Интервју са намесником Валаамског манастира
Валаамским монасима није досадно зими, када је Ладога окована ледом, а река ходочасника пресушује. И – напротив – често им је теже лети, када туристи посећују острво. Утеха монаха је – молитва и духовна радост.
О томе, како живе и примају поклонике монаси Спасо-Преображењског манастира, која је позната по свом строгом уставу, прича игуман Валаамског манастира епископ Троицки Панкратије (Зердев).
Молитва и рад
- Владика Панкратије, Валаамски манастир је познат по свом строгом уставу. Да ли бисте могли да нам испричате нешто о животу валаамске братије при постојећем уставу?
- Валаам је – северни Атон, и манастирски устав је строг. Али строгост треба да има своју основу. Господ је у Јеванђељу рекао: “Субота је ради човека, а не човек ради суботе” (Мк.2, 27). Сва црквена правила, Богослужења, Тајне усмеревају човека на пут спасења, савлађивања греха, зла, поспешују духовни напредак и укрепљење у врлинама. Када се пренебрегава унутрашња страна, онда спољашња мало помаже, чак и штети.
У човеку може да се развија фарисеј, који уопште не прати свој унутрашњи свет, дозвољавајући себи и помисли, и дела осуђивања. И зато у сваком манастиру све треба да буде хармонично и уравнотежено. Јер манастир је пре свега место на коме се најбоље могу испуњавати јеванђелске заповести, и реализовати хришћански идеали у споственом животу.
Молитва и рад – су два весла, којима треба веслати истовремено. Да би се човек кретао право, треба и радити и молити се. Ако се више наслони на једно од та два весла онда ће или кренути у страну или ће почети да кружи. И молитва у цркви, као и у келији, и сав рад братије треба да буду хармонични, уравнотежени тако, да остане времена и снаге за пажљиву келејну молитву, али да притом постоји могућност да се заједно помоле у цркви, и раде на послушањима.
И због тога ми не тежимо да апсолутно тачно испунимо уставна правила тог истог Типикона. Иако безусловно држимо дух Типикона, ток самог Богослужења, његову структуру и карактеристике. У њима је мноштво духовног блага – и догматског, и вероучитељског, која помажу, назидавају, надахњују, дотичу душу и срце. Тако да је свакодневно учешће у служби, у заједничкој црквеној молитви, безусловно неопходно: минимум 2-3 сата ујутру и исто толико времена увече.- Какав је дневни распоред у Валаамском манастиру?
- Богослужбени круг у манастиру почиње у 17.00 с малим повечерјем, коме се додаје валаамско монашко правило (три канона са акатистом Мајци Божијој) и чин опраштања.
После правила је – вечера. У 21.00 ударом звона, почиње време тиховања, када монаси извршавају своје келејно правило, које се састоји од Исусове молитве и поклона.
Јутрење, којој претходи полуноћница, код нас почиње у пет сати ујутру, а потом братија прелазе у цркву посвећену Валаамској икони Мајке Божије, где се служи рана Божанствена Литургија. Служба се завршава око девет сати.
После јутарњег чаја и кратког одмора монаси одлазе на послушања. У један сат је ручак у трпезарији. Током ручка се цитају светоотачка дела. Сва братија је дужна да буде присутна.
После ручка свакдоневно се у 13.30 служи молебан на гробу оснивача манастира преподобних Сергеја и Германа, Валаамских чудотвораца, а средом – икони Мајке Божије, “Свечарица”. Недељом после вечерње саборно се поје молебан са акатистом преподобном Сергеју и Герману, Валаамским чудотворцима.
- Како се одређује келејно правило? Какав је његов смисао?
- Које време је за монаха најбоље да се моли – одређује духовник или игуман са сваким братом посебно. Келејна молитва има посебан значај у животу монаха. “Ти дакле када се молиш, уђи у килет твоју и, затворивши врата помоли се Оцу твојему, Који је у тајности; и Отац твој, који види тајно, даће ти јавно” (Мт.6, 6).
Управо то самостално стајање пред Богом, које је Господ заповедио, представља кључ ка молитви као таквој, па самим тим, црквеној, литургијској. И због тога сваки брат има своју келију – која је у суштини домаћа црква, у којој он не само да одмара, већ и извршава самосталну молитву, обично Исусову или неке друге молитве, које поптпомажу Богоопштење.
- Колико времена траје келејно правило?
