања. Од тога потиче надменост срца пред несрећама и страдањима других. Човјек нема кад да се замисли над другом, туђом душом; он често ни о својој нема кад да размишља.

А ако и мисли о туђој души, он то, углавном, чини судећи јој, а не уживљавајући се у њен живот својим срцем. И ево, театар учи уживљавању у туђи живот, повезивању са њим својег преживљавања. То је уживљавање, наравно, "душевно", није приопштено духу, али оно и такво, не дајући стварних знања души, пробија кору њене првобитне окамењености.

Због тога ће сваки театар који не разуздаје ниже инстинкте бити - за масу безрелигиозног човјечанства - добар театар.

Народ је склон да тражи "хљеба и игара". Обично се то не схвата сасвим правилно. Осим негативних жудњи, из те се фразе види још нешто. За свијет који се налази под директним утицајем духова зла - спаситељно бива и оно што је посљедица нарушења хармоније свијета: спаситељна бива и брига о хљебу и устремљеност да се виде склопови хармоније свијета који су другачији од оних који окружују свакодневни живот.

Засићење човјека хљебом не мора само да одвлачи човјека од духа; оно може и да привлачи духу, јер човјека чини способним да почне да размишља о духу, да се усредсреди, да се минимално успокоји својом плоћу, да изађе из њеног примарног ропства. И то је - дубоки закон аскетике. Исто је тако и са забавама. Забава јесте зло за оне који свјесно теже ка савршеном добру. За оне, пак, који теже ка злу, за оне који, можда, чак, кипе у том злу, разонода, разбрибрига, одвлачење пажње - превођење стрелице живота у чистију и спокојнију атмосферу - представља благо дјело и спасење. Овдје се разоткрива најдубља и најсавршенија тајна Божијег уређења човјечијег спасења. Немогуће је измјерити и пребројати мудрост и промислитељност Божију у искориштавању свега у свијету - за циљеве Блага.

Али човјек мора да буде будан. Ако му се да познање, он не смије да застаје на старим путевима својег живота. Из разреда у разред мора да прелази човјечија душа. Квасац благодати мора производити органски раст самосвијести.

"Хљеба и игара!" - то није само одбацивање Благодатне Среће, него и устанак против празнине живота, против не-среће, против хладноће, смрти и посљедњих падова човјека, могућих само у подземљу.

Зато хришћанин, видећи зло скроз-наскроз, има оправдање за усковитлани свијет феномена. Хришћанин не суди свијету; он хоће у свему да види промислитељну, "десну", добру страну живота, и лучи само јеванђеоски однос према свему.

Јер, свака душа може, и мора, на благо да прихвата све вањско. Само голо зрно гријеха и свјесно богопротивљење могу да се назову хулом на Духа.

Театар апокалптички - није јевангеличан, није црквен, али за хиљаде апокалиптичких људи нашег времена он представља једину атмосферу у којој они могу, по својој мјери, да се хране мрвицама истине које падају са Небеске трпезе, да се освјетљују сумрацима - свјетлошћу која не реже превише њихово, на таму навикнуто, око.

Црква Божија не суди вањском поретку свијета. Она само налијево и надесно баца зрнцад духа - поимање суштине појава и стремљење ка непролазној истини битија.

Архиепископ Јован (Шаховској)

Извор

Може ли Русија да преживи још једну диктатуру?

