Некада је на Светој Гори, у Кареји, живио један монах. Он је пио и напијао се сваки дан, те је тако бивао узрок саблазни поклоницима. Најзад је монах умро и неки вјерници, осјетивши олакшање, похитали су да кажу Старцу Пајсију како су задовољни што је овај велики проблем коначно ријешен.
Старац Пајсије им је одговорио да је знао за смрт овог монаха, јер је видио читаву војску анђела који су дошли да узму његову душу. Поклоници су били запањени и неки од њих су негодовали покушававши да објасне Старцу о коме су заправо говорили, мислећи да Старац није добро разумио.
Старац Пајсије им је објаснио: „Овај монах је рођен у Малој Азији, непосредно прије турског освајања, који су отимали дјечаке од родитеља. Да га не би одузели Турци, његови родитељи су га водили са собом на жетву, и да не би плакао, сипали су му ракију у млијеко након чега би он заспао. Тако је израстао у алкохоличара. Касније је нашао старца и рекао му да је алкохоличар. Старац му је савјетао да чини метаније и молитве сваке ноћи, и преклиње Богородицу за помоћ да смањи пијење бар за једну чашицу.
Након једне година борбе и покајања, успио је да смањи са 20 чашица колико је пио дневно, на 19 чаша. Борба се наставила, и током година је смањио алкохол на 2-3 чашице дневно, након чега би се ипак опио.
Годинама су га сви доживљавали као монаха алкохоличара који је саблажњавао посјетиоце, али је Бог видио борца који је био истрајан у борби са својом страшћу.
Ако не знамо које напоре чини сваки појединац да би постигао оно што жели, какво право имамо да осуђујемо његов труд?
Нема коментара:
Постави коментар