Православље и рокенрол

Шта је музика? Једна емоција душе, уметничко дело или начин живота? Ово је прво питање са којим се суочавамо док почињемо велику и драматичну причу о рокенролу. Јер без одговора на ово питање не можемо објаснити овај необични духовни експеримент који се назива рокенрол.

Музика је, нема сумње, једно од најтананијих осећања која потичу из људске душе. Ту мислимо и на осећај за стварање и за слушање музике. Музика долази из дубина човековог бића и њима се враћа.

Музика је и врхунски домет људског стваралаштва. Једна од најлепших, најинтимнијих и најмоћнијих врста уметности. Они који је слушају обично су људи са посебном врстом осећајности, са специфичним емотивним склопом, јер музика тражи нежне душе. Агресивност модерне музике најбољи је показатељ душевних промена код савременог човека.

Нема емотивно и вредносно неутралне музике. Свака музика у себи носи духовни свет свога творца, његова унутрашња мисаона кретања и осећања.

Коначно, музика је творитељ укупног духа једног народа. Какву музику слушамо, такви смо: таквим духом дишемо, тим идеалима и осећањима живимо.

Да ли је важно одакле нам нека музика долази? Засигурно, музика не долази сама, већ са собом покреће и доноси целу културу из које је настала, преносећи надалеко душевне ритмове својих првих стваралаца.

Свакако битна особеност једног народа јесте његова национална музика. И српски народ би о томе требало да размисли, барем о овој 150-годишњици од рођења Стевана Стојановића Мокрањца. Зато је врло важно подсетити се на једног од највећих српских песника 20. века, Момчила Настасијевића, који је музику сматрао важним стубом националног идентитета и у својим есејима се залагао „за матерњу мелодију“. На коју ти музику заигра срце, те си горе лист. На коју музику игра срце наших данашњих генерација? Коју музику данас слушамо и шта она о нама говори?


Шта слушамо?

Турбо фолк, који је завладао 90-их, последица је више поремећаја нашег друштвеног живота: губљења националне свести под комунизмом, урушавања система вредности, непознавања властите музичке традиције, новог погледа на свет који је израстао у посткомунизму, а свој израз показао и у музици. Култ лаке зараде, лаких жена и лаке забаве, јунаци наших дана као што су мафијаши и певачице, неконтролисан уплив туђинских ритмова који се погрешно доживљавају као народна музика, до те мере су извитоперили и изобличили наш музички укус да су потребне године музичког поста и очишћења да уопште дођемо себи.

На другој страни стоји наше, и оправдано и неоправдано, бекство из овакве понуде у најразличитије, не мање бесмислене, али лепше упаковане западне музичке стандарде, који на други начин уписују нове менталне матрице у душе наше омладине. Рокенрол је данас „старкеља“ од преко 50 година кога је давно прегазило време. Нови звук отишао је много даље, у веће брзине и већи бесмисао. Музика се, као и време у коме живимо, убрзава до бесконачности, када ће настати тајац и, надамо се, повратак хармонији.

На трећој страни, класична музика, староградска песма и квалитетна забавна музика тешко долазе до места на културној мапи Србије, јер траже и озбиљне уметнике и озбиљну публику. Оно што је у свему томе позитивно јесте велики препород духовне и етно музике које већ дају врхунске домете, тиме на најуспешнији, дакле, савремен начин обнављајући наше музичко наслеђе. Овога не би било да у друштву није дошло до процеса духовне обнове који неминовно тражи и свој уметнички израз.

Зашто онда причати о рокенролу, када данас, рецимо, наркоманије нема мање у турбо фолку или техно музици? Зато што су сви они само нуспродукти једне цивилизације којој је потребан вештачки стимуланс да побегне од животног бесмисла и покуша да достигне „вештачки рај“. Рокенрол је, парадоксално, био и први побуњеник против те цивилизације, али и најбољи гласноговорник њеног апсурда.

