ЉУБАВ – Печат нашег постојања

  „Не будите никоме ништа дужни осим да љубите

 један другога; јер који љуби другога испунио је закон“
 /Римљанима 13, 7-8/  

  

        Сви ми, ових дана, били смо у прилици да чујемо како је млада Јелена Трикић из Дрвара, настањена у Приједору, изнурена тешком болешћу одустала од терапије, од сопственог изљечења, како би на свијет донијела један нови живот – плод брачне љубави. Јелена се одрекла сопственог живота за живот свога сина; одрекла се времена и свега што је у времену, да би својом љубављу породила нови живот. И, можда, не знајући засијала пред свима нама, подсјетивши нас све заједно како је све оно што имамо или немамо недостојно овоземаљске бриге, јасно нам поручивши, оно што су Свети Оци од искона знали, – „Само дјела љубави остају“.

         И, заиста, само је љубав вриједна жртве и све оно у шта уткамо љубав надвладаће вријеме и нас у времену. Није ли и Сам Господ страдао из љубави према роду људском, јер „Бог је љубав“ (1 Јн 4, 8) и „који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн 4, 16).  

За душом цвећа

Цвеће – колико слатких тајни! Колико пријатних тајни! Када човеково сазнање проходи видљиве светове, поцрни од туге; а када се косне цвећа – заблиста, засија, зарадује се. Јер, цвеће – то је радост за наше људско сазнање. Све може бити горко, само је ту нека чудесна сласт, у цвећу. Има у томе неког божанског магнетизма, што душу вуче неки раскош. Јесте ли приметили, људи обично своју претставу о рају везују са цвећем.Није ли цвеће – најскривенији остатак изгубљеног раја? Није ли у њему рај највише сачувао себе и пренео кроз векове до нас? Зато је ваљда и мед од цвећа! Рајска сласт, и душа раја – пробија се кроз цвеће, избегавајући да се сретне са људским злом. Јер наше зло, и јесте пакао, најпре за цвеће. Јер је најосетљивије, јар је најрајскије од свега што постоји у видљивим световима. Ако хоћете да се у овом свету осетите као у рају – живите међу цвећем, са цвећем, цвећем: његовим дахом и његовим духом. Цвеће – најјачи символ, и најизразитији, некадањег раја, нечег рајског. 

Свети Кинески Новомученици

Воља је Господа нашега и Спаса Исуса Христа да „сви народи“ (Мт. 28. 19.) вјерују, дијеле Његове дарове, и буду спасени у Његовом Царству. Заиста, небројено мноштво људи, почевши од апостолских времена, дошло је у свјетлост познања Бога и понудило одабране плодове „Исусу, Начелнику и Савршитељу вјере“ (Јевр. 12. 2.). Ови су плодови Вјере нарочито чудесни и мирисни када су обојени пурпурном бојом крви жртве и мучеништва из љубави према Првом Мученику, Христу.

Ове године се обиљежава стота годишњица од када је крвљу сопствених мученика натопљена једна огромна, многољудна и удаљена земља – Кина.

Сјеме Вјере је посијано тамо веома давно. Православље је у Кину дошло преко Русије у 14. и 17. вијеку, али у систематском и организованом облику тек у 19. вијеку.  Свети Синод Руске Православне Цркве показао је интерес за овај подухват и послао у Кину способне раднике на Њиви Господњој.  Тако су, након 1860. године, Свето Писмо и литургијске и духовне књиге преведене на кинески језик, и број домаћих кинеских Православних Хришћана је почео да расте.