Заиста, велико је достојанство свештеника. Речено је: којима опростите гријехе, опростиће им се. Зато и Павле говори: повинујте се наставницима вашим и покоравајте се[2], и: имајте их у изобиљној љубави[3]. У самој ствари ти се бринеш само о својим пословима, па ако их добро уредиш, нећеш одговарати за друге људе. А свештеник ако би и добро уредио свој сопствени живот, но ако се не буде с дужним усрђем старао о животу твоме, и свих осталих, поверених његовом старању, то ће он заједно с порочним отићи у пакао; и често—невин у својим делима он ће пропасти због ваших недела, ако не изврши како ваља све што до њега стоји. Знајући, дакле, како велика опасност грози свештеницима, указујте им велику љубав. На то упућује и Павле, када каже: јер они бдију над душама вашим, и то не просто него као који ће дати одговор[4]. Због тога им треба указивати велико уважење. Ако ли их и ви заједно с другима почнете вређати, то ни ваши послови неће бити успешни.Докле је крманош у добром расположењу, дотле су и путници на лађи у безопасности; а чим постане ожалошћен од увреда и враждебних дејстава са стране путника, то он већ не може бдити као раније, нити дејствовати свом својом вештином; па и нехотећи излаже их безбројним бедама.
Тако и свештеници, ако буду код вас уживали дужну част, биће у стању уредити и ваша дела како ваља. Ако ли их ви будете жалостили, то ћете ослабити њихове руке, и учинићете, да и они заједно с вама буду схваћени таласима, макар они били и врло храбри. Сети се, шта је Христос рекао о Јудејима: на Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји; све дакле што вам реку да држите, држите и творите[5]. А сада се не може рећи да су свештеници сели на Мојсејеву столицу; не, они су сели на Христову столицу, зато што су примили Христово учење. Због тога и Павле говори: ми смо послани мјесто Христа, као да Бог говори кроз нас[6]. Зар не видите ви, како се сви подчињају властима светским? И ако подчињени често превасходе началнике и знатношћу рода, и животом, и мудрошћу, ипак из уважења према оном ко их је поставио они не помишљају ни о чем таквом, него поштују решење царево, какав је да је онај ко је примио началство над њима. Ето такав је у нас страх, када началника поставља човек! А када рукополаже Бог—ми презиремо рукоположеног, и вређамо га, и гонимо га безбројним понижењима, и оштримо језик на свештеника, и ако нам је забрањено судити и својој браћи. Какво ћемо ми онда наћи себи оправдање, кад у свом оку не видимо брвна а у туђем са злобним напором примећујемо трун? Или зар не знаш, да кад таким начином осуђујеш друге, спремаш самом себи најтежу осуду? Ово говорим не зато што би хтео да оправдам оне који недостојно врше свештеничку службу; никако — ја веома тугујем и плачем за њих. Али зато ипак не мање тврдим, да и у том случају подчињени, нарочито људи припрости, немају права да их осуђују. Нека би живот свештеника био и сасвим грешан, буди ти опрезан према самом себи, и нећеш претрпети никакве штете у ономе, што је њему од Бога поверено. Кад је Господ приморао магарицу да говори, и кроз врачара даровао духовни благослов — кад је Он тако и кроз бесловесна уста магарице и кроз нечист језик Валамов деловао на не благодарне Јудеје, то тим пре на вас, ако ви будете благодарни. Он ће учинити све од Своје стране што је нужно, и послаће Духа Светога, макар свештеници били веома грешни. Гле, и чисти (свештеник) не привлачи својом сопственом чистотом Духа Светога, него све свршава благодат. Све је ваше, казано је, био Павле или Аполо или Кифа[7]. Све што је дато свештенику, јесте једино Божији дар; и ма колико успевала човечја философија, она ће вазда бити нижа од те благодати. Ово говорим не зато, да би ми безбрижно проводили свој живот, но зато да ви подчињени кад видите немар код ког било од предстојатеља, не би тим поводом умножавали зло за себе. Но што ја говорим о свештеницима? Ни ангел ни архангел не може ништа против тога што се од Бога дарује: овде све устројава Отац и Син и Свети Дух, а свештеник само управља свој језик и пружа своју руку. А и неправо би било, да због порочности другог лица трпе штету они, који с вером приступају символима нашега спасења. Знајући све ово треба да се Бога бојимо и да свештенике поштујемо, указујући им сваку част, како би и за своја добра дела и за уважење према њима примили од Бога велику награду.
Свети Јован Златоусти Извор
Нема коментара:
Постави коментар