Житије преподобне матере наше Марије Египћанке

ТАЈНУ цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, – тако рече анђео Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7). Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија преподобне Марије Египћанке, свети Софроније1[1], патријарх јерусалимски, да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду.

Поуке младој удовици - Свети Јован Златоусти

Ову поуку је св. Јован Златоусти упутио младој удовици чији је муж по имену Тирасије био угледан и побожан човек, а умро је у цвету младости, након пет година супружништва. Упутивши младој удовици хришћанске утехе и савете, светитељ се дотиче неких историјских догађаја и ликова, на основу којих се може извести закључак о времену настанка писма. Тако 4. одломак 1. поуке помиње да тадашњи римски цар ратује са варварима, односно говори се о цару Теодосију Великом, који је од времена свог проглашења за цара 379. г. водио готово непрекидан рат са Готима, све до њиховог коначног пораза 382. г. На основу тога се може закључити да поука није написана пре 380. г. нити после 382. г.

Сви ће се сагласити са тобом и нико, чак ни међу најмудријима [најпобожнијима], неће ти противуречити у томе да си задобила страшан ударац и да ти је стрела, послата са неба, задала готово смртоносну рану. Међутим, као што ни рањеници не би требало да проводе време у плачу и сузама него би требало да се свесрдно побрину за исцелење рана како им оне, будући занемарене, не би више изазивале сузе и појачавале пламене патње, тако и ти треба да прихватиш разумну утеху и да се, зауставивши бујицу суза, макар накратко препустиш речима оних што желе да те утеше.

Недеља Свете Педесетнице

Свршила се икономија нашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у себи испунио Син Божији - сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Тога ради се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Мт.28,19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога - ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, која нам је предала исповедање о себи! "Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове".

Свети Теофан Затворник

Без Цркве нема спасења

"Исус Христос... је камен 
који ви зидари одбацисте, 
а који постаде глава од угла: 
и нема ни у једноме другоме спасења."
Дела Апостолска 4:11

Нажалост, до данас се срећу људи који, називајући себе православним хришћанима, озбиљно сматрају да је могуће спасење, то јест улазак у Царство Небеско, за нехришћане. По њиховом мишљењу, и они који не верују у Христа, ако чине добра дела, такође могу да се спасу.

Слични ставови нису нови, они су били познати и раније. Оповргавању те заблуде још у претпрошлом веку свети Игњатије (Брјанчанинов) je посветио своје писмо, из којег ћемо навести само неколико реченица, иако је оно достојно читања у целини:

"Достојан је горког ридања призор: хришћани, који не знају у чему се састоји хришћанство! Питање које сте ви поставили, сада се често поставља: "Зашто се не могу спасити, пишете ви, незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има предобрих људи. Погубити те предобре људе било би противно милости Божијој!... Сматрати себе спасеним, а припаднике других веровања погинулима - то је и безумно, и крајње гордо!"

Коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац

СВЕТИ ОЦИ О ЦРКВИ И СИЛАМА КОЈЕ  ЈОЈ СЕ СУПРОТСТАВЉАЈУ

О, Боже силе неизменљиве и светлости неугасиве са благонаклоношћу погледај на Твоју Цркву, то посвећено и блиставо тајинство, и смиреним делањем провиђења Твога изврши дело нашега спасења. Нека цео свет, и сваки човек, осете и виде да је оно што је једном било свргнуто, сада уздигнуто, да је старо постало ново, и да се све вратило своме савршенству кроз Исуса Христа, кроз Кога има свој почетак. Он је Господ у векове векова. Амин.

Молитва из VIII века

  

Упућивања на Свето Писмо:

1. Јн. 2:22, 1. Јн. 4:3, Лк. 12:8, Мт. 16; 18; 24; 23-26, 1. Кор. 12:27, Дела ап. 20:29, 2. Сол. 2:3-9.

Црква се за своја учења ослања на Свето Писмо и Свето Предање. Велики допринос том предању дају и списи уважених Отаца и Стараца. Ти Божији људи упознају нас са вером наших предака, тј. оних који су пре нас ходили у поузданом познању истине. Оци Цркве ткају ткиво непроменљиве истине и обезбеђују нам непрекинуту везу са раном црквом Апостола и Мученика.

