среда, 23. мај 2012.

Да ли је могуће спасити се само добрим делима?


У данашње либерално време све више се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима, а да је Исус Христос за хришћане само образац и поучан пример моралног и духовног усавршавања, али никако и Искупитељ света. Следи да је спасење могуће за људе свих религија и конфесија, који се труде да поступају по гласу своје савести. У том учењу у поређењу са православним богословљем не само да су замењени и померени акценти, већ су поткопане и саме основе догматике. Хришћани су увек веровали да Бог спасава човека; а савремени модернисти доследно и плански убацују у свест верних мисао, да човек спасава себе самог, а да му Бог даје вечни живот као обавезну награду за труд.

Ако питате савремене хришћане шта је вечни живот и спасење, многи ће рећи: то је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, где су уништени свако зло и страдање, где нема трулежности и несклада, где ништа не помрачује људску душу, то је место где пребивају Анђели и Свети и где силази Божанство Својом неизрецивом светлошћу. На први поглед тај одговор може да се учини правилним, али у стварности овде је пропуштено нешто веома важно, то јест, да Бог човеку не даје само Своје, иако је и то непостижно људском уму и превазилази све напоре и подвиге, већ даје много више - Себе Самога и чини човека "богом по благодати". Пред тим делом сва људска дела се показују као бесконачно мала. Господ је обећао да ће вратити за дела милосрђа стоструко, али Он даје хришћанину оно, чему нема поређења и слика, оно што превазилази сва схватање и мере: даје Себе Самога. О каквим човековим заслугама се овде може говорити? Како је могуће зарадити Бога? Како је могуће задобити Бога као награду? Ако би спојили сва добра дела свих људи заједно, то ће бити мање дело од вечног спасења једне душе. Спасење је - тајна мистичне љубави Бога према људској души; све остало потребно је да би се тај зов љубави био чуо и био прихваћен.
Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже град Божији, тобож своје законито наследство, али не траже Самога Бога, као извор вечног живота. Њима је несхватљива светоотачка реч "обожење", њима је несхватљиво шта значи постати богом по благодати. Не схватајући то, они то и не желе. Они желе враћање изгубљеног Раја, где цветају у миришу небески цветови, где нема старости и смрти, где нема страдања. Али тајна Оваплоћења Сина Божијег и силазак Духа Светога, Тајна Искупљења и Спасења - није само враћање човека, палог у Адаму у првостворено, безгрешно стање, већ и пут душе према Богу, кроз примање Његове божанске светлости, кроз усхођење и озарење, кроз улазак у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљавања - показује се за наше савременике као скривена испод вела магле.
На Крсту нас Господ замењује Собом; Дух Свети припрема људску душу за нови живот. Спасење - је велики дар Божији, а савремени човек је склон да на њега гледа као на нешто сагласно и обавезно човековом достојанству.
Коначан и у исто време бесконачни циљ човека је - обожење; оно се остварује само кроз благодат - силу и деловање Божанства. Благодат је дана Цркви. Цркве је поље вечне, божанске светлости, која узајамно делује са људском душом, која је послушна благодати и која је невидљиво просвећује (у неким случајевима то просветљење и преображење душе одражава се и на материјалном плану и може да се види чак и визуелно).
Тајне Цркве имају за своју основу Искупитељну Жртву Христа Спаситеља. Црква је заснована на Његовој пречистој Крви. Господ, заволевши нас још пре нашег стварања, испунио је све да би нам даровао не само Своја неизрецива блага, већ и Себе. У спасенима Он види одраз Свог образа, Своје божанске лепоте; у спасенима Он пребива као у живим, бесмртним, нерукотвореним храмовима. За њих је Христос - све: живот и суштина вечности, почетак и бесконачни крај.
Без искупљења и освећења спасење је немогуће. Они, који говоре о спасењу само кроз добра дела, самим тим стављају некакав знак једнакости између њих и дарова Божијих. Добра дела - јесу услов за пројављење вере и љубави, јер је љубав према Богу и људима сједињена једна са другом. Човек који се нада да ће добити спасење за своја добра дела, налик је на сиромаха, који сакупивши неколико гвоздених новчића, уображава да је за њих могуће купити царски дворац.
За спасење је неопходно обожење човека, које почиње у земној Цркви, прелази и наставља се у небеској и никада се не завршава. Само кроз Крсну Жртву Христа и благодат Духа Светога, који делује у Цркви, човек може да оствари своје истинско предназначење - да у вечности постане бог по благодати.

Архимандрит Рафаил Карелин                                                               Извор

Нема коментара: