Ван Цркве - нема спасења

Не може Бога имати за Оца онај коме Црква није мајка (Habere non potest Deum Patrem qui Ecclesiam non habet matrem). Ko je ван Цркве не може се спасти, као што се нико није спасао ко je био ван Нојевог ковчега. Господговори за поуку нама: Који није са мном против мене је; и који не сабира са мном, просипа.[1] Који сабира на другом месту а не у Цркви, расипа Цркву Христову. Тај није на путу спасења.[2]

Апостолска је и светоотачка вера, апостолска je и светоотачка догма, апостолска је и светоотачка истина богочовечанска: ван Цркве нема спасења, јер ван Цркве нема Христа, нема Спаситеља, у коме је и васцело спасење. Блажени Теодорит Кирски благовести: Нама се спасење предаје Црквом; а ко је ван Цркве, тај неће добити живот вечни.
[3] Цркву Божију сналазе искушења од стране људи и демона, зато се промишља ο њој. Сем тога, сва Црква Божија састоји се не само од савршених чланова него се у њој налазе и они који живе немарно и воле лењствовање, као и они који воле распусан живот. И пошто је тело Цркве једно, оно обухвата и једне и друге.[4] 

Грешници су болесни чланови у телу Цркве; а такве чланове старамо се лечити на доличан начин.[5] Лице Цркве у правом смислу јесте сам Господ Христос, јер је Он глава телу Цркве.[6] На целој земљи Црква је једна. Но и она се дели по градовима, насељима и селима. Као што сваки град има у себи много засебних домова, али се ипак назива један град: тако је и безброј цркава на острвима и копну; али све заједно, сједињаване држањем истинитих догмата, сачињавају једну Цркву.[7] У Цркви постоји овај „савршени устав побожности: они који верују у Бога, дужни су и живети по Богу".[8] Цркве по свој земљи и на мору, називају се телом Господа Христа и од Њега примају изворе освећења.[9] Ο Педесетници на свештене Апостоле је ниспослана животворна роса Свесветога Духа, од које сви верници примају вечно cnaceњe.[10] Хришћани су се удостојили називати се телом Господа Христа, те су стога органски делови један другоме, и дужни су састрадавати један другоме: плакати с плачнима и радовати се с радоснима.[11] Благодат учитељства, дарована светим Апостолима, није престала са њима него је прешла и просветила њихове наследнике, те тако и до данашњега дана у црквама Божјим тече извор Свесветога Духа и раздељује људима богодане дарове.[12] Верници су једно тело, и сваки од нас испуњује дужност органског дела.[13]Пошто сачињавамо једно тело Господа Христа ми треба да смо једномислени.[14] На одвојене и одлучене од тела Цркве, напада ђаво пошто су лишени благодати.[15] У Ποсланици Коринћанима[16] свети Апостол назива Христом заједничко тело Цркве, зато што је глава овога тела Господ Христос. Са тог разлога Апостол наређује размотрити тело и познати да је оно, иако сложено из разних делова, ипак једно тело, и назива се једно; и помоћу тога дознати да и Црква, мада се назива телом Господа Христа, ипак има многе и разне чланове, од којих су једни важнији од других, већи по части од других, али су сви неопходни и корисни.[17] Све верујуће свети Апостол назива једним човеком, јер је у свих једна глава — Господ Христос, а тело сачињавају еви који су се удостојили спасења.[18] Као што глава свима деловима тела доставља осећајну силу, јер је мозак извор осећајне силе, тако и Господ Христос, сачињавајући главу, раздељује духовне дарове, састављајући делове тела у једну складну целину.[19] Тело Цркве садржи у себи све, и мужеве и жене, и очеве и децу, и старешине и потчињене.[20] У телу Цркве Христос је глава наша по човечјости. Α глава је једносушна са телом. Тако је и Он једне суштине с нама као човек.[21] Свети Апостол у преносном смислу назива Господа Христа главом, а састав Цркве — телом. Јер као што у човечјем телу мозак главе јесте корен дамара, и тело преко дамара добија осећаје, тако тело Цркве прима од Господа Христа и изворе учења и стихије спасења.[22]

Ретко је ко тако свестрано и свеобухватно доживео Богочовечанску истину Цркве и Богочовечанску истину ο Цркви, и тако је херувимски неустрашиво и богомудро исповедао као Свети Максим Исповедник. Све дубине боголиког бића човековог он је пророчки и апостолски видовито сагледао и испитао у богочовечанским дубинама Богочовечанског бића Цркве. Исто тако он је кроз Богочовечанско биће Цркве открио тајанствену логосност и логичност свих видљивих и невидљивих светова Божјих. И тако се јавио као изузетни сведок и премудри исповедник ове основне истине новозаветне: „тајна Христова" је тајна Цркве Христове, и у њој сва тајна човека и свих видљивих и невидљивих светова Божјих, јер су све тајне свих бића и свих твари дане и разјашњене Богочовеком Христом у Његовом Богочовечанском телу - Цркви.

 Преподобни Јустин Ћелијски

Извор