Црква је лађа спасења. У њеном наручју, ми налазимо нашег Господа и свој поуздан, смеран пут ка вечном спасењу. Зар је онда чудо што ће ђаво учинити све што је у његовој моћи да сруши Цркву и што тежи да поткопа како њен ауторитет, тако и њену освештану моћ? Ипак, ми имамо свечано Христово обећање да ништа неће надвладати Цркву. Мада је она нападана и прогоњена у овом свету, њена мисија се не може спречити.

Може ли онда икога изненадити то што сатана неће жалити труда да понизи Веру? - чак у тој мери да ће неко доћи у име ђавола... и покушати да задобије поверење свих хришћана. Та особа биће названа антихтист - и та особа захтеваће да му се свет поклони, а проповедаће изопачену веру која ће се супротстављати Господу.

Ми, међутим, не можемо веровати у два Христа (2. Кор. 6:14-15) и они који су прихватили истинског Христа морају се клонити лажног; они, пак, који су прихватили лажног, нужно се морају одрећи истинског Христа - Сина Божијег и Месије.

Сва упућивања на Свето Писмо која смо цитирали, као и изреке Светих Отаца, казују да ће Антихрист користити суровост и насиље у истој мери као и преваре и лажна чуда да би искоренио нашу веру у Господа Исуса Христа.

Свети Николај Жички - Седмоднев

Понедељак

Овај дан посвећен је небесним бесплотним силама, светим арханђелима и анђелима. Зато уздигнимо свој ум понедељком у небеса међу сјајне и безбројне војске анђелске. Дивимо се сјају њиховом, и красоти и бесмртности и вечној младости.

Осим што се молимо дневном свецу према Минеју, треба да се сећамо светих анђела и неколико пута преко дана, где смо да смо, молимо се кратко, отприлике овако:

Свети архангели и ангели молите Бога за мја грешнују.

Свети архангели и ангели молите Бога за спасеније моје.

Свети архангели и ангели молите Бога, за спасеније моје.

Ви сте велике војводе живога Бога, а ја слаба и немоћна. Помозите ми.

Ви сте светли светилници пред престолом Божјим, а ја као малена свећа на ветровима. Не дајте да се угаси светлост у мени.

Свети архангели Михаиле и Гавриле, подржите ме да не посрнем.

Анђеле мој, хранитељу мој, удаљи ми са пута сваку непријатност. Амин.

Свети Кирил Јерусалимски - О искушењу

"И не уведи нас у искушење", Господе. Да ли нас Господ овим учи да се молимо да уопште не будемо кушани? Не, јер речено је: "Сваку радост имајте, браћо моја када бивате кушани" (Јаковљ. 1, 2). Пасти у искушење може да значи и утопити се у искушењу. Јер је искушење слично некој реци, преко које је тешко прећи. Зато неки, не утопивши се у реци искушења, препливају исту као искусни пливачи, не предајући јој се. А други нису такви, већ улазе у реку искушења и утопе се.

Као, на пример, Јуда, који је упао у искушење среброљубља, и није препливао пучину (тог искушења), већ се удавио и телесно и духовно. Петар је, пак, упао у искушење одрицања од Христа, али упавши у њега није се удавио у њему, већ је храбро препливао пучину и избавио се од искушења.

Ево како други човек (псалмопевац Давид) који је дошао до савршенства Светих благодари за избављење од искушења: "Ти си вас окушао Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа. Увео си нас у мрежу, метнуо си бреме на леђа наша. Дао си нас у јарам човеку, уђосмо у огањ и у воду; али си нас извео у одмор" (Пс. 66, 1012). Видиш ли са каквом смелошћу говоре они који су победили искушења и који нису посустали. Речено је: "Извео си нас у одмор". Ући у душевни мир (одмор) значи избавити се од искушења.

Свети Нил Сорски - Предање о духовном животу

О многостраном дејству помисли које насрћу на нас

Свети Оци уче да мислени рат или борба, праћени победом или поразом, имају своје постепено дејство: најпре се јавља помисао или осликани предмет у нашој свести - то је предлог (подстрек) затим пристајање на њега - одобравање; потом следи наше прихватање - сагласје с њим: иза њега је поробљеност или заробљење; и на крају страст.

