|
Смирени молитвеник у Бога, свети Епископ Николај, у својим бројним беседама, позивао је свој народ и свештенство на поштовање традиције својих предака, саветовао и духовно уздизао. Почесто је и расписе свештенству слао и кроз њих корио народ и његове пастире због изобичавања устаљених и вековима поштованих обичаја. У време када је српском роду, и православљу уопште, запрећено са свих страна, када се са устезањем и стидљиво враћамо светој мајци Цркви и духовним вредностима, један већ заборављени распис Епископа Николаја добро ће нам доћи да схватимо сву тежину странпутице у коју нас гоне "цивилизацијске норме понашања" и помодарство "потрошачког друштва". Тај распис, упућен свештенству Жичке епархије, објављен је у Сабраним делима Епископа Николаја, књига IX, стр. 689-690:
О НАРОДНОМ СРПСКОМ ПОЗДРАВУ И ОТПОЗДРАВУ
ПОМОЗИ БОГ И БОГ ТИ ПОМОГАО!
Опште познати и опште употребљавани поздрав код српског народа јесте: Помози Бог! То је познато. Познато је то чак и странцима. Када је турски председник владе долазио у Београд и у Крагујевац, он је поздравио масу народа на станицама српским поздравом и на српском језику: Помози Бог! Истим поздравом поздравио је недавно шеф француских ратника окупљени народ свуда, од Београда до Кајмакчалана.
Међутим, искусили смо, у више прилика, да се тај класични српски поздрав изобичајава и заборавља код наше омладине. Y више прилика, при доласку на неку црквену свечаност, ми смо поздрављали школску децу са Помози Бог!, на шта су деца ћутала (јер нису умела да одговоре), или пак одговарала са Добар дан! и Здраво! И тако доживљујемо једну аномалију да оно што је код нас добро странци цене и држе а ми сами заборављамо и одбацујемо.
Ово непријатно искуство побуђује нас да распишемо свештенству Жичке епархије следеће:
1. Нека се свештеници сами што чешће у сусрету с људима служе са овим поздравом: Помози Бог!Нека то нарочито чине кад ословљавају масе и групе народа.
2. Нека свештеници поучавају своје парохијане, а нарочито омладину, како сеоску тако и варошку, особито школску, да се служе овим добрим поздравом.
3. Нека свештеници, вероучитељи, приме ово к срцу и науче ђаке да на поздрав: Помози Бог!одговарају: Бог ти помогао!
4. Тамо, где световна лица предају веронауку, нека надлежни пароси упознаду их са овим нашим расписом, и подејствују да се и они потруде у овој ствари у истом правцу.
Распис овај епископа Николаја изаслат је пред Други светски рат. Дошло је до великог пострадања српског. Братоубилачки рат десетковао је српски пук. Наместо једног дошао је други облик државног уређења, стран патријархалној свести и православљу. Традиционална породица, заснована на достојанству човека, поштовању обичаја и Христовом учењу, полако је раслојавана. Под сваковрсним притисцима безбожничке власти, уз девизу Индустријализација повлачи пролетеризацију сељаштва, село и њени житељи, познати по свом родољубљу, вери и поштовању обичаја, полако су нестајали. Зла коб тог наказног друштва, комунистичког или социјалистичког, прати и данас српски род. Педесет и више година трајао је, и још истрајава, атеистички начин живљења, разарајући живот народни као храм највише науке, као што казиваше епископ Николај. Тај храм Господњи, где влада страх од Бога, стид од људи и понос због чојства и витештва предака... у крајњој самодисциплини, у разложности и одмерености свога поступка, у скрушеној побожности, у поштовању човека, уздрман је до пада без повратка. Народни живот, у сфери етнологије или фолклора, више није онако компактан и стамен, попут истине из Светог Писма и српског духовног наслеђа. Све је поремећено до безнађа.
Свети Николај, у време писања овог расписа, ни слутио није да ће породицу, као непомични камен темељац друштвеног и државног живота кроз столећа, која је надживела и векове царовања и векове робовања, коњ блиједи, са коњаником коме је име смрт, претурити српски дом, потабати огњишта, погасити славску свећу, раздвојити и разјурити чељад на све стране...
У предвечерје Другог светског рата распис епископа Николаја, писан са пастирском бригом за својy децу, дотакао се само једног класичног српског обичаја. Свакако и најдоличнијег српском народу. Друге није ни поменуо. Оно безбожничко Здраво, у време комунистичке страховладе, потпуно је изобичајило све српске поздраве. Комунистичке писане и неписане норме, у складу са научним достигнућима, нису признавале ни Бога ни Христову науку. Прогласили су све што није у складу са научним социјализмом (а социјализам је само теорија), назадним и штетним, простачким атавизмом.
Уместо Добро јутро, Добар дан и Добро вече дошло је Здраво! Старешина своје војнике поздравља са истим поздравом, уместо Помози Бог јунаци! Спортисти се поздрављају са чак Трипут здраво! Овај једино дозвољени поздрав заменио је и Лаку ноћ, Довиђења и Збогом! Та нова цивилизација је све мењала, па и поздраве. Изобичајио се и поздрав при сусрету познаника. У то старо време, уместо питања: Где ћеш или где си пошао?, говорило се АКОБОГДА! што би значило исто, уз добру жељу и за срећна пута. Уз помоћ Божију. При растајању, на питање: кад ћемо се видети, одговарано је: Акобогда и Боже здравље ... тада и тада. Остало је само: Видећемо се, Чућемо се, Отишао-ла сам, Ћао и Ајде.
У последње време, а и дошло је задње време, уобичајено је поздрављање без аваза. Било како да поздравите пролазника, он, као да је без језика, одговара климањем главе или подизањем руке, попут нациста. Тај нови поздрав назвасмо климоглав!??
Који би распис данас требало да пошаље Свети Синод, Патријарх српски или епископ? И да ли ће бити поштован?
Свети епископ Николај је говорио да ће и томе доћи крај, када друга настане судија. Тада ће, када томе дође крај, и кад се на рушевинама почне зидати, породица ће опет морати бити камен темељац свега друштвеног живота. Да, породица српска, као освештани храм Господњи. Ако се не поврати стари српски породични живот у свим својим детаљима... у духу и истини старе српске породице, на којој је почивао благослов Божији, она злокобна судија, која је ударила оштром секиром у корен живота организма народног,на замагљеном небу атеизма, неће се појавити ни зрачак светлости спасења за православни род српски.
Један од детаља из старог породичног живота је, свакако, стари српски поздрав. О њему треба говорити у свакој прилици. Јер, добро је познато, да ни једно од помодарских навика није било дуга века.
Дај Боже да и овом злу дође крај!
Уважавања и поштовања вере наше, особености и идентитета српског ради.
Манастир Ћелије - 1999. год.
| |
Нема коментара:
Постави коментар