Свети мученик Стефан Дечански краљ Србски

Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски. Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Мучен и прогоњен свети краљ Дечански Муке и гоњења поднесе хришћански, И кад се чињаше од свију побеђен Он победник беше, силан, неповређен. Свог оца победи дугом трпљивошћу, А Кантакузена дубоком мудрошћу. Симониду јетку победи ћутањем, А Шишмана цара богопоуздањем. Од свог Силног сина он силнији беше — Увек су силнији они што не греше. Земаљска се сила свршава без сјаја, А небеској сили нигде нема краја. Стефан краљ Дечански, кротак и умилан, Од небеске силе он бејаше силан, Од Христа му беше и сила и слава, Од Христа му живот, престо и држава. То увиде Стефан, и то исповеди, Зато све душмане на крају победи. Помоли се за нас, о чудесни краље, Да нам Бог спасење и милост пошаље.  Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову? рече му игуман, буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице. Свети Николај Жички, Охридски Пролог

Moшти Светог Александра Свирског - Александр Свирский

Последње ријечи Светог Петра Цетињског

Ја већ немам рад шта крити, мени се посљедњи час приближио, и ја ћу овај свијет оставити.

Препоручујем ви узајамну слогу, мили витези и честити јунаци!

Поздравите ми сву браћу Црногорце и кажите им, да иако им се њихов Господар преселио у вјечност, да је његова топла и посљедња жеља, да му његова слободна браћа Црногорци у миру и братској љубави бране своју богодану слободу, и да не забораве да су Црногорци и слободни јунаци.

У мучној и кукавној али слободној земљи преживјех младу нејакост и сиједу старост. Божа је воља, да се с вама растанем вјечно, но не заборавите на моје ријечи.

Збогом слободне горе, и не увенула ви слава доклен траје свијета и вијека! Благодат Божија по сриједи вас и свега рода србска!

Поведите ме у моју одају, да мирно мој дух предам вишњему промислу.

Извор: Милорад Медаковић, Повјестница Црне Горе, Земун 1850

Извор