Господине декане, часна господо и браћо,
Имали смо у својој
историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје
савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у
последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два
вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца.
Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког
покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек,
војсковођа, него је био један светитељ - Свети Петар Цетињски.
Није то нешто ново
у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне
српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два
светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и
творац државе и творац Цркве буду светитељи.
У исто вријеме да то буду отац и
син. Отац који, како каже један светогорски записивач, рађа тјелесно свога сина
и син који рађа духовно свога оца, постајући отац своме оцу и у исто вријеме
постајући духовни отац једног читавог народа. Та чињеница је од огромног
значаја за сву нашу историју, па ево и оно што се догађало у нашој новијој
историји, како је називамо, нововјековној, није ништа друго него је наставак
тог живог предања и опредељења првих људи у једном народу, а преко њих и
опредељења самога народа.
Ми обиљежавамо ове
године 200 година устанка Карађорђевог и уобичајено је да кажемо да је устанак
почео управо 1804. године, за Сретење у Орашцу. Има у томе несумњиво истине. Међутим,
ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник устанка српског Карађорђе;
зачетник српског устанка, тог новог двига у бићу српског народа је Свети Петар
Цетињски.
Да ли је у самом
почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад
могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је
сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је
био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке
одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него
су одјекнуле широм Европе.
Прва битка била је
битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша
Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу,
гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака
ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу
потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је
баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају;
међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по
обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема.
Није при томе
битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос
према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не
само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради
управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима,
а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме
природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос
према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са
својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као
што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина
Јеванђеља, суштина Новог Завјета.
Чојство, којим се
брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства
у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало
њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов
подвиг, и подвиг његових витезова.
Моли, наиме, Свети
Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње -
Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио
с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и
љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски
официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су
шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети
Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно
које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни,
не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. И
заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном
памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти
битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта
догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се
догађало) да су војници, да их назовемо војници - нису то били војници, то су
били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били
видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога,
отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на
вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у
Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио
своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио),
распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по
молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то
вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини!
Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово
припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“
А ујутру, главари
виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је
отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима,
дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све
што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава,
вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима
и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и
каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао,
јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне
Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му
могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи
и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и
с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна
побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је
она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини
да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су
му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра.
Тај догађај је
одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским
крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а
нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља
Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов
план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био
патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао,
дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића
из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио
разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а
и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да
немамо слоге међу собом.
Дакле, Свети
Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни
вођа, по много чему раван Мојсију
старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија,
Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена
су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни,
а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос.
Тај покрет на
чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из
1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у
себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом
господара - човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи.
Али Карађорђе и
његов етос од самог почетка, његов однос и према слободи, према народу, његов
однос према Богу је истовјетан са односом Светог Петра Цетињског. Зна се да је
Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања устанка походио
и манастир Студеницу и узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога.
Није ишао безглаво у рат као што се то
догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): “За
вријеме Карађорђа ишли смо у рат са крстом часним, а у наше вријеме смо ишли у
рат са таргетом”. Таргет и крст - то су два симбола који немају ничега
заједничког међу собом.
Карађорђе је био
човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара који су покренули
устанак: “Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то”. На
њихово инсистирање прихватио се тога, као што и Свети Петар није био по
некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и
по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божије.
Да та сличност
између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо
успостављање односа између Светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико
био срећан на глас о устанку у Србији колико је то био Свети Петар Цетињски.
Као што је био пресрећан када је чуо да је покренут устанак на Пелопонезу. Има
једно потресно писмо Светог Петра, где он са радошћу подсећа и своје Црногорце
- ево нисмо сами, ево и наша браћа православна Грци су кренули да се боре за
слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе.
Велика преписка
постоји између Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Познато је да је 1809.
године вожд Карађорђе кренуо, јер је циљ његов и стратегија била, да се споји
са војском Светога Петра Цетињског. Доспио је до Сјенице. Свети Петар Цетињски
у исто вријеме је послао као претходницу изабране своје главаре: Јована
Шибалију са Дурмитора, Мину Радулова Радовића из Мораче, прваке Васојевићке
који су такође кренули у сусрет устаницима, неколико стотина их је било
добровољаца који су се сусрели са Карађорђем код Сјенице. Ја се радујем што је
међу њима био тај мој предак Мина Радулов Радовић. Остало је записано да се он
побратимио са Карађорђем и да је пришао Карађорђу и хтио да га пољуби у руку а
да је Карађорђе рекао: “Војводо не, ти си први почео”. Јер је овај 1798.
