Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Усековање Светог Јована Крститеља

У Име Оца и Сина и Светога Духа! Данас, данас је мали Велики Петак, други Велики Петак. Јер, данас је погубљен највећи између свих рођених од жена - Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи.

На Велики Петак људи су Бога убили, Бога распели. На данашњи свети велики празник људи су убили највећег човека. Највећег, то кажем не ја. Шта ће моје похвале великом и славном Претечи Господњем, кога су уста Господња похвалила више него икога од људи, више него икога од Апостола, од Анђела, од Пророка, од Праведника од мудраца. Јер су уста Госпдоња изрекла за њега: Ово је највећи између свих рођених од жена. Нема веће похвале у овоме свету.

И зато је данашњи дан мали Велики Петак. Гле, безумни људи убили су највећег Праведника. Смета им? Да, смета развратном цару Ироду и разблудној Иродијади. Правда Божија и Истина Божија смета безаконицима, смета убогим грешницима, смета свима опијеним разним страстима. Гле, зар и данас христоборци не вичу: Распни га, распни! Зар и данас христоборци не траже главу Исуса из Назарета? Његову главу траже, а камоли главу Јована Крститеља.

Жеља да поново заблиста крст

Међу мозаицима Свете Софије који су сачувани до наших времена, требало би најпре истаћи представу величине и славе Господа Исуса Христа, смештену изнад царских врата. Овај мозаик је изведен у формама које су преузете из византијског дворског церемонијала.

Спаситељ озбиљног, изражајног лица, уоквиреног тамнокестењастом косом, седи на престолу представљеном у виду раскошне фотеље са јастуком, украшеним златним и сребрним, геометријским и крстоликим облицима. Спаситељева глава је овенчана златним ореолом који је белим крстом подељен на четири дела. Његове две одежде, позлаћена туника и сиви химатион, покривају читаво тело, а на ногама има сандале. У медаљону са Спаситељеве десне стране представљена је Пресвета Богородица у плавом мафоријуму, са рукама испруженим према Спаситељу. Са леве стране, у истом таквом медаљону, представљен је арханђео са жезлом (скиптром) и у белој одећи, са светложутим крилима и кестењастом косом повезаном тракама. Испод медаљона са ликом Богородице приказан је византијски цар (могуће да је то Лав Мудри) који пада ничице пред Спаситељеве ноге. Цар је одевен у светлоплави хитон обрубљен златом и у светлозелену далматику, са копчом на десном рамену. На ногама има жуте чизме украшене бисерима (што је била привилегија властелина). Цар на глави има дијадему са чије се предње стране налази крст, док му је глава окружена златним ореолом. Тип лица је близак старачком, брада му је седа, а коса дуга.

Српске цркве биле су ломаче

Српска православна црква у Осијеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942.

У Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, најокрутније је демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност је дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да је био прекраћен, већ су уништени њихови историјски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена је књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коју је објавио Завод за уџбенике из Београда.

Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво је везана за трагичну судбину српског народа у Хрватској над којим је извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хајнриха Хајнеа: „Кад почну да спаљују књиге, одмахиза тога почеће да спаљују људе”, што се односило на нацистичку Немачку, у усташкој Хрватској се трагичније обистинила. У тој држави, у исто време и на истом месту, спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегдеи кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду. Усташки наредбодавци, извршиоци и учесници геноцида над српским народом, међу којима су били и свештенослужитељи римокатоличке цркве, знали су добро да је свака уништена црква покушај, али и циљ да се разори српско национално биће у Хрватској, да се сатре и затре његово историјско присуство, његови корени, црквено-уметничке вредности. Не треба никада заборавити да је биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. Био је то тотални геноцид.