Хришћанство и националност

Црква је јединствен народ

Какав значај у хришћанству има националност?

Христос је дошао да спаси човека - личност. У Старом завету је мишљење дефинисано неким општим категоријама (укључујући и фактор народности), личност није била ослобођена, друштво је у великој мери имало власт над личношћу. После доласка Исуса Христа на земљу дошло је до ослобађања саме људске личности, људског духа. Због тога се добро и зло сада разматрају у личносним категоријама, пут до савршенства је отворен за све, али такође и пут ка погибељи.

Националност, култура и цивилизација су земаљске категорије, а категорија вечности је дух. Сама нација је настала у времену, она је плод одређених историјских, географских, психолошких (и тако даље) супстрата у којима се развија и постоји, при чему не постоји изоловано, већ у узајамном дејству са другим нацијама. Међутим, то су категорије душе, а не духа. Дух је, пак, један и зато је Господ и рекао Апостолима: Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).

Нација не може да се одрекне Бога - Бога може да се одрекне личност. Нација не може бити хришћанска, хришћански може бити одређени део људи који представља део те нације. Када се говори"хришћанска држава" то је само условно и не сасвим прецизно: држава не може бити хришћанска зато што и држава и нација не обједињују људе по националним особинама. Нација је пре свега културно заједништво са одређеним традицијама, обичајима, начином живота и тако даље, односно свим оним што припада земљи. Хришћанство не негира оно што припада земаљском бивствовању, али оно даје другу скалу вредности. Највиша вредност за нас је Божанство и Богоопштење, али хришћанство притом не уништава друге вредности, оно их одухотворава.

Неко је рекао да смо ми дошљаци на земљи и да је свака отаџбина за нас туђина и свака туђина за нас отаџбина. Како то да схватимо?

Ако будемо гледали са тачке гледишта вечности онда је сав земаљски живот уопште један тренутак, он је само "пренатални" период, а прави живот је вечни живот. Међутим и дете се пре него што се појави на свет развија у утроби своје мајке, оно не може да одбаци њен организам; тако је и овај земаљски живот налик на неки организам у којем се формира људска личност. Због тога је за хришћане недопустиво да на земаљски живот гледају као на апсолутан, исто као што је недопустиво сматрати га ни за шта, јер се управо овде на земљи одвија формирање човекове личности, овде се решава главно питање: хоће ли човек у вечности бити са Богом или без Бога.

Црква није национална - Црква је наднационална.

Црква је јединствен народ, то су хришћани!

У Цркви нема категорије нације - у њој су људи обједињени Духом Светим. Само хришћанство не уништава појам нације као такве: она има везе са реалијама земаљског живота у којима постојимо, али морамо да их одухотворимо; не смемо ништа да стављамо на место Божанства. Ми, хришћани морамо да имамо прецизну скалу вредности: изнад свега је Бог, изнад свега су потребе људског духа.

Религија и национална самосвест

Да бисмо унеколико појаснили шта представља нација и какав треба да буде однос између хришћанства и националне самосвести чини нам се да треба да се обратимо једином поузданом извору наших духовних знања - Библији. Библија је задивљујућа књига. Догађаји прошлости као перспективна пророчанства понављају се у садашњости и откривају у будућности. Време је усмерено од будућности ка прошлости, а пророчанства од прошлости ка будућности. У Библији налазимо одговоре на питања која нас узнемиравају, упозорења, претње, обећања, проклетства и благослове. У њој можемо да нађемо макар кратка и фрагментарна упутства, која треба да нам послуже као оријентир и својеврсни Аријаднин конац у замршеном лавиринту националне проблематике. Наш пут постаје нарочито тежак због тога што пролази кроз поље људских страсти и гордости. С једне стране национална самосвест представља облик очувања историјских традиција и културе народа без којих би се он на душевном нивоу претворио у друштво просјака или деце из дечјег дома која не знају имена својих родитеља.

С друге стране танана и ломљива граница одваја ово осећање од националног егоцентризма - поносасвојим само зато што је оно своје - од истог таквог у суштини просјачког провинцијализма. Због тога је национално осећање мач којим се могу штитити историјска права и достојанства свог етноса, мач којим се може убити своје сопствено срце ако у њему пресуши љубав према другим народима кад човек заборави да свака нација представља само једно зрнце јединствене људске породице.

Некада је човечанство било у најтеснијем јединству са анђеоским светом. После прародитељског пада у грех - те катастрофе која се догодила у свануће историје - људи су постали дошљаци на земљи.

