Кажу да се историја понавља.
Они процеси које можемо да видимо данас имају аналогију у прошлости. Желели
бисмо да спроведемо паралелу између стања интелигенције у годинама пре
Револуције у царској Русији (у чијем саставу је била и Грузија) и њене
религиозности, и данашњег историјског тренутка.
У годинама пред Револуцију
представници интелигенције су себе традиционално сматрали Хришћанима. Свој
однос према Хришћанству обично су изражавали речима: „ Хришћанство је узвишено
учење; оно садржи у себи племените идеале; то је предиван пут ка
самоусавршавању“... и тако даље. И истовремено се у инелигенцији укоренила
отуђеност и хладна равнодушност према Православљу и органско, на први поглед
несхватљиво непријатељство према Цркви.
Интелектуалац који је себе
сматрао Хришћанином је говорио: “Имам свој поглед на религију: прихватам
Хришћанство, које је слободно од сујеверја, нећу да правим метаније, ударајући
главом о под, имам своје, духовно, унутрашње Хришћанство.“ Интелигенција тог
времена се одликовала широком ерудицијом; и тим више је чудно што је у питањима
Православља испољавала запањујуће незнање, кастинску надменост и предрасуде.
Одушевљавајући се европском философијом, ови људи истовремено нису готово
уопште били упознати са сјајном хришћанском патристиком, у којој би могли наћи
одговоре на најдубље метафизичке проблеме. Читајући поезију Јапана и Кине, они
као да нису ни знали да постоји црквена химнографија; одушевљавајући се
мистиком западних пантеиста, Мајстора Екхарта и Бемеа, они нису желели ни да
завире у књиге православних подвижника.
Између интелигенције и Цркве
створила се провалија која се све више и
више ширила. Изражавати своју приврженост неком апстрактном, магловитом
Хришћанству и односити се са презиром према Цркви постало је стил мишљења
интелигенције и њој својствени манир. Позориште, књижевност и штампа су се
уједнинили у заједничком напору да дискредитују Православље, да у очима народа
оцрне Цркву, понекад скривено, понекад
са очигледном јарошћу која је прелазила у разјарени демонизам. Притом су се
ствари приказивале тако као да се ради о
тобожњем „чувању“ хришћанских идеала, које наводно Црква изопачава. У томе је
нарочито била агилна јефтина штампа која се специјализовала за излагање Цркве подсмеху,
смишљање вицева и сплетки о свештеницима и монасима. Међутим, и озбиљнија
издадња су покушавала да обрате јавно мнење против Цркве. Познати философ, члан
Државне думе, Сергије Булгаков у књизи „Светлост невечерња“, која има
аутобиографски карактер сећа се да је истог тренутка када је примио звање
свештеника морао да напусти катедру на универзитету којем је поклонио многе
године свог живота. Када је Булгаков био један од водећих „легалних“ марксиста
то није ометало његову професорску каријеру, али када је постао свештеник он се
у очима својих колега претворио у изрода. По неписаним законима свештеник није
могао да остане члан универзитетске заједнице. И ово се дешавало у држави која
је себе називала хришћанском!
Како објаснити непријатељство
које је интелигенција осећала према Цркви? Указаћемо на један разлог који је,
како нам се чини, главни.
Црква је духовна средина која
има своју структуру, која обухвата читав човеков живот. Црква од Хришћанина
захтева сталну сурову борбу са сопственим страстима и духом гордости. Човек
мора стално да се мења, да контролише не само поступке, већ и мисли и тајне
жеље. Црква нуди нов систем вредности, нове моралне оријентире које не личе на
световни бонтон.
Од њега се захтева не само
вера, већ и црквена дисциплина: одлазак у храм, редовне молитве, поштовање
постова; његов приватни домаћи живот мора бити сливен са литургијским ритмом
Цркве. Човек добија слободу кроз борбу са страстима, а духовну мудрост кроз
потчињавање ума вечним истинама. Због тога је црквено Хришћанство умногоме
ствар воље, рекли бисмо – подвиг воље.
Либерално, апстрактно
хришћанство ничим не везује човека: „схватај хришћанство како хоћеш и живи како
ти се свиђа“. Овде нема ни пожртвованости, ни напете борбе са самим собом.
Либерално
хришћанство сматра да човеку ништа није страно, укључујући и страсти, које су „природне“, а
онда значи и дозвољене. Представа о природној оштећености човека одсутствује;
заповести се своде на једну: „Ради шта хоћеш, али немој да причињаваш зло
другим људима“. И овде постоји мноштво изговора, недоумица, аргумената,
могућности за самооправдње, који чак и такав морал претварају у празну
декларацију. Човек може да буде лажљивац, клеветопреступник и истовремено да
истанчано расуђује о „трансцедентним питањима“; може бити развратник и
истовремено ватрено доказивати благотворан утицај Хришћанства на културу народа
– све ово неће узнемиравати његову савест. Испоставило се да ови људи,
поробљени страстима, нису били дорасли подвижничкој борби са страстима у којима
многи виде „богатство живота“, и са гордошћу, која се у свету обично
поистоећује са достојанством. И у томе је главни узрок апостасије, одступања
интелигенције од Цркве и касније борбе са њом.
Псевдохришћанство је
припремило терен за атеистичку диктатуру. Када убеђења не бивају дело и подвиг
живота, већ апстрактне идеје и апстракције, лако се могу збацити као стара
одећа.
У наше време се понављају исту
процеси: већи део наше интелигенције себе сматра хришћанском и истовремено је
далеко од Цркве. То је прва фаза равнодушности и хладноће према Православљу, одсуство жеље да се оно упозна и схвати. Међутим, оваква
равнодушност према Православљу обично прелази у борбу против Православља.
Време атеистичке диктатуре као
да се завршило, али ништа не настаје случаjно и не
нестаје без трага.
Какве нас метаморфозе очекују?
У шта ће се трансформисати атеизам на следећој завојници историје?
Арихимандрит Рафаил Карелин
Из књиге „ПУТ СПАСЕЊА У XXI
ВЕКУ“
