петак, 25. март 2011.

Православље и рокенрол


Шта је музика? Једна емоција душе, уметничко дело или начин живота? Ово је прво питање са којим се суочавамо док почињемо велику и драматичну причу о рокенролу. Јер без одговора на ово питање не можемо објаснити овај необични духовни експеримент који се назива рокенрол.

Музика је, нема сумње, једно од најтананијих осећања која потичу из људске душе. Ту мислимо и на осећај за стварање и за слушање музике. Музика долази из дубина човековог бића и њима се враћа.

Музика је и врхунски домет људског стваралаштва. Једна од најлепших, најинтимнијих и најмоћнијих врста уметности. Они који је слушају обично су људи са посебном врстом осећајности, са специфичним емотивним склопом, јер музика тражи нежне душе. Агресивност модерне музике најбољи је показатељ душевних промена код савременог човека.

недеља, 20. март 2011.

Свети Нектарије Егински


Праведни и свети старац Нектарије, који је био благословен благодаћу Божијом, знао је да се тајна среће сваког народа налази у рукама младих девојака. Велики историчар Папарегопулос написао је  следеће: Мушкарци, разуме се, пишу историју, али они то чине према диктату жена. Када младе жене изгубе веру и престану да поштују вечне вредности, када забораве на разборитост, стид и скромност, то друштво не може да очекује ништа осим уништења и пропасти."

среда, 16. март 2011.

О духу времена



У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

среда, 09. март 2011.

Осми март



Жени данас, на осми март, није потребно више права, него више привилегија.

Београд, 08.03.2011

Ни као ђак нисам волео осми март. Наравно, не из идеолошких разлога, јер, у
то време, нисам имао појма о било каквој идеологији осим званичне – живео
сам у свету уџбеника који су, сваки, почињали Брозовом сликом (рецимо, у
уџбенику ОТО-а, била је слика Тита за стругом). Па ипак, осећао сам се
нелагодно пред чињеницом да тада обавезно морамо да пишемо нешто о женама,
да обавезно поклањамо нешто учитељици, и да обавезно измишљамо како
непрестано помажемо мами. И стално су нам помињали митску Клару Цеткин,
Марију Бурсаћ, хероину с Пркоса и извесну, колико се сећам, Кату Пејановић,
ангажовану у АФЖ-у.



Али, у мојој кући се, онако урођенички, без много свести, ипак упражњаваху

Детињци, Материце и Оци, када су родитељи везивали мене и ја њих, и када смо

се, макар најскромније, једни другима „дрешили“. Деца су пролазила најбоље –

од њих нико није очекивао превише, а за Материце нису добијала дарове само
од мајке, него и од баке, ујне, тетке. То ме спасавало од
„безалтерантивности“ осмог марта. И  захваљујући, између осталог, окретању
чеснице са дедом за Божић, као и Материцама, знам да је Достојевски сасвим у
праву када, кроз Аљошу Карамазова, тврди да можда читав потоњи живот зависи
од неколико лепих успомена из детињства.

Наравно, касније смо видели: осми март, дан жене - револуционарке,
успостављен је у свим комунистичким земљама да би се показало како се ОНА
еманциповала, престала да буде роб старог поретка, устала у борбу за своја
права, итд. Била је то, у Југославији, титоамазонка која не пристаје на
своју женственост, маскулинизована „борка“ за боље сутра - у ствари,
несрећница бачена у фабричку халу, истргнута из свог природног окружења,
којој су на плећа, лажући је да је ослобађају, натоварили још најтеретније
терете. Још један од револуционарних трикова, који се дају сажети у
Орвеловом увиду да је СЛОБОДА РОПСТВО.

Све је то, још у првој половини 20. века знао енглески писац Честертон, који
је уочавао парадокс раног феминизма: „Не желим више да слушам мушки диктат,
рече жена и оде да се запосли као дактилографкиња“, говорио је. Јер, они
који су жену индоктринирали  да ће јој бити боље само ако се осамостали, у
ствари желели су још једног роба суровог капитализма (било оног западног,
либералног, било оног источног, етатистичког, који се звао социјализам:
руски мислилац Шафаревич назвао их је „двама путевима ка истом бездану“ ).

Жена је данас „ослобођена“- и зато из топлог дома бежи у „сигурне куће“.
Ослободила је себе мајчинства, добила право на утробно чедоморство, ено је
како псује у риалити шоуима, има своје „квоте“ у политици...И? Колико јој је
лепо? А колико  горчине мора да пије сваки дан на послу, где је, ако ради у
некој од суперсавремених банака, потурају под нос уговор којим се обавезује
да до тада и тада неће рађати децу и ићи на породиљско боловање, или док
вози ауто продајући суперсавремену робу у улози оног што се некад звало
„трговачки путник“, или док, од девет изјутра до пет увече, чами у некој
канцеларији, док јој срце вапије за децом која су, код куће, сама самцијата?

О чему је, заправо, реч? О томе да, како рече Честертон, жени не треба више
права, него ВИШЕ ПРИВИЛЕГИЈА. Жена мора, као и дете, бити најзаштићеније
биће на свету, зато што њу нико не може заменити у најчудеснијем подвигу на
свету – подвигу мајчинства. Величајући ту њену улогу, наш народ каже: И БОГ
ИМА МАЈКУ. Да овом земљом не владају нихилисти, вишедетна мајка  могла би да
живи од државне помоћи и да гаји и васпитава будућност свог народа,
будућност Цркве, будућност света. Али, овом земљом владају нихилисти, који
су заборавили да ће једног дана морати да изађу пред Бога Који има Мајку.

