Рече Господ:„Од ове љубави нико нема веће,
него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јован, 15, 13)
 |
| Ђенерал Драгољуб Михаиловић Командант ЈВуО |
Поштована господо српска, браћо и сестре,
у свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.
У ширем обиму, таква љубав може се односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот свој на крст за васцели род људски.
Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство, док је за обичне, велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ.
Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога.
Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свог народа, осуђен је на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога, српског народа, или речено видовданским језиком:„за крст часни и слободу златну“. Увек и заувек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од Светог Саве до наших дана. У борби коју је Усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезовима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они, са својим вођом, остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и заувек иста војска, исти народ, иста начела.
Но застанимо у данашњи дан и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.
По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?
Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?
Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се онда могу хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у отаџбини, верне чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?
Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничко са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје које није ни за каву зидарију, него само за огањ, а све вичу:„Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“
Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибијо уз све српске националне организације у слободном свету. Како онда да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску Православну Цркву нити у једну српску родољубиву организацију.
Тешко ми је, заиста тешко, што мора да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него ради и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш командант је жив и он вас из онога света види на странпутици и жалости се!“
Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овог места могу да похвалим сву ону већину српских ратника који до данас не поклекоше, него што осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци који са својим славним командантом пођоше кроз крв и огањ, којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији и не само једној генерацији, него и будућим.
Народ који у страховитом мраку робовања и страдања уздиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти, а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији, да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем.
у свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.
У ширем обиму, таква љубав може се односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот свој на крст за васцели род људски.
Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство, док је за обичне, велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ.
Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога.
Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свог народа, осуђен је на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога, српског народа, или речено видовданским језиком:„за крст часни и слободу златну“. Увек и заувек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од Светог Саве до наших дана. У борби коју је Усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезовима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они, са својим вођом, остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и заувек иста војска, исти народ, иста начела.
Но застанимо у данашњи дан и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.
По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?
Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?
Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се онда могу хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у отаџбини, верне чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима?
Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничко са Дражом они који раздиру организам српског народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје које није ни за каву зидарију, него само за огањ, а све вичу:„Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“
Дража, да је избегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибијо уз све српске националне организације у слободном свету. Како онда да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску Православну Цркву нити у једну српску родољубиву организацију.
Тешко ми је, заиста тешко, што мора да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него ради и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш командант је жив и он вас из онога света види на странпутици и жалости се!“
Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овог места могу да похвалим сву ону већину српских ратника који до данас не поклекоше, него што осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. То су Дражини јунаци који са својим славним командантом пођоше кроз крв и огањ, којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији и не само једној генерацији, него и будућим.
Народ који у страховитом мраку робовања и страдања уздиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти, а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији, да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем.
