Румунија, земља монаха

Света преподобна мати Параскева једна је од најпоштованијих светитељки у православној цркви. Ова дивна Божја угодница, српског порекла, нарочито је поштована у Србији и Румунији. Њене чудотворне мошти најпре су биле пренете у Цариград, па у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а одатле у Београд. Сада се свете мошти Свете Петке налазе у румунском граду Јашију. Општи је утисак да се у српској јавности недовољно зна о румунским манастирима и монаштву, преподобним старцима, духовном сродству Румуна и Срба. Стога се „Геополитика“ обратила јерођакону Клеопи Стефановићу, докторанту на Богословском факултету „Др Димитрије Станилоае“ и чувару моштију Свете Петке при Саборном храму Сретења Господњег у граду Јаши, како би се читаоци кроз разговор са њим упознали са верским животом нама тако блиске државе.

По благослову Његовог преосвештенства епископа сремског Василија, отац Клеопа је октобра месеца 2008. године стигао у Јаши, и без обзира што је почетак био тежак, брзо се привикао и саживео са румунским народом, а и само присуство Свете Петке Параскеве олакшало му је да преброди почетну носталгију за домовином.

Оче Клеопа, шта би, по Вама, сваки Србин и Српкиња требало у кратким цртама да знају о Јашију и о историји моштију Свете Петке у овом истоименом граду?

- Јаши јесте стари универзитетски град, који се налази у североисточном делу земље, стара престоница покрајине Молдавије. Крајова је управно средиште истоименог округа Јаши и културно и привредно средиште румунске Молдавије. То је и највећи економски и културни центар области североисточно од Букурешта. Он је град студената, град у у коме сви становнци живе и саживљавају са Светом Петком Параскевом. Зашто сам рекао саживљавају? Нисам то рекао без разлога, јер ме Бог удостојио да и сам, на сваке четири недеље, седам дана од 7до 22 часова стојим поред самих моштију, дежурајући, тако да сам видео и приметио и чиста срца могу донети закључак да сваки житељ града Јашија живи са Светом Петком. Како? Један ђак ће се ујутру пробудити много раније да би пре свога одласка у школу дошао и поклонио се моштима Свете Петке. Човек који ради такође ће пре свога радног времена доћи и поклонитима се моштима, па студент, па пацијент пре одласка код свога лекара итд. Исто то се дешава и при њиховом повратку из школе, Универзитета, са посла, са пијаце. Велика је ово благодат за све становнике Јашија, целе Румуније и покрајине Молдове, коју не треба мешати са републиком Молдавијом, која се другачије зове и Бесарабија. То је једна област у Румунији; као што ми имамо Срем, Банат и Бачку, тако и Румунија има своје области. Војвода молдавске државе Василије Лупу је 1641. године купио мошти Свете Петке, донео их и положио у манастир Света Три Јерарха, и цела румунска земља је схватила ту његову мисију. Када је царица Милица хтела да купи мошти Свете Петке од султана, овај се мислио шта ће она да уради са толиким „кошчуринама“, а у ствари царица Милица је добро знала колику вредност узима и колику цену даје. Исту свест је имао и Василије Лупу, који је знао ко је Света мајка Параскева и колика је њена заштита за тај читав регион и за целу Румунију. Као што рекох већ, мошти су првобитно биле положене у манастиру Света Три Јерарха, где је у 18. веку избио велики пожар, у коме је манастир изгорео до темеља; сребрено-златни кивот у коме је била положена светитељка се скроз био утопио, а мошти Свете Петке заједно са хаљинама у које је она била обучена са тим повојима и одеждама биле су нетакнуте. После овог случаја су мошти биле пребачене у дрвени кивот, и однесене у нови, тек изграђени, велелепни Саборни храм митрополије Молдавске са четири куполе, који је и дан-данас центар и украс града Јашија.

Култ о чудима и исцељењима Свете Петке је веома распрострањен, и велики број људи јој се обраћа молитвом за помоћ и спас у болести и другим неприликама. Као чувар моштију сигурно сте сведок чуда која се дешавају у храму.

- Свакако. Ми смо се на једном састанку управе братства у Саборном храму договорили да поред моштију ставимо једну кутију у коју ће верни народ моћи да пише своја чуда и милости које је доживео посредништвом Свете Петке. Та кутија (повећане димензије) се сваког трећег дана празни. Народ долази и осећа милост, благодат и радост што је светитељка ту присутна заједно са њима. А наравно да се сва чуда и исцељења виде, али од нас, као чувара моштију, тражи се да све сачувамо у нашем срцу. Чуда се дешавају свакодневно, народ долази, не дешава се никад да се ред заустави, да ми можемо имати паузу; тога једноставно нема јер народ непрестано циркулише, а међу њима има доста поклоника из Србије у организованим групама, који на тај начин доказају своју љубав према светитељки.

