О многостраном дејству помисли које насрћу на нас
Свети Оци уче да мислени рат или борба, праћени победом или поразом, имају своје постепено дејство: најпре се јавља помисао или осликани предмет у нашој свести - то је предлог (подстрек) затим пристајање на њега - одобравање; потом следи наше прихватање - сагласје с њим: иза њега је поробљеност или заробљење; и на крају страст.
ПРЕДЛОГ (подстрек)
Јован Лествичник, Филотеј Синаит и други предлогом (подстреком) називају сваку обичну помисао, или замишљање у машти било каквог предмета који изненада улази у срце и прети да уђе у ум. Свети Григорије Синаит каже да је "Предлог наговор који потиче од демона: Учини не ово, него оно, као што је кушан и Сам Христос Бог наш: Реци да камење ово хљебови постану (Мт. 4, 3); или једноставно речено - то је било каква мисао која човеку пада на ум. Као такав, предлог (подстрек) није грех, он не заслужује ни похвалу ни осуду, јер не зависи од нас, а немогуће је да нам демони не подмећу смицалице од оног тренутка када је ђаво са бесима добио приступ човеку, јер је због преступа прогнан из раја и Божије близине; управо стога што је удаљен ђаво може да поткопава свачије мисли и ум, - каже Симеон Нови Богослов. Можда само савршене и оне који су се успели на високу лествицу духовног живота може да остави непопустљивима, и то само привремено, - додаје Свети Исак.
ОДОБРАВАЊЕ (пристајање)
Одобравањем Свети Оци називају разговор са наилазећом помишљу, обраћање пажње на предлоге (подстреке) који нам падају на ум независно од нас, а могу бити страсни и бестрасни; то је, у ствари, пристајање (на помисао) и задржавање мисли коју нам демон дошаптава, сагласност са њом и добровољни пристанак на њен боравак у нама. Свети Оци сматрају да такво стање није увек безгрешно; оно може бити и похвално ако се богоугодно разреши. Богоугодно разрешење настаје ако неко не одбије убачену помисао одмах, већ пристане да разговара са њом и да је неко време задржава у себи и демон већ почне да га наводи на страсне помисли, а он се •на све могуће начине труди да му се супротстави добрим и корисним мислима. На који ће начин то да учини, говорићемо касније.
САГЛАСЈЕ
Сагласјем Свети Оци називају спремност душе да благонаклоно прихвати наилазећу помисао или замишљени предмет. То се догађа, на пример, онда када демон пошаље неком мисао или маштом представљену слику, па је човек прими и ступи с њом у везу кроз мислени разговор, а затим јој се покорава, припремајући ум свој да добровољно поступи по налогу демона. Човекова одговорност у овоме, по мишљењу Светих Отаца, зависи од степена духовног узраста сваког подвижника понаособ. Међутим, ако је неко донекле већ достигао успон и удостојио се да од Бога добије помоћ и снагу за супротстављање злим помислима, али их не одбија због лености и немара - тада овакво стање није безгрешно. Али, ако онај ко тек ступа на стазе оваквог живота и нема знања ни силе да одагна помисли, него им се приклони, па се ускоро затим покаје и стане да прекорева себе, исповеди све Господу, призивајући Га у помоћ, по речима Божијим:Исповедајте се Господу и призивајте име његово, онда ће му, по Својој милости Бог опростити, ради немоћи његове.
Ево шта су рекли Оци о мисленој сагласности - о удаљавању лоших помисли и покоравању помислима: понекад изгледа као да је онај који стреми подвигу скоро поробљен мислено, али корен његовог ума у дубини срца чврсто стоји у уверењу да не сме сагрешити делом и извршити безакоње. То је први облик сагласности. А други облик сагласности, по речима Светог Григорија Синаита, састоји се у следећем: "Ако неко својом вољом прихвата демонске помисли, саглашавајући се са њима, бива побеђен тако што не само да се не супротставља страсти, већ пристаје да све учини по наговору, а ако своју решеност не оствари и на самом делу, то није ни због чета другог већ због немања услова - времена или места, или из неког другог разлога који спречава извршење намере. Такво стање душе је веома грешно и подлеже казни" тј. црквеној епитимији.
ЗАРОБЉЕЊЕ (поробљеност)
Заробљење је или нехотични занос нашег срца наилазећом помисли, или њено постојано настањење у нама - сједињење с њом, чиме се озлеђује наше стремљење ка добру. У првом случају, када помисли почињу да обузимају твој ум и он се насилно, против твоје воље, усхићује лукавим мислима - ти ускоро, с Божијом помоћи, можеш да га обуздаш и повратиш себи и своме делу. Други случај је где ум, као да су га бура и таласи зграбили, насилно га отргнувши од његове одвојености од злих мисли, више не може да се врати у своје мирно станиште. То се најчешће догађа због расејаности и због непотребних, бескорисних разговора. Одговорност у овим случајевима је различита, зависи од тога када помисао продире у душу и како делује на њу: да ли у време молитве - у келији или у храму - или ван молитвеног времена - да ли је то обична неважна, безгрешна помисао или директно - зла... Ако се ум налази у ропству лукавих помисли за време молитве, - то је веома опасно и заслужује осуду, јер је ум дужан да за време молитве буде сав окренут Богу, са потпуном пажњом, одстрањујући сваку другу мисао. Ако мисли улазе у душу и задржавају се у њој ван молитвеног времена и осталог времена одређеног за неопходне животне потребе - такво стање је безгрешно, јер су и Свети неопходне телесне потребе обављали благословено и чедно. При свакој помисли ове врсте, кажу Оци, ум наш, уколико чува себе у благочестивом устројству, бива с Богом нераздвојан; а лукавих мисли треба се клонити.
