петак, 04. мај 2012.

Најузвишеније служење човечанству


Основа хришћанског морала је љубав, сједињена с истином. Свети Дионисије Ареопагит пише да је за спасење неопходан правилан циљ, достојан предмет и чиста средства, односно јединство циља и средстава.

Истина је својство љубави, као нека њена спољашња опна. Љубав је садржај истине, њен живот. Без истине љубав се претвара у слепу привлачност; без љубави истина постаје сурова казна.
Егзегети су откривајући симболичко значење Крста говорили да овде видимо јединство правде и милосрђа.

Може неко да нам се супротстави и да каже да јеванђељске заповести љубави и правде прихватају све хришћанске конфесије и секте. Због чега Православље сматра да само оно чува ово учење у чистом и неоштећеном облику? Зар католичанство и протестантизам не поседују разгранату мрежу добротворних организација на свим континентима? Зар они нису дали свету самопожртвоване мисионере?

Ово питање је веома важно и зато морамо да покушамо да га размотримо - не у смислу социјалног ефекта, већ у његовој мистичкој дубини.
Почећемо од тога да католицизам другачије од Православља гледа на трагедију човековог пада у грех и његове последице. По учењу католика, грех је човека лишио натприродне благодати и самим тим је унео одређени дисонанс у његов психички живот, али су природне силе душе остале неоштећене. Дакле, страсти се не сматрају за болест душе, већ за сувишак и злоупотребу. Овакво учење крије катастрофалне последице греха, лишава духовну борбу с грехом и демонском силом оне напетости, сталних напора и будности који су карактеристични за источњачке аскете.

Учење о непрестаној унутрашњој молитви, о искорењивању страсти, о покајању као основи духовног живота потискује се спољашњим подвигом и друштвеним служењем. Ово постаје нарочито очигледно кроз поређење православног и католичког монаштва као главних носилаца црквеног духа.

Монаштво на истоку је пре свега унутрашњи живот, одрицање од света, тежња ка непрестаном богоопштењу. Католичко монаштво је слика друштвеног служења Цркве, а пошто су његови облици разноврсни, монаштво, које је на Истоку јединствено, на Западу је створило мноштво ордена - монашких заједница с различитим уставима. У католичкој цркви монашки аскетизам је одмах попримио форму поретка и трудбеништва, односно организације.

Католицизам сматра да су душевне силе неоштећене, зато почиње своју проповед позивом на љубав. Међутим, без претходног очишћења срца од страсти то је љубав душе, а не духа. Она може бити ватрена и интензивна, сликовита и емоционална, она може у себи да носи много бриге, састрадавања и нежности, али је то земаљска љубав, која се заснива на солидарности и дугу, она је растворена чулношћу и подвргнута афектацији.

Православље проповед почиње позивом на покајање: само кроз дуг пут очишћења душе од греха буди се људски дух и срце осећа љубав и састрадавање као нови живот, као осећање које се ни са чим другим не може упоредити, као дејство Самог Божанства у човековом срцу. Ова љубав је лишена потресних емоција, она је тиха дубока, њено својство је - волети Бога свим срцем, а људе - као образ и подобије Божије. Духовна љубав је дејство благодати, зато она носи у себи Божанску светлост преображаја и обасјава свет одбљесцима ове светлости.

Желимо да кажемо да под речју "љубав" могу да се крију различита стања. Љубав зависи од човековог погледа на свет, од подвига његове вере, од мере очишћења његовог срца, од пребивања у Цркви - укључености у њену мистику и аскетику. Свети апостол Јован је Бога назвао љубављу (в. 1 Јн. 4, 8); Христос је рекао да је Бог дух (Јн. 4, 24). Највиши облик љубави је духовна љубав - сачувана у учењу и животу Цркве. Православље учи да Царство Божије "није од овога света", а земаљски живот је само пут, зато је оно слободно од света, од његових представа и предрасуда, од његових стремљења и обичаја.

Католичка црква жели да сагради Царство Божије на земљи. Она је широко отворила своја врата световној култури, световној уметности; она покушава да користи достигнућа науке и философије, да утиче на политику, да решава проблеме социологије. Зато појмови истине и правде добијају стратешки карактер. Покушавајући да учини црквеном световну културу католичанство само доспева под утицај ове културе, где је уместо истине нешто што личи на истину, где је истина везана за еволуцију Цркве, односно има релативан карактер поступног процеса.

За Православље је истина Христос и Црква као живо мистичко Христово Тело. По православном учењу Црква је увек поседовала и поседује пуноту Духа Светог, зато су критеријуми истине у Православљу чврсти и непромењиви.

А што се тиче протестантског света - он се одрекао аскетизма древне Цркве и зато су љубав, истина и други појмови за њега постали субјективни психолошки доживљаји и личне представе. Удаљивши се од једине Цркве још више од католицизма он је изгубио све објективне критеријуме. Његова мистика се затворила у круг индивидуалних доживљаја, а треба истаћи да мистика без аскезе лако прелази у визионарство или магизам.

Католичанство и протестантизам су дали свету оно што су имали. Они су покушавали и покушавају да постигну то да страдања и несреће на земљи буде мање, али ни број сиромашних, ни гладних ни болесних се није смањио, а ако се говори о душевним патњама оне су се повећале - пате и богати и сиромашни. Читав свет личи на огољени нерв који се грозничаво грчи од боли. Предивна је ствар утешити човека који је изгубио наду, нахранити гладног, пружити помоћ болесном, али то неће помоћи да се човечанство изведе из ћорсокака у који је доспело, - да се заустави процес моралне и духовне ентропије, да се удаљи она катастрофа према којој води, изгледа, читав ток земаљске историје.

Православље носи у себи једину силу која може да се супротстави светском злу, светлост коју западни свет није схватио и коју је одбацио жигосавши је називом "јерес паламита". Ова светлост аскезе и созерцања човека чини срећним усред свих страдања, слично као што је силазак Христа у пакао испунио радошћу душе преминулих.
Древни хришћански писци, међу њима и они који су припадали западном свету, говорили су да је једино добро Бог, а једино зло грех, све остало су међустања и међуситуације. Зато Православље са својим созерцатељним карактером, учењем о унутрашњој молитви и тиховању представља највише служење човечанству: оно чува Таворску светлост, оно открива пут ка стицању ове светлости.

Архимандрит Рафаил Карелин

Нема коментара: