У прошла времена хришћане су убијали само ради исповедања Исуса Христа Богом. Кроз прва три века постојања хришћанства, пратиоци тога учења су били подвргавани најтежим гоњењима. Хиљаде мученика и исповедника, мушкараца и жена, стараца и омладине, бедни и богати ишли су на мучења и смрт, али се нису одрицали своје вере. Ради застрашивања народа градиле су се безбројне јавне казне али је број хришћана сваким даном растао. И сурови многобожачки свет био је побеђен хришћанским смирењем, кротошћу и љубављу.
Данас хришћане нико не угрожава, не лишавају их права и слобода. Али, ево, ми се налазимо на ручку код колега и због нечега се не подиже рука чак само да се прекрстимо пре ручка.
Гледамо телевизор са друговима на којем почиње, рецимо некористан филм, унутрашње негодујемо али нас невидљива сила прикива на фотељу и не да отићи. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као челик и ми нисмо у могућности да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава?
Зар стварно ми, исти верујући када смо сами и у храму, зар се бојимо показати своју религиозност пред непознатима, једном речју, зар се стидимо своје вере?
Да, ми се бојимо. Бојимо се подсмеха и косих погледа, бојимо се да ће нас сматрати заосталима, да ће иза наших леђа да се посматрају са неверицом. Ми се трудимо да живимо као сви. Али где ми живимо? Какав је тај, савремени свет, на који начин живи и ка чему стреми? Могу ли се примирити хришћански идеали са вредностима овога света? „Ми не одговарамо обичајима овога света а ако им и одговарамо у данашњем свету онда ми нисмо истински хришћани. Истински хришћанин се не може осећати својим у свету и не може да се не чини себи и другима као мало „откачен“. То су речи изузетног проповедника и учењака, јеромонаха Серафима Роуза (1934-1982).
Неупоредивост православног хришћанства и савременог света видљива је голим оком. Свет је егоцентричан а у основи хришћанства лежи самопожртвовање. Светски човек живи за себе а хришћанин је дужан да се одрекне од самоугађања ради служења ближњем. Свет и истинско хришћанство су у потпуности супротни и могућност њихове комбинације је само илузија.
У прве векове постојања хришћанства људи су се јасно делили на прогоњене и гонитеље, мучитеље и мученике. Данас се са љубављу сви односе ка хришћанству. Политичари пуне своје наступе библијским цитатима, интелигенција расправља о високим идеалима православне културе, гатари, исцелитељи и магови у паузама између сеанси шаљу људе у храм да упале свећу, средства јавног информисања говоре о црквеном животу. Али при свој видљивости тако лојалног односа ка хришћанству, свет се стреми да га стрпа у оквире „културног наслеђа“ или дејствујућег музејског експоната.
И само што човек прими јеванђелске заповести, као руководство како поступати и покуша да измени свој живот, он одмах губи своју нормалност у очима друштва, на њега почињу показивати прстима, њега жале, над њим се подсмевају. Овде је потребна велика храброст, да се не би сломио, да не би одступио од своје вере и да се не би одрекао од Христа. То је подвиг који је сличан подвигу првих хришћанских мученика и исповедника.
У чему се састоји „ненормалност“ хришћанина? Представимо себи овакву ситуацију: човек стоји пред избором, рећи истину или слагати. Ако он каже истину, например, признаје свој недоличан поступак, њега очекују различите непријатности, то ће усложити његов живот а могуће је и живот његових ближњих. Ако он слаже, никоме од тога неће бити лошије, нико ништа неће сазнати, живот ће кренути својим током, сви ће остати задовољни. Како ће поступити нормални, обични човек? Он ће све да сагледа, увериће се да је та лаж безначајна за околину, да другог избора нема и мало се поколебавши, сакриће истину. Мало се поколебавши...Нешто ће га за тренутак зауставити у својој намери. Слаби протест савести зачуће се из дубине душе али ће ту умукнути под железним закључцима хладног разума.
Познато, јел тако? Колико пута смо тако поступали са својом савешћу! Нама се није свиђала њена исправност и неподкупљивост, њени сурови, непријатни приговори и ми смо јој увек пркосили и гушили њен глас када излаза није постојало. Хоћемо ли себе назвати бесавесним лажовима и лицемерима? Ми смо часни и поштени људи. Претварамо ли се? Обмањујемо ли?
Па, тако радимо не због злобе, него из крајње потребе, у животним ситницама које не заслужу пажњу. А остало време ми остајемо поборници истине. Такав двојни морал, таква неискреност јесте обштеприхваћена норма односа у савременом свету, где је постало могуће упоређивати љубав ка човечанству са мржњом према комшији иза зида. Може ли хришћанин да прихвати ову норму?
Заражен лажју и лукавством свет је склон да сматра хришћанство као свој изум, да га мери својом мером. У хришћанским врлинама он види лицемерје и корист а у самом хришћанству-покушај отићи од сурове реалности. Свет презире тај лажљиви образ хришћанства који је сам створио. Презире и завиди тим чудним људима који имају смелости да пливају узводно, да живе праведно не гледајући на мишљења других, завиде онима који хоће да буду срећни не учествујући у животној трци за срећом.
Свет љути „непримерена“ праведност хришћанина у речима и поступцима, која неретко рађа конфликтну ситуацију коју би било могуће избећи ценом лажи. Хришћанином руководи не слепа преданост слову религиозног морала већ стремљење да живи по савести. Јединство унутрашњег света, целосни начин мишљења (целомудрије) се замењују за спољашње благостање. Одавде чудни, „неразумљиви“ поступци, несхватљиви за околину. Одавде одговарајући однос ка таквим хришћанима.
Бити хришћанин данас значи бити исповедник. Није онај исповедник који галами о својој вери и ко је намеће другима а тај који се сам стара да живи благочестиво, не подилази под законе и морално стање друштва, не врши погодбе са савешћу и не оправдава своје недостатке неморалношћу околине. Бити исповедник значи сачувати јединство речи, дела и помисли како у заједници јединомишљеника тако и иза црквене ограде.
Отац Серфаим Роуз је писао: „Или си ти православац у било које доба дана, у било којој животној ситуацији, или ти уствари уопште ниси православан. Наше православље се открива не само у нашим строгим религиозним погледима, него у свему што радимо и говоримо. Већина од нас скоро не сазнаје хришћанску одговорност за светску страну нашег живота. Човек са истински православним погледом на свет сваки део свога живота живи као православац...“
Пред лицем вечне Истине и вечног живота „хоћемо ли се бојати што ће у свету ка нама да се односе као са мало „откаченима“. Ми ћемо продужавати да чувамо хришћанску љубав и праштање, које свет никада неће моћи да схвати али које су њему у дубини срца потребне и које чека“.
Јер сваки који је рођен од Бога побеђује свет; и вера је наша ова победа која победи свет (1 Јн.5,4).
Превод с руског: чтец Дејан Ђуричић, сарадник „Пријатељ Божји“ фондације