СТРАСТ
Страшћу се назива она склоност и оно дејство које се дуго времена гнезде у души путем навике, па делују као друга природа. Човек долази у то стање добровољно и онда помисао, учврстивши се због честе сарадње са њом, однегована и припремљена, улази у срце, претвара се у навику, непрестано га смућује и узнемирава страсним наговорима, налаганим од демона. То се догађа када демон учестано представља човеку неку ствар или лице, подстичући страст, и распламсава у њему жељу да искључиво воли само те ствари, тако да - вољно или невољно - човек мислено бива поробљен њима. Из тог разлога, како је речено, због неопрезности и самовоље, долази до дуготрајног бављења тим стварима. Страст, у свим својим облицима неизоставно подлеже или покајању, сразмерном учињеном греху, - или будућој патњи. Према томе, потребно је кајати се и молити се за избављење од сваке страсти; јер свака страст рађа патњу, не зато што се излажемо борби са њом, него због некајања. Јер, када би та патња била само борба с демоном, онда неки, не достигнувши још савршено бестрашће, не би могли да добију спасење, како каже Петар Дамаскин. Било каква страст да нас је обузела, треба јој се свим силама противити - рекли су Оци. Узмимо, на пример, страст блуда: ако неко гаји ту страст према било којој особи, нека на сваки начин избегава и разговоре са њом и њену близину и нека бежи и од мириса одеће њене. Ко не чува себе од свега овога, тај ће подхранити страст и учинити мислену прељубу у срцу своме, рекли су Оци: Он ће сам у себи запалити пламен страсти и, као звери, увести зле помисли у душу своју.
Тако нам свети подвижници сведоче да се сваки човечији пад у грех одвија постепено. Први степен је Предлог, када нехотице, и против воље, улазе у душу греховне представе и подстицаји, кроз спољашња или унутрашња осећања или преко маште. Ово је безгрешно и само је повод и могућност за грех; и највећи светитељи у најсветија времена често су подвргавани демонским наговорима и били принуђени да се боре са њима. Пристајање представља пристанак на предлог, добровољно размишљање о њему: то стање није увек безгрешно. Сагласје је наслеђивање душе наилазећом помисли или представом, тј. када неко прихватајући ђаволом представљене помисли и слике, води са њима разговор у мислима, припремајући се да ускоро прихвати предлог који налаже помисао. Ту је потребно покајање без оклевања и призивање Бога у помоћ. Заробљење је такво стање душе када ум скреће на рђаве помислн насилно и против воље, нарушавајући спокојно устројство душе, и душа се с напором, само уз Божију помоћ, враћа себи. Страст је дуготрајно, претворено у навику, уживање у страсним помислима, налаганим од демона, укорењено због честог размишљања, маштања и разговора са њима. То је већ ропство греху, и ко се не покаје, избацивши из себе страст, подлеже вечним мукама. Овде је потребна велика и напорна борба и посебна благодатна помоћ да би се грех уклонио (в. Лествица 15, 75).
Ето где је почетак и корен наше греховности! У душу улази помисао, замишља се предмет, - грешан или безгрешан, то је свеједно, по мишљењу преподобног Нила, - ми обраћамо пажњу на њега, посвећујемо му мисли, усхићујемо се њиме, почињемо да га желимо, а овој главни циљ - циљ спасења или пребивања у Богу и свему божанском, заборављамо. И све се то често догађа без нашег знања. Ми смо толико слаби, расејани, лакомислени, небрижни, да нас зањише и најмањи лахор тих помисли, а оне нас непрекидно, као какав вихор, салећу од јутра до вечери, од вечери до јутра; и отуд стално грешимо. И свему томе често се излажемо не знајући. Утолико горе! Шта да чинимо како бисмо се избавили од таквог, без сумње, погибељног стања? Неопходно је да знамо и за свагда упамтимо да све што се са нама догађа не проистиче ни због наше слабости, нити расејаности, небриге или лакомислености, већ - најчешће - из незнања на који нас начин помисли доводе до страсти, због неукости и недовољне жеље да се боримо са њима и да их побеђујемо, због заборављања на своје назначење, због неприпремљености да им се супротстављамо. О, како је важно изучавати те многобројне кретње помисли у духовној борби! Како је неопходно увек се сетити и употребити у борби она средства која ће нас избавити од пораза и осигурати нам победу! Иначе, како бисмо се спасили?!
Нема коментара:
Постави коментар