године, у 17 година, посјекао Асанбега Мекића, чувеног колашинског зулумћара,
донио главу Светом Петру на Цетиње и зато добио војводску титулу, и морао да
побјегне из Мораче у Горњу Морачу гдје и данас постоји Војводина кула.
Дакле, тај
састанак је од огромног значаја, показује дух Светога Петра Цетињског, на
основе тог ослободилачког свеобухватног покрета који је започео ево поменули
смо гдје, а распалио се као огањ устанком Карађорђевим 1804. године. Али, на
жалост, тај сусрет је морао да буде прекинут јер су Турци од Ниша кренули и
почели да освајају већ ослобођене крајеве и Карађорђе је морао да се врати, а
један број његових ратника је ту зиму презимио у Црној Гори, у Морачи. И до
данас памте те Србијанце који су били у Морачи као Шијаке. Презимили су ту и
припремали се за пролеће. Свети Петар је непрекидно пратио шта се догађа у
Србији и радио што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не
само што је радио, него је и благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој
љубави и поштовању према вожду Карађорђу васпитао и свог синовца Петра Другога
Петровића Његоша у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други
Петровић Његош надахнут примјером и ријечју свога стрица као нико у нашем народу
и нашој историји у нашој књижевности вазнио у небеса личност вожда Карађорђа
посветивши му на првом месту Посвету праху оца Србије, посветивши њему Горски
вијенац, опјевавши и сабљу његову коју је купио од своје сиротиње нашавши је
негде у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу
написавши и стихове о тој сабљи, не само поклонио му сабљу, него у исто вријеме
прогласио Александра Првог Карађорђевића за војводу, као онога чији је род из
његовог краја, од његовог рода, јер је по предању Карађорђе из Васојевића,
односно боравили су његови у Васојевићима па прешли одатле касније у Тополу.
Обично се каже да
је Његошев учитељ био Сима Милутиновић
Сарајлија. Сигурно је и он утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц,
него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је
учинио великим нашим пророком, мудрацем, пјесником, философом, богословом, то
је управо његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је зато био дубоко везан за
Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за
митрополита, већ 1834. године било уврштење Светог Петра међу светитеље иако се
против тога бунио карловачки митрополит Стратимировић. Ипак је млади, али
чистога срца и душе Петар Други био у праву, и историја је то потврдила. У исто
време он је подигао и ону прву црквицу на Ловћену, своме стрицу, а из те
огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој црквици.
Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште.
Свети Петар је био
дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је
била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на
свога синовца тако да он у Горском вијенцу нигде не помиње Милоша Обреновића,
новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други
Петровић Његош, као ни Петар Први није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа
у Радовањском Лугу.
Хоћу само да вам
скренем пажњу на једну чињеницу: и један и други су носиоци и свједоци
Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није
ништа друго него је у бићу, у судбини српског народа оваплоћен Нови Завјет,
Завјет Онога који је живот свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у
темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који
потврђује својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за
ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета.
Великомученик
косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сљедује пример
Учитеља свога Христа Бога.
Ја обично кажем да
наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог
Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава на правди
Бога посечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна
глава, као што је назива пјесник, која
је сијала из извора, јесте глава великог мученика косовског Лазара, уграђена у
биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог
народа, то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића
да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било
саможртвене љубави Светог Петра Цетињског.
И додајем још једну
главу о којој ће бити приче у будућим покољењима (то се понекад некоме не
допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то
прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је
глава вожда Драже Михајловића. Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим.
Увек кад то кажем преда мном стоји слика њега мртвога коју је за велике паре
откупио некакав Енглез.
Било како било,
једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност,
истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и
зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је
био спреман Свети Петар, житије Светог Владимира Јована то потврђује, то је
основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа и то је
оно на чему се гради његова истинска будућност.
Та крв мученичка,
то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност
створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних
покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за
малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у
суштини историја свих земаљских народа. Кад се Карађорђе борио за слободу, није
се борио само за физичко ослобођење, јер оно је само по себи један дио
истинске, праве слободе, већ за ту дубљу, егзистенцијалну слободу. За таквом
слободом су чезнули двојица наших великих Богом посланих људи - Свети Петар
Цетињски и вожд Карађорђе. Добро је да о томе чујемо, о томе разговарамо у
времену када обиљежавамо 200 година од Карађорђевог устанка у Орашцу 1804.
године.
Хвала вам.
(Предавање одржано на Машинском факултету у Београду)
(Преузето: часопис ''Православље'' бр. 901.; Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве; Београд; 18. септембар (1. октобар) 2004.)
(Преузето: часопис ''Православље'' бр. 901.; Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве; Београд; 18. септембар (1. октобар) 2004.)