Да ли је то случајност, тек историја рокенрола почиње кад и једна велика духовна промена унутар западне цивилизације која 60-их година 20. века дефинитивно настоји да раскрсти са својим хришћанским идентитетом. Да ли је рокенрол могуће разумети без сексуалне и свих других револуција новога доба? Животне девизе попут „Живи брзо, умри млад, буди леп леш“ и „Секс, дрога и рокенрол“ јасно је шта значе и коју поруку шаљу. Домаћи рок разликовао се од страног у томе што је у њему било знатно мање сатанизма, али подједнако промискуитета и дроге. Домаћи рок је одобрен од комунистичких власти као згодан вентил за омладинску побуну која ће тако ипак остати унутар система. Као и на Западу, побуна се завршила прављењем индустрије забаве и велике зараде, и глумљењем побуњеништва које више ништа није значило.

Православље и рокенрол

Да ли је рокенрол више од музике: поглед на свет, философија и начин живота? Као музички правац он није споран, јер у музичке укусе не можемо улазити. Као омладински бунт и начин забаве такође је разумљив, јер је то данак тих година. Проблем настаје када се од рокенрола прави идеологија, један нови поглед на свет који пропагира свој начин живота. Јер то онда значи раскид са традиционалним моралом, окретање животу без одговорности за стварање брака и породице и постепено пропадање личности, све под паролом освајања вишег егзистенцијалног смисла.

Да ли је рокенрол музику могуће слушати без вештачких стимуланса? Алкохол, дрога и телесни разврат разумеју се као неопходни пратиоци живота иза рокенрол сцене. Несумњиво је да је посебно и прво дрога у рокерском свету пронашла своје велике присталице и конзументе. Да ли то баш мора бити тако? Да ли је могуће спојити рокенрол и православље? Или у крајњој мери, може ли се барем само слушати рокенрол музика и бити православни хришћанин?

У нашој православној литератури по овом питању постоје два приступа: један који искључује могућност додирних тачака између Православља и рокенрола, и други који их проналази. По првом схватању, Православље и рокенрол су два супротна света, која промовишу два потпуно различита система вредности и не могу се помирити. Једино решење је оставити рокенрол начин живота и окренути се православљу. Притом, Православље не може ништа добити већ само изгубити у сусрету и мешању са рокенролом. У музичком смислу, Православље не треба да тражи свој рокенрол израз, већ рокери треба да оставе своју музику и упознају свет духовне музике и богослужбене песме.

По другом схватању, простора за сусрет између Православља и рокенрола ипак има. Рокенрол, по том схватању, није само богоотпадничка философија живота, већ и трагедија људског отуђења од смисла живота која баш на тај парадоксалан начин иште смисао. Нарочито то рокенрол чини кроз своје побуњенике и боготражитеље, који се не задовољавају испразним светом у коме живе. Врхунац овог приступа, у музичком смислу, постигнут је прављењем албума „Изнад Истока и Запада“, који је покушао да у новој музичкој форми понуди православни садржај. Не улазећи овде у успешност овог пројекта, важно је приметити да је једна таква иницијатива озбиљно уздрмала ону идеологију која је сматрала да неприкосновено влада рокенролом.

Но, интересовање за ову тему у нашој Цркви није случајно. За то има више необично драгоцених разлога.

Прво, велики број младих људи који данас чине Цркву потиче из рокенрол света. Да ли је случајно да су баш те душе трагале и дошле до црквених двери? У том смислу, вредело би урадити анализу шта су, у највећем проценту, као музику слушали данашњи новообраћеници у нашим храмовима.

Друго, оно најбоље у рокенролу јесте његова непомиреност са обичним одговорима на најважнија животна питања и трагање до краја за коначним решењима. У том трагалаштву лежи и пут пропасти којим су многи отишли, али и пут изласка у православну веру и живот ка чему многи ходе.

Најзад, неколико наших манастира данас су места за лечење болесника који зависе од дроге. Више нико озбиљан не спори да без налажења духовног упоришта и заједнице љубави ову болест готово да није могуће савладати.

 Аутор: Бошко Обрадовић, Број 939, Рубрика Хришћанство и савремени човек