четвртак, 03. мај 2012.

Беседа проте Алексе Тодоровића на сахрани Св. Владике Николаја


СИЈАЋЕШ НАМ ТИ У ТАМИ ДАНАШЊИЦЕ!


(Посмртно слово протојереја-ставрофора Алексе Тодоровић, једног од најближих сарадника Светог Николаја Српског и уредника чувене религиозне библиотеке „Свечаник“ из Минхена, изговорено 27. марта 1956. године на сахрани Светог Владике у манастиру Светог Саве у Либертвилу у Америци)

Владико свети, родитељу премили!
Ево твога проте Алексе! Дошао је из Европе да још једаред испроси благослов твој, докле није затворен ковчег у коме ћеш почивати донде док наш Господ Бог буде хтео, да целивам свету десницу твоју, Преосвећени и Свети владико, десницу најчуднију у српском народу. Писали су Срби, али нико није писао као ти, Свети владико. Писали су често људи да хуле на Бога писањем и да грде један другога, а ти, Свети владико, писао си само да прославиш име Божје и да научиш Србе како се Бог слави.
Све што си написао светло је и свето, Свети владико. Много си говорио, Златоусте наш! Чекамо ми око тебе овде да нам проговориш још коју реч, ми који смо те слушали толико деценија, ишли, прелазили много десетина и стотина километара да чујемо беседу твоју, да чујемо реч твоју, да чујемо поуку твоју. Каква лепота, какво богатство само у томе! Само си свете речи говорио.

Дошао сам, Свети владико, да оросим сузама синовским твоје преуморно тело. Јер, ако се иједан Србин икада трудио, то си се ти трудио као нико.Журио си на молитву, журио си да обиђеш, да охрабриш, да утешиш, да поучиш. Ми који смо поред тебе били као свештеници, ми знамо колико си се ти трудио, колико си био способан за један дан места да обиђеш и колико беседа да одржиш, и колико поука.

Ја сам малочас рекао да би стотине хиљада Срба желело данас да буде овде, да се поклоне теби, Свети владико, да целива твоју свету десницу, да погледа твоје свето лице, да наслони главу на твоје груди у којима је седамдесет и пет година куцало најчудније срце српско. Ти, Свети владико, ниси имао мржње у срцу ни за кога. Колико си ти пута наређивао нама, твојим свештеницима, да се молимо Богу не само за свој народ непрестано, него и за остале народе. Сећамо се, било је то у Жичи, када си одређивао уз Часни пост: првог дана поста ћемо да чинимо молитве и да постимо за свој народ, па за тај народ, па редом за европске народе и ваневропске народе. За сваки народ ти си се молио. Ти си имао места у своме срцу за све људе, зато што си се тако учио од свога најдивнијега учитеља, Господа Исуса Христа.

Данас би, кажем, желели многи да дођу и да се теби овде поклоне. Али, ето, не могу. Ја сам један по твојим молитвама и по твоме благослову успео да дођем са европског тла да видим твоје свето и светло лице, да целивам твоју свету десницу, да те отпратим заједно са осталом браћом Србима који данас живе на овом континенту, да те отпратим до твога, верујем, привременог гроба.

О, колико данас Срба широм тужне, паћеничке отаџбине пролива горке сузе за тобом! Чули су сви да је опозван из овога живота највећи заштитник за српски народ пред Богом, и не само пред Богом него и пред људима, владика жички Николај. Плаче данас твој Јова у Раковици заједно са богословском омладином, јер није могао да дође да свога Чику целива, да му руку пољуби свету, да падне на његове груди, да помилује његове образе дивне, ах! да наслони чело своје на његово чело. Није могао да дође ни Тијосав. И он је далеко. Није могао да дође ни трогодишњи Алекса, твоја нада и твоја радост. Колико си се радовао када си ми писао да си добио унука Алексу, да се продужује лоза Велимировића.

Плаче и јадикује данас богословска омладина и у Призрену, и у Раковици, и у Београду. Сви су разбирали: шта ради наш Ђедо, када ће нам доћи Ђедо, шта нам пише Ђедо, какве је нове књиге припремио. Тако разбира твоја омладина богословска, драги и Свети владико.
Сви, дакле, данас знају, сви су послове оставили, па данас плачу и јадикују, жале и кажу: Боже, што се овако догодило! Да, да, драги и Свети владико, ти одавно мени пишеш: моли се Богу да одложи неизбежно. И Господ је до пре неколико дана одлагао неизбежно. Ти си боловао, али си се са болесничке постеље подизао крепак, и силан, и снажан, и речју и делом и телом. Да, плачу сви тамо у Србији, сви они који очекују спасење, који очекују да сине опет слобода у отаџбини нашој.