Диктатура слободног времена искључује нормалан породични живот, то је диктатура потрошње. Ако се погледа у речник синонима, реч „слободно време“ ће се наћи заједно са беспосличењем, не-радом, доколицом, не-активношћу, испразношћу, проводом, непомичношћу. А речник младалачке субкултуре који дефинише укупност вредности, традиције, обичаја данашње младежи, сматра слободно време и одмор главним животним формама, које су истиснуле рад као једну од главних потреба. До чега може довести такав животни став? Конкретно – у Русији почетком XXI века? На пример, председник је објавио почетак грандиозног демографског пројекта. Али чак и да се у тај програм упумпа пет пута више пара, „диктатура слободног времена“ неће дозволити људима да рађају више деце. Зато што су деца – рад, и то непрестан рад, који временски није ограничен, минимум следећих седамнаест година. И што је више деце то је више рада. А при диктатури слободног времена стандардни животни принцип је – „ми ћемо прво да проживимо за себе“. И више од тога, у диктатури слободног времена, никакав нормалан, смислен породичан живот, није уопште ни могућ. Из тог истог разлога: ако „ми ћемо прво да проживимо за себе“, то јест ако се као постулат постави ужитак, онда је партнер потребан само дотле док је извор ужитка. Ако партнер почне да има проблеме, ако постане „финансијски неподобан“ или почне да се у свом развитку креће по некој другој трајекторији, он се губи као извор ужитка. А градити нове односе, мењати их – је рад. Лакше је пљунути на све и наћи себи другог партнера. Али и то није све. Када младо људско биће почне свој развој са мишљу „ја морам да постанем успешан, да имам паре, да бих могао да се бавим дајвингом на Црвеном мору“ – оно од самог свог почетка бива искључено из економских процеса јер и нема намеру ништа да производи. Па и уопште никакав пробој ни у једној сфери са оваквим почетним ставовима није могућ. Зато, ако је у праву познати социолог Макс Вебер, први капиталисти су били људи, који су желели да спознају да ли су изабрани од Бога или не. Жеђ за истином је мотор науке, уметности... А при диктатури слободног времена, неће бити коме и за шта да се додељује Нобелова награда. Где и на ком нивоу се дешава „грешка у програму“? Зашто паметна, амбициозна девојка, која схвата да са својих 19-20 година још јако мало зна и која жели да сазна више, може редовно да жали што не зна и не уме више, а да ипак не жели да ситуацију промени? Уместо тога, она обрише сузе и оде у дискотеку и до пет ујутру се „проводи“.    Зато што диктатура задовољства искључује радне навике. Од ове болести не пати само младеж. Забава у слободно време је данас – циљано трошење времена за које се човек специјално припрема. И популарни музичар или глумац не сматра срамотним за себе да паре зарађује неком идиотском ТВ емисијом (иако он сасвим добро схвата да је она идиотска), да би их потом потрошио на свој вољени дајвинг. Чежња за изгубљеним Рајем? Руска православна традиција је разликовала рад и посао. Рад – то је оно што је тешко, али и што је Богу драго. Посао је – оно што поробљава. Стваралачка реализација личности је могућа само кроз рад, ако га човек чини по својој вољи „у славу Божију“, то је његов слободни избор. А посао – је оно што он ради „под морање“, принуђен неком ситуацијом. О каквом стваралаштву и самореализацији ту може бити речи! Али пошто су у нашој свести рад и посао већ одавно синоними, стваралачки елемент самореализације личности је премештен у сферу забаве у слободно време, и некако је искључио рад. Постоји само посао, којим ти себе поробљујеш, чак и ако он теби није интересантан и ништа не даје уму нити срцу, али зато даје могућност да зарадиш средства да би се забавио и доколицу провео како ти срце жели. Али у моделу потрошачког друштва, слободно време не подразумева никакав стваралачки рад а следстваено ни лични раст. Практично, човек се цео живот игра: у детињству луткама и војницима, а касније другим играчкама.   Зашто је манастирски живот у светоотачка времена био организован тако, да се потпуно искључи појам слободног времена као празног провођења времена? Зато што ако радиш за Бога, ма шта да радиш – ако ли чистиш метлом, печеш ли хлеб, цепаш ли дрва, читаш књигу или се молиш – свако твоје дејство се испуњава смислом и по идеји, омогућава духовно усавршавање, које се код великих подвижника претварало у непрекидни процес, који се наставља и у сну. Човек је слика и прилика Божија, а Бог је Творац (у једном од превода са грчког – поетос, поет). Значи да је стваралачко начело у човеку усађено у човека још од Адама. Али у било ком стваралачком акту, који твори Бог, нема никаквог рада – то јест нема напора преовладавања. Није постојао, изгледа ни при стварању човека. Али када се десила трагедија грехопада и када се човек променио, њему је било речено да ће он одсад зарађивати свој хлеб у зноју лица свог. А то значи да ће свако његово дејство бити везано за рад. Чак се и молитва – као обраћање Богу, као тражење Бога – такође појављује после грехопада: јер Адам у Рају није било потребно да се напреже да би општио са Богом. Али после грехопада у свакој људској активности се појављује елеменат напора на савладавању тешкоће при чињењу стваралачког акта. Онда, можда је данашњи култ забаве у слободно време – носталгија за изгубљеним Рајем? Јар често у нашој забави нема ни рада ни напора на савладавању. Али нема ни стваралаштва..... Што слађа жвака Диктатура слободног времена – то је диктатура потрошње. Ти употребљаваш путовања, игре, забаву, потпуно исто као што једеш сникерсе, лежећи на каучу пред телевизором. И да би то остварио, ти си спреман да потрошиш значајан део свог живота, испуњавајући било какве службене обавезе, које ће ти донети финансијску награду, која ће омогућити да платиш своју необуздану потрошњу. На пример, шта је данас фудбал? То је посао? Да. Игра? Наравно. А за професионалног фудбалера – то је игра или посао? Ако он тренира од ујутру до увече и добија за то паре – то је посао. А за огромну количину народа, који се пришљамчи за телевизор у време мечева – шта је то? Забава. Али човек је спреман да целе године диринчи, да би за невероватне паре купио карте за шампионат света и тамо провео три дана, машући заставом и урлајући нешто несувисло. Ми можемо да негодујемо што су богослужења тако дуга – по два-три сата (!), и у исто време, лако провести пола дана бесциљно базајући по тржном центру. Или сатима гледајући тај исти фудбал. И чак нам на памет не пада да се запитамо: а шта је у ствари радим?  Потрошачко друштво је – покушај да се уништи сама помисао о аскези. Савремени човек сагледава своје време искључиво прагматички. Жао му је да недељом потроши цела два сата на цркву. Време му је потребно да или зарађује паре или да «кулира». То је у традиционалном друштву Бог ту поред и човек Га схвата као нешто «практично корисно», а савремени човек је спреман да призна, да Он постоји тамо негде, да је то важно, лепо, морално али да нема однос према његовом свакодневном животу. Он пред носем има шаргарепу коју мора досегнути не бирајући средства. Само што када је циљ досегнут, испоставља се да је то само шаргарепа и да нема даље. Диктатура слободног времена – је поробљавање човека од стране бесмисленог ништа-нерађења, при коме се не чини ни духовно нити душевно напор за постизање неког циља. То је као жвака – жваћеш а не храниш се. И на изглед нема ништа лоше у жваки. Али ако почнеш да њоме замењујеш храну, умиреш од глади. У томе да се, прошета по продавницама, попије кафа у ресторану, кибицују пролазници, такође нема ништа лоше. Али неприметно у то се заплићеш и почињеш да тражиш што слађу  «жваку» или што скупљу, постепено губиш укус за праву храну, престајеш да осећаш глад и на крају крајева гинеш. Може ли се ово избећи? Тешко... Али не и немогуће. Ако се не бојиш презривог надимка «ботаник» (од руског младалачког сленга «ботат» - у смислу радити), којим се у тинејџерско-младалчкој субкултури жигоше човек који уместо да «блеји» са свима, испуњава своје слободно време неком њему смисленом делатношћу. На крају крајева, човек је увек слободан у свом избору. Таквим га је Бог створио. И никакаве земне „диктатуре“ нису у стању да то промене. Аутори: Лејгода Владимир Борисова Марина http://www.dverisrpske.com/sr-CS/teme/serbia/ocima-vere/slobodno-vreme-diktatura.php Извор