- За почетнике – обично пола сата, али се постепено продужава. Управо у тој молитви човек може да осети благодат Божију; то искуство му пружа могућност да се правилно моли у цркви. У супротном, може у цркви неко време да се моли пажљиво, а потом се расејава, не знајући ни ум да сабере, нити да задржи пажњу. И тада је стајање у цркви празно.
Келејно правило је потребно ради тога, да би сада већ сати молитве у цркви хранили дусу, били плодотворни. Ми том питању посвећујемо највећу пажњу, разговарајући с младом братијом, објашњавајући им како треба да се извршавају келејно правило, које је понављам за свакога – индивидуално.
- Свети Оци пишу о неопходности постојаности у молитви...
- Неопходно је створити добру навику за келејну молитву у једно те исто време; као и ради тога да се човек не би молио рецимо данас много, сутра мало, а прекосутра – никако. Постојано молитвено правило је – основа духовногживота и духовног раста.
- Колико братији остаје времена за спавање?
“Најважније је – бити са Богом”
- Колико данас у манастиру има монаха, послушника? Колики је број радника који стално раде у манастиру?
- Укупан број манастирских житеља је – 217, укључујући скитове и манастирска подворја. Од њих је:
· Јеромонаха – 37
· Јерођакона – 12
· Монаха – 89
· Расофорних послушника – 19
· Послушника – 60
На острву непрекидно ради до 30 до 40 радника.
- Како човек обично доспева у манастир?
- Обично молимо за препоруку или благослов старца, свештеника, епископа. Али дешава се да дође човек који тек почиње да се оцрковљује, и осетивши тежину манастирског живота добије жељу да се испита. Такве људе такође не одбијамо. Он се оцркови у манастиру, и тада постаје јасно и њему и нама – може ли он да буде кандидат за братију или не.
То се одвија баш тако и уопште није формализовано. Једни сами долазе, други се обраћају преко интернета или пишу обиччна писма, моле за благослов да дођу. Има разних случајева, али најважнија је жеља за монашким животом. Али не ради тога да би се тек негде отишло – то је најгора варијанта. Најважнији је Божији призив, када човека не интересује живот у свету, када му нису важни ни каријера, ни новац, па чак ни породица, ни најмања задовољства; када му је у животу најважније да – буде с Богом. И због тога природно,човек долази у манастир.
- Да ли данас на Валааму има отшелника, затворених скитова?
- Према традицији највећи скит посвећен Свим светима је довољно затворен: женама је ту дозвољено да уђу једном годишње на престолни празник. Постоји и скит светог Јована Претече где је женама потпуно забрањено. Тако да се за то Монашко острво, где се тај скит налази, с пуним правом може реци да је то северни Атон. Овде влада тај исти принцип као и на Светој Гори. То је делимично и традиција, која је у тим скитовима уведена још из давнина.
Али истовремено су заиста потребна и усамљена места, где братија у спокојним условима могу да иду монашким путем. У скитовима је обично и келејно правило као и богослужбено дуже него у самом манастиру. Али за рад остаје мање времена. Многа братија желе да дођу у скит, али се трудимо да тамо шаљемо само оне који су за њега већ спремни. Јер усамљенички живот (али још не отшелнички) је – потпуно друга ствар.
- Да ли на Валааму има много таквих подвижника?
- Има код нас братије који воде такавживот, али ја не бих желео да прицам, где и како – то је скривено. Они се нису усамили због тога да би се целом свету јавило, да би их посећивали поклоници, духовна чеда итд.
Епоха успостављања монаштва
- Владика, како ви у целости оцењујете стање савременог монаштва?
- И Валаамски манастир, и наши скитови, и та братија која живи усамљено, као и цело руско монаштво се налазе у фази успостављања.
Пре само 20 година у целој земљи је било неколико мушких манастира: у совјетско време су били активни Тројице-Сергејева лавра, Почајевска лавра, Псково-Печерски манастир и Свето-Успењски манастир у Одеси. Четири манастира на многомилионску земљу.
Монаштво као масовна појава се недавно појавило. 20 година је – историјски кратак период, и рано је говорити да се налазимо у фази раста, тим пре, што је највећи део те две деценије протекао на успостављање услова за монаштво – обнављање цркава, конака, пресељавање мирјана, који су у њима живели.
На пример, на нашем острву поред манастира и дан данас живе мирјани, иако тога није било на Старом Валааму. Он је био потпуно монашко острво.
Два путовања на Свету Гору
- Владика, реците нам како сте се нашли на Валааму?