--------------------------------------------------------------------------------

И ту долазимо до хришћанства: славитељи осмог марта хоће да нас убеде како
је жена данас постала човек само зато што се укључила у револуцију (још је
Албер Ками тврдио да је срж сваке револуције у покушају богоубиства као
оцеубиства). Али, чињенице говоре другачије - жена је постала човек
захваљујући хришћанству које је, у Византији, преобразило римско право у
нешто много човечније. Јер, у паганском Риму отац је имао право да одлучи да
ли ће новорођенче живети или умрети; имао је право да своју децу прода у
робље, а жена је била потпуно потчињена мужу, господару коме се није смело
противуречити...

А онда је дошла блага вест Еванђеља: Бог је створио мушко и женско да буду
супружници, саупрегнути у благи јарам Христов. По Светом Павлу, жене треба
да поштују мужеве као Црква Христа, а мужеви да воле жене као Христос
Цркву – то јест, да буду сваки дан спремни да се жртвено распињу за своје
вољене.

Волети неког значи рећи му: ти никад нећеш умрети, каже митрополит Антоније
Блум;

Волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи
га таквим нису учинили, вели Марина Цветајева...

А ово ново, хришћанско схватање о односима полова није могло да се не одрази
и  на законе царства православних Римљана – Византије. Да будемо конкретни:
уз Јустинијанов Кодекс, најзначајнији византијски допринос правној историји
човечанства је чувени зборник закона „Еклога“, у коме су, у области
породичног права, уведене новине које су у сржи преобразиле дотадашње норме
кад су брак и породица у питању. Захваљујући хришћанском учењу о браку Адама
и Еве као плоду љубави која се слободно рађа, Еклога уводи елеменат
сагласности будућих супружника као битан за склапање брака. Да би момак и
девојка ступили у брак, Јустинијанов закон је тражио сагласност очева
будућих брачника. „Еклога“ је право на сагласност проширила и на мајке младе
и младожење, чиме је жена  веће друштвено достојанство. У области развода
брака, жена је добила право да се разведе од мужа у случају његове полне
неспособности, што до тада није био случај. Жена је стекла право да мираз
буде у њеној својини доживотно, да муж њиме управља као опомуномоћеник, али
да она има право да мираз обезбеди хипотеком на имовину стечену током брака.
Једном речју, хришћанство је знатно поправило друштвену улогу жене у односу
на претходно, паганско доба.

Какве то  везе има са Осмим  мартом? Па има: осмомартовски вашар је само
покушај да се „женско питање“ искористи као средство за разградњу брака и
породице, док је хришћанство, подижући жену из статуса робиње у статус
слободне супружнице, имало за циљ и чување људског достојанства, али и
очување породице.

Зато се, и данас, морамо борити за жену, чији је вечни узор Пресвета
Богородица, велика својим смирењем и лепа својом кротошћу, слободна слободом
послушања у љубави и узвеличана изнад свих бића која је Бог послао у Свој
чудесни свет. Таквој жени, огњеном стубу који нас води кроз таму леденог
доба мржње, дужни смо да обезбедимо све услове за остварење пуноте њеног
назначења.

ЈОШ ЈЕДНОМ: НЕ ВИШЕ ПРАВА, НЕГО ВИШЕ ПРИВИЛЕГИЈА, заснованих на чињеници да
и данас, као и пре много векова, не стоји кућа на земљи, него на жени. Борба
за жену слободну да буде мајка и домодржница, окружена нежношћу и љубављу
мужа и деце, борба је за будућност човечанства, које ће, изгуби ли је,
заувек потонути у таму. Зато се заиста вреди борити.

Аутор: Жарко Огњановић

уторак, 08. март 2011.

Планина Атос - монашка република



Фридрих Гризендорф о Србима




Фридрих Гризендорф, бивши дворски свештеник кога је немачки цар Виљем Други послао Вилсону да прими 14 тачака његовог програма о самоопредељењу народа био је и врло образован човек. Умро је 1958.године. Пред одлазак у пензију као пастор цркве у Евенсбургу одржао је својим парохијанима ову проповед.

(Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника):

"... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари и Мађари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо ту трагедију и видели нашу децу како мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.
Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, о тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед".

„Парохијски Гласник”, гласник Српске православне црквене општине у Диселдорфу, Бр.5 из 1980., г.

четвртак, 03. март 2011.

Ледени дах прогреса


Аутор: Сергеј Худиев, Објављено: 16. 01. 2011.
Како преносе из Пољске, суд је обавезао Марека Ганцарчика, главног уредника највећег римокатоличког часописа „Gosc Niedzielny“ да се јавно извини и плати казну од 11 хиљада долара због поређења абортуса са Холокаустом.

уторак, 01. март 2011.

Загонетка историје

Аутор: Сергеј Худиев, Објављено: 27. 01. 2011.

Историја хришћанства (и уопште историја људског рода која је тесно повезана са њом), поставља нас пред лице чудне загонетке. На изворима хришћанства налазимо малу групу следбеника јеврејског Проповедника кога су казнили римски окупатори. Њих је неколико десетина, изгубљени су и уплашени страшном смрћу свог Учитеља.