Православна Српкиња

"Никад српска жена није била владарка над земљом и народом. Како је то слично Индији, и како неслично рецимо Енглеској, Русији и Холандији, или старим царевима над којима су владале Семирамиде и Клеопатре! Српска жена је царица дома, домаћинства и деце.

Девојка, сестра, жена и мати - четири ове српске речи јасно су индијског, санскритског корена. Дева код нас у Индији и сада у говорном језику означава божанство и девојку. И заиста код Срба права девојка сматра се за једно више биће, за нешто свето и узвишено. У јужним крајевима Србије где европска "госпођа култура" још није избезобразила народ, пред девојком устају и старци и бабе. У великом народном епу опеване су са поштовањем девојке, сестра и мајка. Жена као жена нити је опевана толико нити с таквим поштовањем. И уколико је опевана, није без примесе ироније и шале. Међутим, нигде није употребљена иронија и шала кад је реч о девојци, сестри и мајци.

Српска жена као испосница, молитвеница и светитељка узвисила се до небеса. Света Петка, Параскева, као девојка почетни је пример женским генерацијама кроз векове. Она је живела у десетом веку после Христа. Као девица из племићске куће она се удаљила у Палестину у суру пустињу тамо иза Јордана с намером да живи животом светог Јована Христовог Крститеља. И проживела је тамо све до дубоке старости, хранећи се такорећи ничим и дружећи се ни с ким. Величанствен узор, који би заиста импоновао и нашим најбољим хималајским аскетима.

Светој Петки подражавале су и сиротице и царице српске кроз хиљаду година. Безмало све краљице и кнегиње из династије Немањића повукле су се у манастире и као монахиње окончале свој живот. Над свима њима блиста као јутарња звезда царица Милица, удовица последњег цара српског Лазара, посеченог од Турака на Косову пољу. Ми Индијани ценимо нешто овако изнад свега. Аскеза је срж Индије; срж њене историје, њене културе и свуколике философије свих праваца.

Српска жена као јунакиња у народној борби за ослобођење од Турака светитељка је свога рода. Кнегиња Љубица пре сто и двадесет година охрабрила је разбијену српску војску и повела је поново на бојиште против Турака. Турци су били разбијени, и Србија ослобођена. Сличних овој кнегињи, знаних и незнаних, велики је број.

А шта да кажемо о српској жени као кућаници и васпитачици деце? То су углавном све српске сељачке и занатлијске жене. Оне представљају реткост од интелигенције и вештине. Свака српска сељанка, мада и неписмена, знаде по десет заната. Зна и да кува јела и меси хлеб и сири млеко и тка и везе и шије и плете и гаји живину и негује цвеће и прави сапун и спрема зимницу, и Бог зна колико још послова, који су у Европи строго раздељени и предузети сваки на се од стручњака.

У новије време Српкиња се јавља још и као изврсна болничарка и милосрдна сестра. Потреба ју је упутила и на тај нови посао због последњих ратова за ослобођење свих Срба од Турака и од Аустријанаца. Па ипак тај племенити посао није нов за Српкиње. Можда су га оне знале и вршиле пре свих осталих жена у Европи. Као прва ратна милосрдна сестра, неговатељка рањеника, спомиње се Косовка Девојка из 1389. године. Засукавши рукаве та славна девојка је прала ране крсташким витезима на пољу Косову и изнемогле рањенике залагала белим хлебом и појила црвеним вином.

Духом свих тих великих жена из српске прошлости живи и дише и савремена српска жена у огромној већини..."


Свети Николај Жички
"Индијска писма"

Извор