Грех представља центрипеталну силу, он не може да обједини већ само дели. Још пре потопа су се одвојила два рода: Ситов и Каинов. Очигледно је да је родовски принцип био јачи од личног, зато је један народ постао носилац добра, а други - зла. Зло у оно време није имало ону духовну преграду коју називамо благодаћу. Добро је морало себе да чува чак и физички, рекли бисмо, у материјалним облицима. Због тога је мешање ових родова представљало нови пад. Није било благодати као обједињујуће силе, због тога је зло као духовни потоп и пре светског потопа покрило сву земљу. Као острвце у том океану остала је Нојева породица, али ни она није била слободна од јарма зла и греха. Три Нојева сина су постала оснивачи три људске расе. Историјске судбине ових раса у многоме је одредио Нојев благослов, који је он дао синовима. Али је језик био један и због тога нације као такве још увек нису постојале. Пре пада у грех човеков центар бића је био у Богу. Он је осећао сталну зависност од Бога као поток од извора или зрак од светиљке. После пада у грех човек је изгубио овај духовни центар и психолошки је он сам постао центар свог бића.

У Вавилону се одвија нова етапа грехопада: човечанство је захваћено демонским пољем и то не више личне него колективне гордости. У овој гордости оно црпи своје силе, покушава да подигне кулу људске цивилизације која би досегла до неба и учинила људе боговима. Овде се над човечанство наднела опасност још страшнија од оне у Нојево време - опасност уподобљења демонским бићима, својеврсно ступање у заједницу са сатанским светом.

И ево, Господ руши ово илузорно јединство зла. Човечанство губи јединствени језик, унутрашњи логос престаје да делује, прелази у летаргично стање и људи један другог више не разумеју. Овде настају многобројни такозвани "профористички" - спољашњи језици, језици звукова и знакова, језици символа. Уједно се мења и само човеково мишљење, оно постаје површније и више спољашње, оно више не прониче у истинску суштину предмета и појава, већ сликовито говорећи, само клизи по њиховој "кожи". Али је у датом случају оно што се у Библији назива расејањем народа било велико добро за човечанство, оно га је спасило од потпуног уподобљења демонима и омело га је у томе да земљу претвори у пакао где царује јединствени језик зла.

По библијском предању човечанство је било подељено на 72 народа. Међутим, не може се рећи да је стварање народа и нација наставак грехопада, односно зло за човечанство. Зло је било укључивање људи у импулс зла, последица - подела, а стварање нација и народа је пре било пре центрифугални него центрипетални процес. На месту потонулог континента појавила су се острва, али се не може рећи да су острва зло. На тај начин је човечанство почело да личи на архипелаг који је истовремено разједињен и сједињен.

Пошто се човечанство налазило у стању ишчекивања Спаситеља света и пошто је пролазило кроз тешко искуство богоостављености очување првобитног Богопоштовања (разуме се код оних који су га сачували) је захтевало одређени опрез у општењу са народима и племенима који су прихватили демонске култове у виду паганских религија. У том смислу је подела човечанства на народе и нације омогућавала људима који су још увек знали за истинско Богопоштовање да се некако заштите, да сачувају себе од паганства и идолопоклонства који су се као духовна епидемија раширили на земљи.

У Библији налазимо забрану за Јудеје да ступају у брак са иноплеменицима, јер је у то време зло било јаче од добра, а Израиљ је у одређеном историјском времену - био једини носилац вере у Истинитог Бога (иако знамо да је и у другим народима било људи који су имали узвишено поимање Бога: види на пример књигу Јова). Међутим забране су пре означавале самозаштиту него изолационизам. И у самом родослову Исуса Христа наведени су "представници" Моавитјанаца и Хананејаца - Рут и Раава. Изабраништво израелског народа није било привилегија, него служење и због тога су пророци позивали народ да кроз покајање и смирење буде достојан овог служења. Нажалост, већ је у време земаљског живота Христа Спаситеља део народа своју изабраност сматрао управо привилегијом. Христос је принео Себе као жртву за наше грехове, али је као спољашњи повод за Његово распеће послужио национални провинцијализам који је у Месији желео да види цара који би истовремено био сличан Соломону и Александру Македонском. Због тога је учење Христа о љубави према непријатељима и о томе да су Богу подједнако драгоцени човекова душа и његово спасење без обзира на то ком народу или нацији да припада, било доживљено као провокација национално-историјске улоге Јевреја и њихових нарочитих права у царству Месије. Пресуда Христу је пресуда националне гордости љубави, али у исто време и пресуда сопственом националном самообожавању, чија жртва је постао јеврејски народ, расејан по целом свету, народ који је испио пехар страдања и понижења.

