четвртак, 05. јануар 2012.

Одговор једном атеисти


Питање:
Ја не могу да верујем како замајавате људе! Драго ми је да вера нема више толики утицај, јер је то једно од највећих глупости, које је човек могао да смисли у својој неспособности да објасни неке природне појаве као што су гром или киша (мислим на сам почетак). У историји постоји период у којем је наука стагнирала, а научници бивали спаљивани од стране неуких верника. Зар је то било потребно и како то да сте сви толико уверени у истинитост свих тих предања из Библије и позивате се на Бога, који је најапстрактнији појам у целој причи?
Надам се да нећете обрисати ову поруку и да ће ми неко одговорити.

Поздрав!
Н.Н


Одговор:
Помоз Бог!

Напротив пријатељу, никако нећемо обрисати ову вашу поруку. A и зашто би? Из ње можемо да извучемо добру поуку уз разоткривање карактера човека, који жели да се на овај начин бави "научним" спором. Управо се показује колико људи у свом несмирењу могу да буду "арогантни", али у значењу оргиналног корена те речи буквално преведеног као: незнање уз одсуство интелектуалне свести о томе. Са таквима је најтеже разговарати, а у сагледавању факта у старом, поучном и провереном појму да са "људима једне књиге" нема потребне разрађене платформе нити смисла разговарати. Али како инсистирате да вам одговорим, ево то и чиним.

Ваше питање у академској норми садржи вулгарни тонитет, што одмах показује ко и којим поводом жели овако да разговара. Једно је бити атеиста или агностик, а друго је одсуство културе општења или дијалога, а у вашем случају и знања.

Хришћанство и јудаизам, ова два канонска историјска односа, или тих заједница (везе) човека са Саздатељем, дакле оно шта ви обично апстраховано називате религијом, дале су највише овом човечанству, а све у појму науке, која служи човеку да некако лакше живи овај уморни и кратки живот. Оваква поставка је проста синтеза чињеница, које у позитивној науци нису чак ни за спор, у смислу да нешто остаје неистражено или неразјашњено. Сама Црква постоји ради тога да човек научи да боље разуме себе (да учини нешто боље са собом), и поред поменутог физичког олакшавања потреба о њему она много даје, ама неупоредиво више пружа у духовном окрепљењу психосоматског човека. Ово последење је свакако више потребно савременом човеку, када га учи да разуме своје постојање и одбаци све заблуде и тенденциозна предубеђења.

Са научне стране довољно је барем да се на тренутак загледате у академско искуство човека и тако сазнате чињеницу да је огромна већина научника у једној или другој форми била религиозна и да су своје постојање и природне законе објашњавали само Творцем. Како у случају философске мисли тако и истраживачко-иноваторске. Штавише, ако погледамо на време револта мисли ренесансе и рационализма, у којем технологија добија овакав ход какав данас видимо, јасно се открива да су њени творци били врло религиозни људи. Исак Њутн се чак бавио теолошким расправама и тумачењем Библије, исто тако и његов супарник Лајбниц, а и Кеплер се спремао за свештеника и био је врло религиозан. Последње речи математичара и философа Блез Паскала биле су: "Нека ме Бог никада не напусти". Галилео Галилеј своје образовање управо црпи у тадашњој његовој цркви и у оном апсурдном процесу он јој остаје веран у изразитом послушању и смирењу какво не можемо данас ни у Православљу да видимо. Знао је да је у праву, али се у смирењу одрекао "погрешног учења" и то у директним консултацијама са папом, који се незванично слагао са оним шта је овај говорио (то су научно-историјске чињенице). У наведеном, ви можете само да спорите о Цркви, али никако о том факту религиозности, аналогно вашој тенденциозној мисли да су људи тупи јер су "верници", или да "замајавају" поштене људе.

У данашњој академској мисли постоји хипотетичка и калкулативна наука, у којој се доносе разни важни налази и примају као званично учење, а то је све најједноставнија хипотеза или претопставка, дакако једна врло јака страна "вере". Свакако не спорим да и то може бити замајавање или заглупљивање људи, али чињеница је да је то легитимна систематика најсавременије науке. Квантна физика још увек добрим делом постоји на хипотези вероватноће што сведочи и термин у тој дисциплини као што је тзв. амплитуда "вероватноће". Дакле, пред нама је питање: "Шта је наука или напредна људска мисао у односу на откровење Библије?"

Црква се бави онтолошким стварима и она их у капацитету човека преноси у његово знање. Све чини и ствара да би га образовала и у њега укоренила један здрав однос према животу. У нашем друштву заиста се налазе водећи мислиоци човечанства. Ти људи су напредније, а сразмерно томе и достојније сагледавали човека као појаву у односу на данашњу залуталу академску мисао, која га је сасвим заборавила. Данас наука све своје силе усредсређује на логистику његовог физичког постојања, чак дозвољавајући себи да се тако игра "малог бога", али је сасвим заборавила на оног другог човека, којег данас психологија и психијатрија све више уопознаје. А дешава се, да човек тако остављен и заборављен и од самог себе у својим унутрашњим урвинама почне да пуца и ломи се. У њему се укорењује катастрофална немаштина душе, која је савремени продукт овог све бездушнијег света око нас.

Пријатељу, интелектуално сагледавање човека као и изазови цивилазиције су за вас мач са две оштрице на којем се вашом несмотреношћу јавно изобличавате. Ако погледамо на време Платона и уопште платонизма, видећемо да се тадашња мисао бавила вредностима човека на нивоу испод којег ми данас далеко ниже стојимо. Човек је прво тражио унутрашњег себе, а затим улагао у себе спољашњег. А ово последње је у нашим данима, основа рационалистичког сагледавања човека. Ти философи су се ваноткровењски трудили да му дају неки смисао постојања и кажу да је Платон рођен у време или после Христа Богочовека, сусревши се са Њим он би био највећи његов апостол.

За разлику од нас, све примитивнијих и тупљих, некада су људи мислили о себи, тражили су и интересовали се за феномен у нама, јер их је копкала велика тајна, док данас човек себе своди само на прохтеве "бесловесних". А то су нижа створења, која се инстиктивно брину само за празну и бесциљну физичку потребу да битишу. Наравно да је то животињама изводљиво зато што немају разум, док човеку није, јер у процесу своје декаденције он остварује лични пакао, јер је разумно биће свеједно до каквих апсурдних дубина и падова је своју разумност доводио. Данас позитивна наука (дакле не хипотетичка или "верујућа") вредности ранијих цивилазација сасвим другачије оцењује, где наше савремено човечанство није ни близу појединим ранијим у овом рушилачком схватању свог постојања. То треба видети у психологији сагледавања живота као неког престижа у чувеном термину: push button life ("живот на притисни дугме), тај егоистичко-експлатоциони прохтев, који не бира средства. А та "цивилизована" средства већ смо видели као одговор за нашег човека: савременог, супериорног, образованог, хуманог итд.

Нема сумње да свако бира и разуме свој живот, па и ви овако, како нам пишете. На то имате Богом дану слободу, која вас чини личношћу и човеком, а људске норме штите то ваше "право". То је једно, а сасвим друго је способност оцењивања живота, где се, као и у овом вашем питању, открива лимитиван мислилац. У ужем сагледавању задате тематике, опажа се кратковидост и одсутво академског материјала уз јасно показано необразовање, прожето уобичајеним менталитетом галаме. Ученији људи, они од књиге и истраживања, науци дају суштину, па опитно сагледавају сва искуства човека и тако уопштено изучавају све оно што нам историја човечанства пружа. Агностици и атеисти, које себе издају за научнике, пре него реше да доктрирално "оповргну религију", прво ће је студиозно сагледавати и изучити, док примитивни, а у нашем народу вулгарни атеизам остаје у тим својим вредностима, које не заслужује нашу пажњу осим молитве за уразумљење.