ПРЕДЛОГ (подстрек)

Јован Лествичник, Филотеј Синаит и други предлогом (подстреком) називају сваку обичну помисао, или замишљање у машти било каквог предмета који изненада улази у срце и прети да уђе у ум. Свети Григорије Синаит каже да је "Предлог наговор који потиче од демона: Учини не ово, него оно, као што је кушан и Сам Христос Бог наш: Реци да камење ово хљебови постану (Мт. 4, 3); или једноставно речено - то је било каква мисао која човеку пада на ум. Као такав, предлог (подстрек) није грех, он не заслужује ни похвалу ни осуду, јер не зависи од нас, а немогуће је да нам демони не подмећу смицалице од оног тренутка када је ђаво са бесима добио приступ човеку, јер је због преступа прогнан из раја и Божије близине; управо стога што је удаљен ђаво може да поткопава свачије мисли и ум, - каже Симеон Нови Богослов. Можда само савршене и оне који су се успели на високу лествицу духовног живота може да остави непопустљивима, и то само привремено, - додаје Свети Исак.

Свети Јустин Ћелијски о Охридском прологу

Откако је Србског рода, није било мудрије, и Богомудрије, Србске књиге, од Охридског пролога Владике Николаја. И зато: бесмртније, ни важније Србске књиге.
И кроза све то: ни корисније, јер је од вечне користи за Србскога човека и његова обадва живота у обадва света.

Охридски пролог је Србско Еванђеље, вечно Србско Еванђеље. У њему је све што треба Србској души у обадва света, све што надживљује наше земаљске смрти, све што савлађује и умртвљује наше грехе, и страсти. Рој за ројем, свети ројеви благих вести за тебе у васцелом животу твом, који почиње на земљи и продужује се кроза сву вечност у ономе свету. Ето, то је Охридски Пролог, то Србско Еванђеље.

Србско Еванђеље? - Да, јер те учи и научи вечној Истини.
Србско Еванђеље? - Да, јер те учи и научи вечној Правди.
Србско Еванђеље? - Да, јер те учи и научи вечној Доброти, вечној Љубави, вечној Мудрости, вечној Лепоти, вечној Радости.
Србско Еванђеље? - Да, јер те учи и научи вечном Животу. Да, јер те учи и научи како се светим тајнама еванђелским савлађује и побеђује: обмана, лаж, среброљубље, гордост, гњев, похота, пакост, злоба, завист, мржња, злоћудност, блуд, лакомство, очајање, неверје, безверје маловерје, полуверје: једном речју: сваки грех, свака страст, свако зло, свака смрт, сваки ђаво, и тиме - сав пакао земаљски и сва искушења земаљска.

Владика Николај - Бесједа о ђенералу Дражи

(Свети владика Николај у цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954.)

Рече Господ: „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за

пријатеље своје.” (Јован, XВ, 13)

Поштована Господо српска, браћо и сестре,

У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они

који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав,

показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом

љубављу.

У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот

свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег

Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски.

Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за

обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове

човечије: положити живот свој за цео један народ. Покојни Дража Михаиловић показао

је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме, што је положио живот свој за народ

свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога…

ДА ЛИ ЈЕ ХАТА ЈОГА СПОЈИВА С ХРИШЋАНСТВОМ

Једном је духовнику после литургије пришао човек од око двадесет пет година и рекао да жели да поприча с њим. Било је пролеће, лепо време и зато је духовник предложио:

„Хајде да поседимо у црквеном дворишту на клупици: овде нам нико неће сметати и попричаћемо о питањима која вас очигледно узнемиравају.” Севши поред духовника непознати човек га је узео за руку и поћутавши рекао:

„Брине ме пројекат који се разматра у влади, тачније њихов план да окрену северне реке на југ да напуне Аралско језеро и наводњавају пустињу средњеазијатских република за нове плантаже памука. Ако овај пројекат буде остварен ниво подземних вода у Сибиру ће се снизити и тајга ће пропасти. Допутовао сам овамо из Москве: имамо овде незваничан састанак и желимо да се обратимо влади с молбом да прекине овај безумни подухват.” Духовник упита:

„А зашто сте се обратили мени, ја нисам стручњак за таква питања?” Он одговори:

„Објаснио сам вам разлог мог доласка у Тбилиси, а код вас сам свратио због личне ствари. Ја сам хришћанин, али се истовремено бавим хата-јогом, а многи моји познаници кажу да је то неспојиво. Хтео бих да знам ваше мишљење. Код нас у Москви има неколико група које се баве јогом. Свештеници којима смо се обраћали давали су различите савете, зато бих хтео да знам ваше мишљење.”

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Усековање Светог Јована Крститеља

У Име Оца и Сина и Светога Духа! Данас, данас је мали Велики Петак, други Велики Петак. Јер, данас је погубљен највећи између свих рођених од жена - Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи.