На путу ка уједињеној планети

(Скица за историјски портрет мондијализма)

Идеологија и магија Новог светског поретка

Кад се завршавао Заливски рат, на почетку деведесетих председник САД Џорџ Буш објавио је наступање новог светског поретка као "светске заједнице народа" ("global community of nations") која је, тврди Робертсон, "прецизан, систематски и строго испланиран механизам за управљање народима и нацијама" (11. стр. предговора). Употребом снага Уједињених нација у Југославији и Камбоџи на до сада непознат начин, који готово сасвим укида суверено право народа на решавање својих унутрашњих проблема, отпочела је нова фаза глобалне контроле.

Рок музика и окултна револуција

Још су Платон и Конфучије знали да од стања музике у једној држави зависи стање те државе. Преко музике се преносе неизрециви садржаји који продиру до дна душе. "Музика има моћ да обликује карактер", говорио је у " Политици" Аристотел. У "Млетачком трговцу" Шекспир вели да је човек који не воли музику "душе мрачне попут Ереба", и "да му не треба веровати". Француски романописац Антол Франс тврдио је да су "песме обарале краљеве и царства" ...Тако је било вековима; тако је и у XX столећу, столећу које је донело нову, револуционарну музику.

Рок-музика је настала у САД од црначког ритма и блуза и белачког кантри-вестерна. Постоји предање да је најпознатији блузер пре Другог светског рата, Роберт Џонсон, продао душу ђаволу да би свирао "немогуће" музичке деонице. Било како било, Хендрикс му је посветио хит песму "Вуду дете" ("Voodoo Child"), указујући на чињеницу да су основни ритмови рокенрола преузети из црначке вудумагије, коју су робови из Африке пренели са собом на северноамерички континент. Она је наставила да постоји упркос томе што су примили западно Хришћанство као своју нову религију

Сви Светитељи Православља

Разговор са Клодом Лапортом (Claude Laporte) поводом објављивања његовог свеправославног календара Сви свеци Православља.

                

Аутор, млади женевски адвокат Клод Лапорт, са 33 године је остварио дело које би могло да заокупља читаву екипу истраживача. Спискове светитеља из грчко-словенског света допунио је именима из западних земаља, (укупно 12 000 имена) подсећајући нас да је цела Европа до раскола у XI веку била уједињена у православној вери, и да су сведоци истине носили и имена као Олаф, Гвендолина, Валтер или Вилфрид.

                                 Разговор водио: Слободан Деспот