О, Свети и драги владико, последњи пут си ти био у твоме Лелићу 1940. године о Преображењу. А када се сетим твоје последње беседе у твоме селу: каква милошта и колика љубав! Беседио си и стално си у беседи говорио: мило моје село, буди ми весело, и зелено моје село, буди ми весело. Веселило се твоје село Лелић, имало ради чега и да се весели: украсио си га, уздигао си га, прочуло се, писао си о њему, мислио си о њему стално, и дан и ноћ; као што си мислио и дан и ноћ, кад су други спавали ил' се другим пословима бавили, о целоме српскоме народу и о целом роду људском. Да, твоје мило и зелено село Лелић данас је тужно! Чули су гласе тужне који су преко океана дошли. Неће им више доћи њихов драги Владика, да дође у њихову средину, да са њима разговара са неизмерном љубављу и милошћу.

Плачу данас монаси и монахиње по многим манастирима српским и уздижу молитве престолу Свевишњега за тебе, Свети владико. Хтели би колико било да се теби одуже за неизмерна доброчинства која си чинио њима. Данас би биле такорећи глуве и неме многе наше светиње, владико Свети, да тебе није било. Данас само у твојој епархији Жичкој има стотине монахиња које су из Богомољачког покрета. Да, Богомољачки покрет, то је твој живот био, Владико, то је дело твоје било. Када се после Првога бурнога светског рата почеле будити душе људске и тражити хране и пића небеснога, почеле су лутати тамо и овамо, и били би Срби заробљени од многих и разних секташа и кривовераца, са разних страна света, да тебе није било да упутиш, да каналишеш, да одредиш, да сабереш, да испуниш снагом и ревношћу. Да, данас плачу горко твоји богомољци широм отаџбине наше, који су са неизмерном чежњом и жељом очекивали да им се опет вратиш, да дођеш, да се сакупе на оне дивне богомољачке саборе код Студенице, код Жиче, код осталих манастира, како си ти већ био уобичајио да се држе годишњи богомољачки сабори. Плакаће они данас! И плачемо ми сви данас.

Ти си недавно написао: имамо невоља у свему, али радујмо се! Да, заиста све нас притискају невоље и као да у свему невоља имамо, а нарочито паћенички народ на отаџбинском тлу има невоље у свему и са свих страна, а ти поручујеш: радујте се! Заиста, Свети владико, ти се радујеш већ неколико дана, а ми морамо да тужимо и да плачемо. Морамо зато што нас остављаш као сирочад, незаштићене. А ти се радујеш! Чему се ти данас радујеш, Свети владико? Радујем се јер докле твоје тело, храм Божји, лежи овде пред нама, твоја светла душа уздигла се у твоју дивну небесну Србију, коју си ти тако волео, о којој си тако говорио, којој си ти, такорећи, неимар. О светој Србији небеској си говорио. Желео си да сви Срби буду свети и честити, да буде као што је на небесима света Србија, да буде света на земљи. Јер, не може се без светости живети ни вредновати пута. Знао си ти и хтео си да уздигнеш, да успоставиш, да прошириш, да изградиш, да украсиш да буде света и дивна Србија и на небесима и на земљи.
Ушао си у твоју свету Србију. О, не може човек својим дугом ни да види колико њих има који те сачекују са неизмерном радошћу! Засипају те радостима са свих страна. Сви! Од Светога краља Јована Владимира, Светога Симеона и Саве, па редом свих светитеља страдалника и мученика, и старих и новијих времена. Сви те радо сачекали и сви се радују доласку твоме, који ћеш умножити радост у небеској Србији, јер си радосник наш био. Радују се, кажем, многи. Али нико се не радује као монахиња Катарина, твоја дивна мајка. Дошао је њен Нико њојзи у наручје. О, колико га је жељна била! Желела је да још једаред види свога Ника. И, ето, жеља јој се испунила. Па твој отац Драгимир, па твоја браћа, па многи, многи. Па многи страдалници и мученици најновијих времена, па оних 700 000 Срба што си их ти први у Календар увео. „Уведи, оче Алекса, и метни у Календар под тим и тим датумом 700 000 новомученика српских!“ Да ништа друго учинио ниси, само то, и да те тих 700 000 српских новомученика сачека у небеској отаџбини, па какво славље, и какве овације, и каква лепота!

Да, Свети владико, што рекао мој брат отац архимандрит Емилијан, шта човек све да каже, не зна са кога краја да почне, и шта да каже а пред тобом. Ти знаш, Свети владико, да сам ја пред тобом често морао да затворим уста и да ћутим, јер нисам умео да нађем речи да са тобом разговарам. И сада, баш у овом моменту када знам да си се ти винуо у небеску Србију и да си ушао међу оне који се радују тамо, баш сада је тешко говорити. Али, ето, потегао сам пут да те бар ја са европског континента још једаред видим, уместо свих оних који нису могли доћи да те виде. Дошао сам да се место свих њих поклоним теби, дошао сам да још једаред, док си још овде пред нама лицем и ликом, узнесем и принесем благодарност за сву љубав, за сву милост, за све напоре, за сав труд који си учинио за све нас да би нас уздигао, да би нас просветио, да би нас просветлио, да би нас окренуо на прави пут ревновања, на веру праву, веру православну.

Ниси мртав, Свети владико! Недавно си писао песму: када умрем, децо, запалите ми свећу, али ја ни у гробу мртав бити нећу. Онај који је тако живео и који је тако радио као ти, Свети владико, заиста мртав бити неће.

