Жеља да поново заблиста крст

Међу мозаицима Свете Софије који су сачувани до наших времена, требало би најпре истаћи представу величине и славе Господа Исуса Христа, смештену изнад царских врата. Овај мозаик је изведен у формама које су преузете из византијског дворског церемонијала.

Спаситељ озбиљног, изражајног лица, уоквиреног тамнокестењастом косом, седи на престолу представљеном у виду раскошне фотеље са јастуком, украшеним златним и сребрним, геометријским и крстоликим облицима. Спаситељева глава је овенчана златним ореолом који је белим крстом подељен на четири дела. Његове две одежде, позлаћена туника и сиви химатион, покривају читаво тело, а на ногама има сандале. У медаљону са Спаситељеве десне стране представљена је Пресвета Богородица у плавом мафоријуму, са рукама испруженим према Спаситељу. Са леве стране, у истом таквом медаљону, представљен је арханђео са жезлом (скиптром) и у белој одећи, са светложутим крилима и кестењастом косом повезаном тракама. Испод медаљона са ликом Богородице приказан је византијски цар (могуће да је то Лав Мудри) који пада ничице пред Спаситељеве ноге. Цар је одевен у светлоплави хитон обрубљен златом и у светлозелену далматику, са копчом на десном рамену. На ногама има жуте чизме украшене бисерима (што је била привилегија властелина). Цар на глави има дијадему са чије се предње стране налази крст, док му је глава окружена златним ореолом. Тип лица је близак старачком, брада му је седа, а коса дуга.

Српске цркве биле су ломаче

Српска православна црква у Осијеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942.

У Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, најокрутније је демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност је дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да је био прекраћен, већ су уништени њихови историјски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена је књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коју је објавио Завод за уџбенике из Београда.

Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво је везана за трагичну судбину српског народа у Хрватској над којим је извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хајнриха Хајнеа: „Кад почну да спаљују књиге, одмахиза тога почеће да спаљују људе”, што се односило на нацистичку Немачку, у усташкој Хрватској се трагичније обистинила. У тој држави, у исто време и на истом месту, спаљивани су и људи и књиге. Цркве су постале ломаче, понегдеи кланице. Храмови хришћанског, православног богослужења претворени су у стратишта само због тога што су припадали православном обреду. Усташки наредбодавци, извршиоци и учесници геноцида над српским народом, међу којима су били и свештенослужитељи римокатоличке цркве, знали су добро да је свака уништена црква покушај, али и циљ да се разори српско национално биће у Хрватској, да се сатре и затре његово историјско присуство, његови корени, црквено-уметничке вредности. Не треба никада заборавити да је биолошки геноцид овде остварен и као културни и духовни геноцид. Био је то тотални геноцид.

Беседа о томе како с грехом долази ругоба

Мјесто мириса биће смрад, и мјесто 

појаса распојасина, мјесто плетеница 

ћела - мјесто љепоте огорјелина (Иса. 3, 24).

 

Ово је реч о женама раскошним и беспутним, о кћерима Сионским, које се погордише и иду опружена врата и намигују очима, ситно корачају и звекећу ногама. Шта то учини гордим жене јеврејске? Да ли врлина? Врлина никад не чини гордим, јер је врлина управо лек против гордости. Да ли сила народа и сталност државе? Не; на против, пророк баш и прориче блиско ропство народа и пропаст државе. И као један од главних узрока ропства и пропасти наводи сујетну раскош, духовно ништавило и беспутство жена. Шта их, дакле, учини тако гордим и охолим? Накит и везови, низови и ланчићи, трепетљике и укоснице, подвезе и појаси, риси и прстенови, тобоци и огледала. Ето, то их учини гордим и охолим! Управо, све то је израз њихове безумне гордости, а прави узрок гордости јесте духовно ништавило.

Свети Јефрем Сиријски: Беседа на Преображење Господа и Бога, Спаситеља нашег, Исуса Христа

Њива нас весели својом жетвом, виноград плодовима које ћемо окусити, а Писмо живототворним учењем. Жетва на њиви догађа се само једном у години, као што се и сабирање плодова у винограду догађа једном у години. Писмо, међутим, свагда читамо и из њега свагда извире живототворно учење. Кад се заврши жетва, њива остаје оно што је била и пре тога; кад се уберу плодови, виноград губи своју вредност. У Писму се свакодневно сабира жетва, и у њему никад не недостаје класова за тумаче. Свакодневно се може сабирати у овом винограду, и гроздови наде, која у њему обитава, никад се неће исцрпети.

Приступимо, дакле, овој њиви, насладимо се оним што је поникло на тим живототворним браздама. Пожањимо на њој класје живота, речи нашег Господа, Исуса Христа, Који је Својим уче ницима рекао: Заиста вам кажем, има неких међу вама што сто је овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у слави Својој. И после шест дана узе Исус Петра и Јако ва и Јована, брата његовог, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, и ха љине Његове постадоше беле као светлост (Мт. 17; 1-2).