- На Валааму сам се нашао потпуно неочекивано...1992.године био сам са групом поклоника на Светој Гори, били смо тамо само један дан. Тада смо први пут од 1914.године однели Благодатни огањ у Русију. И тако сам заједно са том групом, учествујући у тој мисији, доспео на Свету Гору и био потпуно задивљен Светом Гором – био је то као рај на земљи, истински врт Мајке Божије. Притом, у том периоду је још било могуће видети и стару Свету Гору.
Данас се тамо одвијају велики радови, и слава Богу. Али ипак се нешто губи. Свуда су рестаурирана здања, предивна одељења, веома добри путеви, и мотели. Али знате, постоје ствари које су антикварне, истинске, трајне, са својим чарима, и ми знамо да оне траје већ и понеколико векова, и да одређена ствар носи одређени дух. Ако је замените потпуно исто направљеном ствари, али савременим радом, тада се тај дух губи. Форма је иста, али је суштина – друкчија. И однос према души.Тако сам ја затекао ту стару Свету Гору, када је још био жив старац Пајсије и други оци. Потом сам често путовао на Свету Гору, али тај први сусрет с њом је био посебан доживљај, преображавајући, потресан у духовном смислу те речи. Осећала се потпуно посебна молитвена атмосфера. Иако су наравно животни услови били много гори него данас, и било је много теже кретати се по Светој Гори. Али Света Гора је оставила такав утисак на мене, да сам одлучио да урадим све оно сто зависи од мене да дођем у наш Пантелејмонов манастир и да се тамо подвизавам. У то време сам био економ у Тројице-Сергејевој лаври, али сам замолио за отпуст, и потпуно неочекивано свештенство се према њему понело позитивно.
- Како се решава питање пресељавања мирјана?
- Постојање манастира и светског становништва сматрамо наравно као привремену појаву и тежимо томе да Валаам поново постане северни Атон. Али истовремено треба да се с љубављу, хришћански односимо према људима који живе поред нас, иако то могу да буду људи наши парохијани, тако и људи сасвим других убеђења.
Пресељавање мирјана, које се одвија током свих последњих 20 година, је искључиво добровољно. Уколико људи изјаве жељу да пређу на копно, онда им уз помоћ државе и наших добротвора омогућавамо да добију стан на копну, обично у Сортавали. То је најближи град, коме административно припада и Валаам. У Сортавали су током ових година изграђена два стана од 60 квадрата. Један је предат 2001 године, а други је усељен прошле године, а предстоји и пресељење још неколико породица. Има их укупно 120.
Тако да се број мирског становништва значајно смањио у поређењу са 1993. Годином, када сам дошао овде. Тада је на Валааму живело око 500 људи, данас их има 160, а стално их живи 80, остали долазе лети, да тргују и искористе туристичку сезону. Зими по правилу нема туриста. Надамо се да ће кроз неколико година Валаам претежно насељавати монаси. Људи који овде раде у електростаници, ватрогасном удружењу, болници, имаће кућу и породице на копну, као што је то и сад.
Два путовања на Свету Гору
Када сам добио документа, Свјатијејши је на неки начин сазнао за мене, позвао ме је те смо се упознали и поразговарали. Судећи по свему, интересовало га је моје недавно путовање на Свету Гору. После неколико месеци потпуно неочекивано – крајем 1992 године – Свјатијејши Патријарх Алексеј поново ме је позвао и рекао: “Планирано је да вас пребаце на Свету Гору, а ја желим да вас упутим на северну Свету Гору – Валаам”. И шта ми је преостало? Одмах сам осетио да је то воља Бозија, и одговорио сам Свјатијејшему да сам ја његов послушник, и да ћу поступити како он каже. Тако је на Крстовдан 1993.године потписан указ о мом назначењу и кроз неко време сам доспео на Валаам.
Када сам добио документа, Свјатијејши је на неки начин сазнао за мене, позвао ме је те смо се упознали и поразговарали. Судећи по свему, интересовало га је моје недавно путовање на Свету Гору. После неколико месеци потпуно неочекивано – крајем 1992 године – Свјатијејши Патријарх Алексеј поново ме је позвао и рекао: “Планирано је да вас пребаце на Свету Гору, а ја желим да вас упутим на северну Свету Гору – Валаам”. И шта ми је преостало? Одмах сам осетио да је то воља Бозија, и одговорио сам Свјатијејшему да сам ја његов послушник, и да ћу поступити како он каже. Тако је на Крстовдан 1993.године потписан указ о мом назначењу и кроз неко време сам доспео на Валаам.
