четвртак, 03. март 2011.

Ледени дах прогреса


Аутор: Сергеј Худиев, Објављено: 16. 01. 2011.
Како преносе из Пољске, суд је обавезао Марека Ганцарчика, главног уредника највећег римокатоличког часописа „Gosc Niedzielny“ да се јавно извини и плати казну од 11 хиљада долара због поређења абортуса са Холокаустом.
У једном од бројева свог часописа, у октобру 2007. године свештеник је осудио одлуку Европског суда за људска права сагласно са којом је Пољска требала да плати 25 хиљада евра као надокнаду за „нежељено рођење“ кћери. Жена је 2000. године желела да изврши абортус, али су лекари одбили. До недавно би се ова слика чинила потпуно фантастичном – мајка која тражи надокнаду за то што је њена ћерка остала жива, и штавише, њој дају ту надокнаду. Сада девојчица има девет година, има име, разговара, иде у школу. Европски суд за људска права је донео одлуку да тог човека на свету не треба да буде, да је сам живот девојчице нарушавање и гажење људских права.
У сваком друштву се врше злочини, свуда се налазе људи са дубоко угушеним или извитопереним моралним осећањем. Једна ствар су лични греси и злочини, а друго морал који влада у друштву у целини. Не неки злочинци или лудаци, већ један од најуваженијих органа уједињене Европе говори деветогодишњем детету – „ниси требала да живиш, ниси требала да видиш сунце“. Како се догодило да „суд за људска права“ тако громогласно и јавно одриче основно људско право као што је право на живот? Међутим, код нас у Русији то не треба да чуди – сећамо се разорног грађанског рата под паролом „мир народима!“, истребљења сељака након објављивања пароле: „земљу сељацима!“ и успостављање најсвирепије партијске диктатуре под паролом: „сву власт Совјетима!“ Пароле и узвишене речи могу да имају мало везе са реалном политиком.
Код нас се могу мирно поредити европске судије са комунистима. У оквиру идеологије која све више јача у Европи то би било опасно. Свештеник који се (као што је и морао) побунио због одлуке европског суда, гоњен је правосуђем своје родне земље. Пољаци, на њихову част, у многоме чувају приврженост хришћанској вери и одлука. Одлука суда је изазвала велико друштвено негодовање. Међутим одлуке пољских судова се у многоме оријентишу на „уједињену Европу“, а њена идеологија претпоставља слободу речи. Обратимо пажњу на то – традиционални либерализам је за најважније слободе сматрао слободу речи и вероисповедања. Устајао је против тежњи владара да заповедају људима у шта ће веровати и шта говорити. Запад се одупрео совјетској идеолошкој диктатури управо име тих основних слобода – слободе речи и вероисповедања. Свако има право да верује како му савест говори и отворено исповеда ту веру.
Сада сама Западна Европа губи те слободе под притиском милитантног секуларизма. Отворено изражавање ставова који нису сагласни са владајућом идеологијом постаје, као и у СССР-у, преступом који подлеже судском процесу. Још је рано говорити о појави идеолошке диктатуре совјетског типа у уједињеној Европи. Међутим догађаји се развијају управо у том правцу. Богоборство је својевремено већ родило нечовечну диктатуру у нашој земљи и многим другим земљама. Биће чудно ако овај пут роди нешто друго.
Британски часописи говоре о „Међународном дану богохулства“ током кога се учесници свечаности боре за слободу да хуле на религиозне светиње у име слободе речи и иступају против ограничења која су се још негде сачувала. Слободу богохулства (при истовременом гушењу религиозног сведочења) такође памтимо. Најслободнија земља у свету је био рани СССР, где су комсомолци били потпуно слободни да организују безбожне манифестације са изругивањем над религијом и демонстративним прљањем црквених одежди и сасуда. Не, „Нова Европа“ још увек није СССР. Али када свештеника гоне због хришћанског сведочења, а богохулство се похваљује као знак „слободе речи“, није могуће да се не примети одређена сличност.
Морални плодови нарастајуће безбожности су потпуно приметни. Како преносе из те исте Британије хитна помоћ није спасила живот младој жени која се отровала. Двадесетшестогодишња Кери Вултортон је извршила самоубиство након што је сазнала да никада неће моћи да има децу. Екипа „хитне“ помоћи која је дошла на место несреће је могла да јој спаси живот, али то нису почели да раде јер је оставила запис у коме је молила да јој се дозволи да умре. Као по правилу људи који покушавају да убију себе у стању најдубље чамотиње, а затим враћени у живот, захваљивали су лекарима и настављали да живе. Разумљиво је да су лекари све до сада полазили из тога да је покушај самоубиства акт помрачености и да самоубицу треба спасавати. Шта, зар су се у овом случају лекари показали као ниткови, као људи без савести? Да је то у питању, могло би се десити било где.
Међутим, ствар уопште није у личним особинама лекара, ствар је у томе што су, како пише британски новинар Џорџ Пичер, лекари могли да буду кривично гоњени због спасавања људског живота. основ за то даје документи прихваћен 2005. године „Акт о психичкој правној способности“ који претпоставља право пацијента да умре (ако то жели) изнад обавезе лекара да се спаси живот.
У садашњој Европи цивилизација смрти још није коначно победила – и у Пољској и у Британији као и у другим европским земљама још постоји отпор. Још постоје људи који се одлучују да подигну глас, још увек се чува одређени утицај цркве и уопште сила реакције. За сада, слава Богу, не може да се каже да је бојно поље освојено силама прогреса. Али када нам говоре о „Једној Европи“ којој морамо желети да се присајединимо, којом треба да се равнамо, треба знати да имају у виду управо цивилизацију смрти у којој је злочин давање детету да живи, спашавање самоубице. Цивилизацију у којој постоје веће слободе за богохуљење и све мање слободе за проповедање.
Извор: православље.ру
            http://www.dverisrpske.com/

Нема коментара: