Једном је духовнику после литургије пришао човек од око двадесет пет година и рекао да жели да поприча с њим. Било је пролеће, лепо време и зато је духовник предложио:
„Хајде да поседимо у црквеном дворишту на клупици: овде нам нико неће сметати и попричаћемо о питањима која вас очигледно узнемиравају.” Севши поред духовника непознати човек га је узео за руку и поћутавши рекао:
„Брине ме пројекат који се разматра у влади, тачније њихов план да окрену северне реке на југ да напуне Аралско језеро и наводњавају пустињу средњеазијатских република за нове плантаже памука. Ако овај пројекат буде остварен ниво подземних вода у Сибиру ће се снизити и тајга ће пропасти. Допутовао сам овамо из Москве: имамо овде незваничан састанак и желимо да се обратимо влади с молбом да прекине овај безумни подухват.” Духовник упита:
„А зашто сте се обратили мени, ја нисам стручњак за таква питања?” Он одговори:
„Објаснио сам вам разлог мог доласка у Тбилиси, а код вас сам свратио због личне ствари. Ја сам хришћанин, али се истовремено бавим хата-јогом, а многи моји познаници кажу да је то неспојиво. Хтео бих да знам ваше мишљење. Код нас у Москви има неколико група које се баве јогом. Свештеници којима смо се обраћали давали су различите савете, зато бих хтео да знам ваше мишљење.”