- Како вас је дочекало Свето острво?
- Први утисак је био шокантан. Нисам ошекивао да ћу тај древни манастир затећи у тако тужном стању. Спровођена је наравно рестаурација, али веома безначајна, при чему је у време мог доласка и она престала. Мирјани – око 500 људи су живели у унутрашњем делу манастира, у коме су се налазиле и монашке келије. Али постепено уз Божију помоћ успели смо много тога да променимо. Најважније је било да се у манастир врати мир и сагласност међу братијом. А даље треба наставити рестаурацију, обнављати светиње.
- Опасност за монахе је – униније, туга. Колико је тешко у зимско време, када је свуда около сурова Ладога, снег, нема људи...
- То је најдрагоценије и најлепше време на Валааму! И није нам досадно јер је утеха монаха – молитва и духовна радост. Досадно и тужно нам је онда када смо окружени масом поклоника и туриста. Масе! То је права опасност за монахе, и ако озбиљно говоримо о томе, веома важан проблем. Неопходно је некако регулисати број посетилаца – ни природа више не може да издржи сто хиљада људи за три месеца, и монасима је тешко.
Али нажалост за то овде не постоје правни механизми – за разлику од например Свете Горе. Тамо је јасно одређен број поклоника, који могу да посете Свету Гору, и свакоме од њих се даје посебан писмени благослов. У њиховим манастирима се тачно зна колико људи ће доћи, који број места се може обезбедити у тим малим трпезаријама. А код нас у јеку сезоне у току једног дана дође од три до пет великих пароброда, а на сваком од њих је око 300 људи.
То јест око 500 људи посећује Централни део манастира, одређене скитове. У манастирским трпезаријама можемо да сместимо до 200 поклоника, који бораве на нашој малој флоти – малим бродовима.
- Какви су услови у тим трпезаријама?
- На острву има разних трпезарија. Постоје удобне, комфорне, али њих нажалост нема много. Постоје и сасвим обичне просторије. Али и људи који нам долазе су разни – има сиромашних поклоника, који су спремни да остану у било каквим условима, само да се помоле, посете наше светиње, буду у скитовима ин а острвима. Они су срећни сто је тако нешто могуће. Ми смо сада принуђени да стављамо кревете чак и у школским учионицама због тога сто нажалост немамо могућности да примимо све који то желе. Иако се постепено побољшавају услови пријема поклоника.
Хришћанство спољашње и унутрашње
- Владика, влада мишљење да се савремени свет одржава ради молитава светих угодника, који су на Земљи – појединци. Али Господ је више пута због њихових молитава одлагао крај света, шта ви мислите о томе?
- Нажалост аргумент о томе да је свет једном био на ивици краха и да су се неки свети молили за њега често користе адвентисти. Они редовно назначавају датум краја света, а потом говоре да су неки свети људи умолили Бога и да се све одлаже. По мом мишљењу било би једноставно само тако размишљати. Зашто? Наравно да молитва много значи, посебно светих људи.
Видимо да се зло умножава, грех се повећава, бришу се границе између греха и врлине, добра и зла. То што се увек сматрало неприхватљивим, непристојним и неприличним, сада постаје норма и чак се и похваљује. То не може позитивно да утиче на духовно стање савременог човечанства. Нажалост такве рушилачке, страсне, рекао бих чак демонске тенденције јачају и повећавају се. И наравно да овде много значи да Црква и људи који иду у њу, се супротстављају том злу. Ако они потпадну под њихов утицај, онда је нам је лош посао. Тада наступа апостазија – одступање од вере, од хришћанског пута. Хришћанство тада постаје спољашње – оно што видимо на Западу.
Али не треба мислити, да се то не односи на нас и да су само протестанти или католици подложни тим стварима. То исто може да се деси и са нашим друштвом јер смо и ми део света, и многи стреме ка томе да западне, либералне вредности буду прихваћене и у нашој земљи. Али то није само филозофска дискусија, то је питање живота и смрти наше државе, друштва и народа. И понављам да се овде повећава улога Цркве – не због тога што она жели да ојача у друштву као одређена институција, већ само зато што је само на основу хришћанских вредности могуће поновно рађање Русије.
Превод са руског: др Радмила Максимовић
Нема коментара:
Постави коментар