Човечанство је ступило у нову духовну еру - Свети Дух је сишао на Апостоле, Господ је послао на земљу обећаног Утешитеља. У кондаку Педесетнице је речено да је Господ, Који је разделио народе за време изградње Вавилонске куле сада сјединио ове народе благодаћу.[5] Човечанство је добило највише јединство - јединство Цркве. У овом духовном јединству нема Скита, Грка ни Јеврејина (Кол. 3, 11), у њему су људска срца обједињена Христом Који се у њима одразио (Гал. 4, 19). Међутим, Господ није уништио нације, оне и даље присуствују на душевном нивоу не ометајући јединство људи у јединственој Цркви Христовој.

Свети Оци уче да људска душа која је по природи јединствена има два усмерења, две тежње. Као прво, силу душе која је усмерена на вечност и духовни свет - која се назива дух; у својства духа спадају религиозно осећање, унутрашњи логос, способност за духовну љубав и осећање истине. Као друго, силе душе које су усмерене на земљу, које се називају душа у ужем смислу; овде треба истаћи: логички разум, способност за стваралаштво и сликовито мишљење, област емоција, силу воље, а такође и област подсвесних урођених инстинката и т.сл. Област религије је област духа. Област културе, научног, уметничког стваралаштва, етичких обичаја итд. је област душе. Ми смо на нивоу духа јединствени, на нивоу душе постоје особености које представљају лице етноса, али не ометају јединство хришћанске вере и љубави.

Хришћанство говори о томе да је Бог дух, душу и тело створио као јединствену личност. Због тога је човеково спасење везано за одухотворење његове душе, а на за њено уништење. Душа која се налази под утицајем импулса духа не омета, већ помаже човеково спасење; душа која ставља пролазно изнад вечног, а своје вредности изнад духовних вредности личи на служавку која се побунила против своје господарице. За земљу нема горег и опаснијег тиранина од роба који се попео на трон. Због тога хришћанин мора да поштује строгу хијерархију сила и способности своје личности, и то: тело мора бити потчињено души, душа - духу, а дух - Богу; тада пролазно постаје канал за вечно, тада етничка и национална солидарност могу да постану чуварке хришћанских традиција и зрно из којег уз помоћ благодати ниче она хришћанска љубав која се не распростире само на све народе и нације, него и на напријатеље.

Снага нације је у њеном служењу Богу, јер су зло и гордост осуђени на распад, а добро је неуништиво. Чак и његови наизглед привидни порази служе као семена за нова узрастања. Онај ко не воли друге народе и нације не може да воли ни свој народ, јер воли самог себе под маском љубави према народу. Истинско национално достојанство је способност за хришћанско служење људима, тиме нација умножава своја духовна богатства.

Смирење није капитулација пред злом, него савез са Богом. Волети непријатеља не значи слагати се са њим, спуштати мач онда када треба штити своја огњишта и гробове предака; то значи видети у сваком човеку појаву вечности - образ Божји, макар и помрачен незнањем и гресима.

Свет сада доживљава моралну кризу. Ако је религија раније била прогоњена споља сада је она прогоњена изнутра. Прети јој опасност да се претвори у некакве историјске традиције без духовног садржаја, да постане нешто као национална етикета; уместо духовности се притом потура окултна мистика која је сједињена са крајњом моралном распуштеношћу. Окултизам и разврат чине трулом саму душу народа и ово унутрашње одступање од Бога у историјском смислу осуђује људе на страдања и катастрофе, које не могу да спрече никакве "познате" структуре. И овде поново налазимо објашњење за оно што се дешава у Светом Писму. У библијској књизи "Бројеви" се описује запањујући случај када је окултиста Старог Завета моавитски цар Валак, будући уплашен победама Израиља позвао окултисту и мага Валаама и молио га да прокуне Израиљце како би Дух Божји одступио од њих. Три пута је Валаам покушавао да прокуне Израиљ, али га је уместо тога и поред своје воље три пута благословио. Валак је негодовао. Тада је Валаам, да не би изгубио дарове које му је Валак обећао, дао савет да се Израиљ разврати преко моавитских жена, да га оне натерају да падне у блуд и служење идолима - тада ће Бог отићи од њега. Савет је био прихваћен и испуњен. Грехом ослабљени Израиљ је био подвргнут страшним искушењима; пророци и судије су покушавали да искорене разврат суровим мерама како Израиљци не би коначно пропали. Нешто слично се у наше дане дешава са православним народима. Неко жели да их разврати гордошћу, блудом и магијом да би постали беспомоћни пред непријатељима. У Библији можемо да видимо како су пророци, обраћајући се народу за време тешких историјских искушења говорили да узрок његових недаћа нису снага и суровост непријатеља, него сопствени греси и позивали људе на покајање. Искрено покајање представља нове односе човека и народа са Богом, то је почетак нове историје.

Архимандрит Рафаил Карелин

Извор