Аутор: Сергеј Худиев
Наша несрећа је у томе што људи који код нас непрестано помињу речи „права“ и „слободе“ уопште не схватају њихов смисао.
Пре неког времена сам имао прилике да на интернету прочитам вест: „Полиција ухватила богохулнике на интернету“. Вест је говорила о томе да је „италијанска полиција уништила садржај пет интернет сајтова, изјавивши да се њихови аутори баве богохулством и вређају име Божије и Дјеву Марију… Богохулство је до данас у Италији кривично дело“.Покушао сам да себи представим шта би се догодило када би у Русији Министарство унутрашњих послова – на потпуно правним основама – почело да обара богохулне интернет сајтове. Крик о клерикализму, о успостављању шеријата, о ломачама инквизиције и диктатури попова би се ускоро претворио у ултразвук којим би се могло дробити камење. Међутим, у сунчаној Италији из неког разлога ломаче не горе, наука и уметност нису у опадању и уопште – Италија представља развијену земљу са високим нивоом личних слобода.
Наша несрећа је у томе што људи који код нас непрестано помињу речи „права“ и „слободе“ уопште не схватају њихов смисао. Тај проблем се још једном показао у судској пресуди у вези са Самодуровим и Јеротејевим који су организовали богохулну изложбу. На њој су, например, представљене слике које су осликавале хватање Спаситеља, на којој је уместо Христове главе постављена глава Мики Мауса.
Обојица су требали да плате новчане казне што је изазвало бурно негодовање и велики плач о пропасти слободе и успостављању клерикалне диктатуре. Али какве слободе?
У добро уређеним заједницама под слободом се подразумева слобода под законом – законом јуридичким и моралним. Када човек може да стреми својим циљевима, верује (или не верује) како мисли да је правилно и јавно изражава свој став у оквирима одређених општеприхваћених норми. Постојање таквих норми је неизоставан услов слободе. Слободни сте да се користите лифтом тамо где прихваћене норме понашања забрањују коришћење лифта као тоалета. Слободни сте да идете путем где сви учесници поштују правила кретања. Слободни сте да се одмарате ноћу, тамо где се комшије уздржавају од отварања ноћних дискотека. Слобода претпоставља одређени систем културних, моралних – а такође и моралних – ограничења.
Наша, условно говорећи либерална публика, уз сво њено платонско западо-поклонство, доживљава слободу у чисто комунистичком смислу – слободу безакоња, слободу мокрења у лифту, пљувања на правила, посебно пљувања на интересе суседа.
У том случају „слобода самоизражавања“ се схвата управо као слобода преступања граница норме, формираних културних, па чак и јуридичких забрана. Притом правац који себе назива „савременом културом“ види у том нарушавању основни смисао своје делатности. Стављање Спаситељу главе Микија Мауса се ради управо зато што је то нарушавање правила заједничког људског живота, зато што је то тешка, ничим изазвана провокација за много људи.
У полемици око те ситуације, било је много теза које треба укратко оспорити. Говорили су нам да је прави циљ таквих дела не у вређању, већ у нечем другом. Овај став би могао бити истинит да су „уметници“ ванземаљци, који уопште нису упознати са језиком земаљске културе. Међутим, и та истина би се изгубила након првих конфликта на ту тему. „Уметници“ као и организатори изложбе нису могли не знати да постављају крајње увредљиве материјале. Друго сведочанство очигледне лажи је да се такви људи разумно уздржавају од Мухамедових слика са главом Микија Мауса, јер врло добро схватају да је то тешка и свесна увреда, коју не смеју да нанесу муслиманима. Међутим, хришћанима врло радо наносе.
Још једна теза – „сви ће се увредити макар на нешто“ није мање лукава. Није ствар у томе да ће се неко увредити, ствар је у томе што људи који вређају имају свесну намеру да то ураде. Притом увреда не претпоставља само наношење жалости некоме, већ управо нарушавање постојеће културне норме.
Слобода коју за себе траже деспоти је управо слобода нарушавања културних и цивилизацијских норми. Да ли можемо да им признамо такву слободу? Не. Јер признати такву слободу значи одрећи се слободе по законом, која се, као и увек гради на нормама понашања. Слобода се не састоји да имаш могућност да пишеш непристојне речи на белом зиду. Слобода је у томе да имаш могућност да зид префарбаш у лепу белу боју и будеш уверен да нико неће почети са писањем прљавих псовки.
Реч „право“ такође не успева код нас. Ову реч употребљавају у смислу „моје жеље, колико год чудне, остали морају безусловно да признају“. У крајњој мери „имам право“ (на самоизражавање итд.) употребљава се управо у том значењу. Али како сте Ви дошли до тога да имате такво право? Ко Вам га је дао? Господ Бог? Ни најмање. Сагласност суграђана? Ни налик.
Заиста, суд који је донео пресуду против њих, заштитио је слободу и право. Слободу, ограђену системом узајамних обавеза, правних и моралних, између осталог и, обавеза уздржавања од тешких, неиспровоцираних увреда на рачун својих суграђана.
Превео: Станоје Станковић
Извор: Православље.ру
Светосавље
Нема коментара:
Постави коментар