На Велики Петак људи су Бога убили, Бога распели. На данашњи свети велики празник људи су убили највећег човека. Највећег, то кажем не ја. Шта ће моје похвале великом и славном Претечи Господњем, кога су уста Господња похвалила више него икога од људи, више него икога од Апостола, од Анђела, од Пророка, од Праведника од мудраца. Јер су уста Госпдоња изрекла за њега: Ово је највећи између свих рођених од жена. Нема веће похвале у овоме свету.

И зато је данашњи дан мали Велики Петак. Гле, безумни људи убили су највећег Праведника. Смета им? Да, смета развратном цару Ироду и разблудној Иродијади. Правда Божија и Истина Божија смета безаконицима, смета убогим грешницима, смета свима опијеним разним страстима. Гле, зар и данас христоборци не вичу: Распни га, распни! Зар и данас христоборци не траже главу Исуса из Назарета? Његову главу траже, а камоли главу Јована Крститеља.

Жеља да поново заблиста крст

Међу мозаицима Свете Софије који су сачувани до наших времена, требало би најпре истаћи представу величине и славе Господа Исуса Христа, смештену изнад царских врата. Овај мозаик је изведен у формама које су преузете из византијског дворског церемонијала.

Спаситељ озбиљног, изражајног лица, уоквиреног тамнокестењастом косом, седи на престолу представљеном у виду раскошне фотеље са јастуком, украшеним златним и сребрним, геометријским и крстоликим облицима. Спаситељева глава је овенчана златним ореолом који је белим крстом подељен на четири дела. Његове две одежде, позлаћена туника и сиви химатион, покривају читаво тело, а на ногама има сандале. У медаљону са Спаситељеве десне стране представљена је Пресвета Богородица у плавом мафоријуму, са рукама испруженим према Спаситељу. Са леве стране, у истом таквом медаљону, представљен је арханђео са жезлом (скиптром) и у белој одећи, са светложутим крилима и кестењастом косом повезаном тракама. Испод медаљона са ликом Богородице приказан је византијски цар (могуће да је то Лав Мудри) који пада ничице пред Спаситељеве ноге. Цар је одевен у светлоплави хитон обрубљен златом и у светлозелену далматику, са копчом на десном рамену. На ногама има жуте чизме украшене бисерима (што је била привилегија властелина). Цар на глави има дијадему са чије се предње стране налази крст, док му је глава окружена златним ореолом. Тип лица је близак старачком, брада му је седа, а коса дуга.

Српске цркве биле су ломаче

Српска православна црква у Осијеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942.

У Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, најокрутније је демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност је дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да је био прекраћен, већ су уништени њихови историјски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена је књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коју је објавио Завод за уџбенике из Београда.

Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво је везана за трагичну судбину српског народа у Хрватској над којим је извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хајнриха Хајнеа: „Кад почну да спаљују књиге, одмахиза тога почеће да спаљују људе”, што се односило на нацистичку Немачку, у усташкој Хрватској се трагичније обистинила. У тој држави, у исто време и на истом месту, спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегдеи кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду. Усташки наредбодавци, извршиоци и учесници геноцида над српским народом, међу којима су били и свештенослужитељи римокатоличке цркве, знали су добро да је свака уништена црква покушај, али и циљ да се разори српско национално биће у Хрватској, да се сатре и затре његово историјско присуство, његови корени, црквено-уметничке вредности. Не треба никада заборавити да је биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. Био је то тотални геноцид.

Беседа о томе како с грехом долази ругоба

Мјесто мириса биће смрад, и мјесто 

појаса распојасина, мјесто плетеница 

ћела - мјесто љепоте огорјелина (Иса. 3, 24).

 

Ово је реч о женама раскошним и беспутним, о кћерима Сионским, које се погордише и иду опружена врата и намигују очима, ситно корачају и звекећу ногама. Шта то учини гордим жене јеврејске? Да ли врлина? Врлина никад не чини гордим, јер је врлина управо лек против гордости. Да ли сила народа и сталност државе? Не; на против, пророк баш и прориче блиско ропство народа и пропаст државе. И као један од главних узрока ропства и пропасти наводи сујетну раскош, духовно ништавило и беспутство жена. Шта их, дакле, учини тако гордим и охолим? Накит и везови, низови и ланчићи, трепетљике и укоснице, подвезе и појаси, риси и прстенови, тобоци и огледала. Ето, то их учини гордим и охолим! Управо, све то је израз њихове безумне гордости, а прави узрок гордости јесте духовно ништавило.