Отац Клеопа (Стефановић)

Српска јавност није подробније упозната са стањем у румунским манастирима. Колики је број монаха у њима, на пример, у поређењу са српским манастирима? Ко је од светих отаца посејео семе аскетског монашког живота?

- Питање које је у Румунији енигма јесте колико заиста има манастира и скитова. Када су у Молдавској области почели бројати манастире, зауставили су се код стотог. По задњим статистичким подацима, та регија Молдавије је најсиромашнија у данашњој Европи. Упркос томе, нешто што се не може зауставити да цвета то је монаштво и подизање манастира и скитова. Да ли је то утицај или благодат (ја верујем да јесте) Светог Пајсија Величковског, који је на тој земљи посадио семе истинског православног Богоживља, уносећи међу тај народ дух исихастичког подвига са Свете Горе Атонске? Знамо да је исихазам један од највећих дарова које Бог може дати једном монаху, а то је дар Исусове молитве. Нема сумње да се поред благослова Светог Пајсија Величковског осети и благослов Свете Петке Параскеве и многих других, па и Светих молдавских митрополита Варлама и Дософтеја, који су заслужни што румунски народ има службу на свом говорном језику. Манастира у Румунији има пуно. Сваки човек се радује уколико у својој лози има монаха. А ја лично знам, пошто на нашем Теолошком факултету у Јашију студира много монаха и монахиња, дешавало се и дешава се да сва деца, а буде их и по петоро, да сви оду у манастир. И после тога, пред крај свога живота, родитељи, видевши да су деца отпловила ка правоме пристаништу, тада и они сами крену монашким путем. За разлику од Србије, где родитељи нерадо дају своју децу у манастире, у Румунији се то чини са благословом. Наравно, све породично имање, све што један човек може имати, још једна велика радост је да човек подигне манастир или скит, или, ако је породица најскромнија, да подигне на путу малу капелу, која се на румунском зове Тројице. Верујте ми, говорим најискреније, да су ме Господ и Света Петка усмерили у земљи монаха, у земљу православну, где свакодневно цвета традиција православног правоживља. Говорећи о хиљаду монаха у два манастира, и о хиљаду монаха у целој Србији, наравно да се не може правити никакво поређење.

Хиљаду монаха у само два манастира? Који су то манастири? Кажите нам нешто о њима.

- Манастири Агапија и Варатек су светиње са петсто и шестсто монахиња; једном речју, то је монашко село. У центру тих манастира јесте манастир са својим корпусом, то јест са конаком, а у окружењу манастира су куће у којима монахиње живе по устаљеном поретку. У свакоме од манастира налазе се три цркве у којима три свештеника или свештеномонаха служе по својим чредама. За свакога ко долази у Румунију је велико чудо видети како се на једном месту моли персто или шестсто душа. Још бих нешто важно желео истаћи. При манастиру Агапија постоји школа богословије за жене, у првом реду за монахиње, а у другом реду за будуће попадије. У румунској земљи је недопустиво да монахиња или попадија буде теолошки необразована, и, по мом мишљењу, то је сасвим исправно. Можда се многи неће сложити са мном да и жена супруга свештеника, као и монахиња, уз своја свакодневна послушанија мора да буде и теолошки образована, јер су свештеник и његова супруга мала институција, једна црква, где се узајамно морају надграђивати и сарађивати. Многе од тих девојака које се спремају у Богословији су будуће монахиње, јер то је нека врста искушеништва, а многе ће постати попадије или вероучитељице.

Поред чувеног румунског старца Клеопе Илије, који су савремени духовници по својој ревности и подвижничком животу познати међу румунским православним народом?

- У данашње време имамо архимандрита Јустина Првуа, који је својим трудом многе пригрлио; имамо оца Арсенија Папачока, који је и данас жив; имамо оца Пајсија Оларуа, духовног оца старца Клеопе; а има много и осталих преподобника за које народ још није чуо, али чијим молитвама се заштита осећа. У Румунији постоји доста монаха који су добили благодат Исусове молитве, постоје многи којима је Бог дао благодат прозорљивости, тако да ће Бог чувати и сачувати ту свету и благословену земљу.

Пошто сте релативно добро упознали душу румунског народа, читаоце ће интересовати шта Румуни мисле о Србима и у којој су мери њихови верници упознати са нашим светитељима.