Драга браћо, честита господо српска, који живите на овом континенту, Господ је вама у овим тешким и тужним данима учинио велику милост: имали сте у својој средини у ова бурна времена највећега Србина. И, ето, дала вам се могућност, указала вам се част велика, да можете да учествујете сада овде на овом опелу, на овим молитвама и да допратите до гроба епископа Жичког владику Николаја. Сматрајте то, кажем, као велики дар Божји и велико богатство. Још једно хоћу да вам кажем: чувајте тело владике Николаја! А ја, верујем и ви, узносим молитве Господу Свевишњему да омогући да се сутра може тело владике Николаја пренети преко океана у стари крај, тамо где је он и желео да телом почива. Када дође тај моменат, а ја чврсто верујем да ће доћи, јер је Свети владика то пред Богом заслужио, и заслужио због многог страдања и народ српски, да се врати у његову средину тамо, да се врати владика Николај, да се испуни она Његошева: где је зрно клицом починуло, онде нека и плод доноси. Вратиће се! А када буде најављено да долази тело Николаја Жичкога у отаџбину, онда ће се разбудити све душе српске на отаџбинском тлу. То ће бити неизмерна духовна револуција, која ће разбудити и оне који су спавали. То ће бити велика радост народа српског, јер се ипак враћа њему у његово наручје и његову средину његов велики син који га је толико деценија штитио и пред Богом и од непријатеља са свих страна. Настаће, дакле, онда радост велика и долазиће људи са свих страна да добију исцељење на гробу владике Николаја. И добиће! Добиће нарочито духовно исцелење који су духовно заболовали били. А дотле, браћо моја, чувајте тело владике Николаја. Нека вечито на његовом гробу светле воштанице. Обилазите и долазите често, и немојте сматрати да долазите само над мртве кости. Уверићете се, верујем, врло брзо да ће бити гроб владике Николаја и овде далеко већи и снажнији извор слоге, и љубави, и истине, и правде – свих оних врлина којима треба да буде испуњено срце српско, да би Србин заиста био то, да би био прави Србин, и да би пошао чврсто путем светим који води у свету и небеску Србију.

Опрости ми, Свети владико, што те ја задржавам. Теби се жури! Ти одавно пишеш: Жури, жури! Мени се жури, јер ме смрти доба живота јури.
Ти си се трудио да што више урадиш, јер си осећао да се измичу дани овога живота. Ја морам сада овде само то да кажем: трудићу се, Свети владико, да се твоје мезимче, да се твоје миљенче, да се твој „Свечаник“ одржи, да продужи да ради оно како си ти одредио како си ти желео. Неће моћи онако као кад си ти био, као кад је твоја десница била и могла да пише свакодневно и дан и ноћ, али ћемо се трудити да се испуни аманет твој. И ниси оставио само један аманет, ти си оставио безброј аманета, а сви се сливају у један. Сливају се сви у један: то је порука свима нама, свим Србима, да се Срби сложе, обоже и умноже. То је твој најсветији завет и најсветији аманет нама Србима. Примамо, Свети владико! Верујем и да прима Српство овде. Примило је то и Српство онамо на отаџбинском тлу. Трудићемо се, дакле, да се сложимо, јер знамо ако се не сложимо да ће остати клетва твоја на нас, родитељу драги. Трудићемо се да се заиста обожимо, да будемо Божји народ, јер си се ти седамдесет година трудио само у томе правцу да обожиш твој народ српски. И трудићемо се да се народ умножи. Говорићемо ми, српски свештеници, српским кћерима, даваћемо савете које си ти оставио, каква је њихова дужност и шта морају радити да би се Српство умножило, јер смо заиста много страдали.
Ето, драги и Свети владико, неколико речи промуцах и ја овде пред твојим светим телом. Благослови ме и сада, јер се ја враћам у Европу. Моли се, Свети владико Свевишњем да ми дода снаге да могу испунити што си ми у задатак оставио. Моли се и за остале. Ја те молим иако знам да ти то већ чиниш.

Опрости свима! А пре свега опрости мени! Трудио сам се, али сам слаб, нисам те увек могао задовољити. Још мање ћу те моћи сада. Ал' знам твоје је срце милостиво, знам твоју душу дивну, знам како ти караш, али знам како разговараш. И када си карао, љубав је неизмерна била. Благодарим, Свети владико, на свему теби што си учинио и за мене. И ево молим се овде Свевишњем Господу Богу да нас одржи на овоме путу, да не посрнемо, да твоје име ничим и никако не унизимо.

Када бих још хтео говорити, снаге немам. Али није ни потребно, јер срце говори оно што уста не могу рећи. И опет се поклањам теби, Пресвети владико. Палићемо свеће, јер знамо да ти мртав ниси; сијаћеш нам ти у тами данашњице. Хвала ти, Свети владико, и заштити нас у овим страшним и тешким временима.

Слава ти и хвала!

1 коментар:

Анониман је рекао...

Молим свакога ко нешто зна о животу проте Алексе,и где йе сахранйен,да ми напише.Хвала унапред!radovan.dunic@mail,ru