Свети Јефрем Сиријски: Беседа на Преображење Господа и Бога, Спаситеља нашег, Исуса Христа

Њива нас весели својом жетвом, виноград плодовима које ћемо окусити, а Писмо живототворним учењем. Жетва на њиви догађа се само једном у години, као што се и сабирање плодова у винограду догађа једном у години. Писмо, међутим, свагда читамо и из њега свагда извире живототворно учење. Кад се заврши жетва, њива остаје оно што је била и пре тога; кад се уберу плодови, виноград губи своју вредност. У Писму се свакодневно сабира жетва, и у њему никад не недостаје класова за тумаче. Свакодневно се може сабирати у овом винограду, и гроздови наде, која у њему обитава, никад се неће исцрпети.

Приступимо, дакле, овој њиви, насладимо се оним што је поникло на тим живототворним браздама. Пожањимо на њој класје живота, речи нашег Господа, Исуса Христа, Који је Својим уче ницима рекао: Заиста вам кажем, има неких међу вама што сто је овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у слави Својој. И после шест дана узе Исус Петра и Јако ва и Јована, брата његовог, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, и ха љине Његове постадоше беле као светлост (Мт. 17; 1-2).

Недеља пета по Духовима

Гадаринци су видели дивно чудо Господње, тј. изгнање легиона бесова, па су ипак изашли и молили Господа да би отишао из њиховог краја (Мт.8,28-34). Није да су се они непријатељски односили према Њему. Код њих, једноставно, није било вере. Њих је обузело неко неодређено страховање због чега су желели само једно: "Иди куда хоћеш, само нас не дирај". То је права слика људи који мирно живе са својим имањем. Окружили су се они не тако рђавим стањем ствари: навикли су се на њега и не помишљају, нити имају потребе, да било шта измене или укину. Они се боје да направе било какав нови корак. Они, ипак, некако осећају да ће страх Божији и савест да их натерају да се одрекну старог и да прихвате ново уколико дође наредба свише. Стога они на сваки начин избегавају случајеве који их могу довести до таквих убеђења, како би, прикривајући се незнањем, могли спокојно да живе по старим навикама. Такви су они који се боје да читају Јеванђеље и отачке књиге, и да разговарају о духовним стварима. Они не желе да узнемире своју савест да их не би, пробудивши се, терала да једно одбаце а друго прихвате.

Свети Теофан Затворник

Слијепу и глуву дјевојку излијечила Пресвета Богородица Кијевско-Печерска

Лена Мелничшенко је рођена здрава, али је у дванаестој години изгубила вид и слух. Од самог почетка, љекари нису давали наду њеној породици, наглашавајући да је ситуација са њеним здрављем веома озбиљна и непоправљива.

Према дијагнози, Лена је боловала од тумора на очном нерву који није излијечив и пацијента у потпуности лишава чула вида. Ни ово није било довољно, већ је и Ленин слух почео да слаби, све док није сасвим престала да чује.

Међутим, Лена није изгубила наду. Често је одлазила у Кијевско-Печерску Лавру и нарочито се молила пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Након двије године молитве, стрпљења и истрајности, Пресвета Богородица ју је даривала исцјељењем.

О крају света

Неки неупућени људи више мисле o крају света него o крају свога живота, премда је јасно, да је за онога коме дође крај живота, дошао и крај света. Неки брат стојећи пред светим Серафимом Саровским, држао је непрестано у уму како ћe да упита светитеља o свршетку света. Св. Серафим прозре његову мисао и рекне му: „Радости моја! ти високо мислиш o убогом Серафиму: како ја могу знати кад ћe бити крај овоме свету и онај велики дан, у који ће Господ судити живим и мртвим и дати сваком по делима његовим! Нe, не, ово је мени немогуће знати!” Па кад светитељи нису знали, како ће знати грешници! И на што нам знати оно што сам Спаситељ није нашао за корисно да нам открије? Много је боље мислити да ће Нaшa смрт доћи пре краја света, него ли крај света пре наше смрти.

Свети Николај Жички

Ко је жедан нека дође мени и пиje

На "Преполовљење" [Педесетице] чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просвећује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу - нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. [Човек је тада спреман све да остави] само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага - у Њему је свака сила; ко тражи славу - код Њега је слава надсветска; ко слободу - Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражје, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу!

Свети Теофан Затворник                                               Извор