- Са сигурношћу вам могу рећи да је семе наших српских светитеља, попут Светога Саве, Светог владике Николаја и Светог Јустина Поповића посејано и у Румунији. При мом доласку у Румунију и након проведених само три месеца, ја сам већ био позван да одржим предавање о Светом владици Николају, чија су дела већином преведена код њих и који се сваки дан читају и у трпезеријама манастира, и на факултетима и међу народом. Тако исто и Свети отац наш Јустин Поповић, па и Свети старац Тадеј. Они су постали инспирација многих проповеди у румунском народу, постали су поука многим верницима који долазе код својих духовника, постали су утеха многим проблемима у њиховоме животу. Наш српски народ је веома омиљен код Румуна и то се исказује њиховим гостопримством према нама. Срби су јако познати по својој побожности, по снази своје молитве. Нећу ништа да коментаришем, али бих волео да исто гостопримство и љубав буду узајамни, јер то Бог од нас тражи.

Лета Господњег 1997. група ходочасника из Србије је заједно са Светим старцем Тадејом дошла у посету старцу Клеопи. Пре њега је још један велики духовник, Свети Јустин Ћелијски, боравио код старца Клеопе. Да ли се зна о чему су они разговарали и какву је поруку старац Клеопа дао Србима?

- Старац Клеопа је према Србима имао велику симпатију, и српски народ је за њега био један вид, даћу себи слободу да кажем, изабраног народа за Царство небеско. Старац Клеопа је говорио овако: „О, моји Срби, када бих могао све да вас скупим колико вас има, и да вас све ставим у џак, да га добро завежем и ставим на своја плећа, и да вас све тако заједно уведем у Рај!“ А што се тиче посете оца Јустина Поповића и старца Тадеја, говори се, и то је остало од очевидаца, да су они дуго, дуго времена остали у разговору са старцем Клеопом. До данашњег дана у келији старца Клеопе је скуфија коју је он добио од оца Јустина, а верујем да је сачувана и камилавка старца Клеопе коју је он поклонио оцу Јустину. То је била размена симбола између два велика духовника. Што се тиче посете старца Тадеја оцу Клеопи, требало би напоменути да у манастиру Сихастрија има једна слика испод које стоји натпис „разговор два духовника“. Уверен сам да је тај њихов дуг разговор био један „конзилијум“ два духовна лекара, и мислим да су су тајне са тог „конзилијума“ однете у гроб; ипак, као што су та два Света оца затрпана у земљу, њихови ће плодови убрзо изникнути и процветати из пепела.

Старац Клеопа је преко тих ходочасника српском народу предсказао тежак период живота, борбу са силама таме, али и васкрс наше државе и душа. Делите ли ово мишљење и имате ли, за крај разговора, поруку свеколиком Српству?

- Апсолутно. Наш српски народ јесте несумњиво диван и свети народ, који зна свакога да угости у своме дому, а у исто време и народ који се бори за свој опстанак. Ми најпре морамо уложити све своје снаге и труд да сачувамо наше јединство и наше једномислије. Наш народ јесте као једна дивна и прекрасна шарена башта у коме сваки цвет мирише својим посебним мирисом и има своје чари да украси ту своју башту. То је башта коју су својим сузама заливали Свети Сава, Свети владика Николај, Свети отац Јустин Поповић. То је башта која је много пута била нападана од разних кобаца и лешинара који су желели да те цветове узберу. То је башта у којој мирише тамјан и миомирисно свеће. Ми имамо добар народ и добру омладину коју морамо сачувати. Једно послушање морамо узети на своја плећа, а то је да се оставимо споредних ствари, те да узмемо суштинске ствари које се тичу нашег опстанка. Морамо сачувати јединство и лепоту наше православне вере, да се наш народ у својим црквама осећа као код куће, и да ми монаси и свештеници саживљавамо заједно са народом. Да богати помогну сиромашне, а опет да сиромах својом молитвом помогне богатог, да наша деца не одлазе из наше мајке земље, него да свако од њих има могућност да покаже и да умножи свој таланат. Ја бих, као монах, као слуга Божји, замолио све оне који имају ту моћ да ми то учине. Тај таланат ће се умножити, и наравно да ће се стоструко вратити, јер семе које може изнићи у нашој земљи не треба слати у туђу земљу да тамо ниче по неким пластеницима. Јер Србима ниједно сунце не може огрејати тако топло и мило као што може управо у својој земљи.

Разговор водио: Милан Старчевић

Извор: Геополитика