У народној мисли често чујемо: "Не једе се све што лети". Аналогно чињеници да није свака религиозност животоносни однос и постојање у Богу. Постоје неке религије које су врло, али врло опасне и рушилачке за човечанство. "Громовима и муњама" су се клањали незнабошци, идолопоклоници, или људи ван Закона кроз који је Јахве учио и васпитавао човека. Људи ван њега (Закона) тражили су и лутали и у неодољивом номолошком призиву осећали потребу за неким односом са јачом Силом, па су је видели у муњама, громовима и сличном. А Библија? Она управо ради супротно томе што износите, јер је она најригорозније осуђивала идолопоклонство и служење агресивним природним појавама – том типу пантеизма да је сам Бог у њој. Њена историја, откривена у месијанистичком појму изабраног народа, то најбоље показује.

Овде постоји суштински проблем, којег показана уска мисао нема спобност да сагледа и способно оцени. Ни Црква није све то што се данас зове црквом! Од тога треба увек поћи као од еклисиолошко-космолошког факта! Поменух старозаветни Закон, а сада и Новозаветни – Цркву. Како су у то време постојали људи ван старозаветног Закона, тако исто и данас они постоје и делају ван Новозаветног. А црквени људи у Цркви више не верују него онтолошки знају (они су "неверујући"), да ван благодати – ван тих Божијих дарова нема никаквог смисла у овом животу, како овом овде тако и "оном тамо", јер се ни смрћу ништа не мења, осим што се материја разлаже да би се опет на исти мистичан начин у ове наше елементе саставила како то лепо описује св. Григорије Нисски.

Црква динамично живи и ствара "Животоворним" Светим Духом. Он нас учи о свим истинама о нама. Теолошки појам Ортодоксије у преводу значи Православље. Он је постојао далеко раније пре тог званичног кобног дана (1054. г.), када се хришћански Запад оцепио од Цркве и људским естаблишментом изменио концепцију свог постојања, где се например Царство Небеско у папистичком појму Latinus Rex Sacerdos мења на земаљско. О том буквалном земаљском царству је говорила психологија живота тих нових хришћана. Једино је западно хришћанство имало своју војску под директном врховном командом "епископа" као Vicarus Filii Dei, у историји забележних као сурови ратници крсташи, који су касније рицарски уредили јуридички систем не само у управљању "црквом" и државама него су изменили и њено светоотачко богословље. Упркос доктринарним покушајима неких наших теолога да се удварају Риму и тако "поделе" одговорнст тих злодела над здравим разумом науке, а и богословске мисли, морамо изнети да само у одсуству благодати Духа Светог, који учи у Цркви (Јн. 16, 13) може да се спали Ђордано Бруно, прогања и тамничи Галилео Галилеј, Коперник и др., односно, да само у богооствљености инквизиција може да нађе своје место и да се на сатанским принципима "прими". То је еклисиолошки факт, који данашање контемпорално богословље једноставно гази и на јавним трибинама екуменистички зараженим мислима издаје нашу свету Ортодоксију. Православље никада није било против науке! А психолошки сагледано у односу на његову суштину, јер је оно било "семе" за постојање Цркве, а све у појму живота "не од овог века", које описује св. Јустин Философ у свом писму Диогенту.

Када црква живи по људским нормама, када човек замењује Богочовека, када хуманизам замењује Христову љубав и интелект, онда она престаје да буде Црква. И та нова установа више не садржи ништа божанско иако у њој постоји форма, и зато само у том случају она може да прави грешке, као и та зверства да спаљује научнике или да у Новој енглеској лови и спаљује "вештице". Тада сатана жање и убира своје. Без Светог Духа свака организација је само људски етаблишмент и ништа више.

Ви као да живите у неком сталном затвореном и у свему ограниченом простору, кад тврдите да вам је драго што "религија" нема такав утицај као раније. Питање је овде другачије: "Где ви ту тражите, или видите себе? Љуто богоборочка Совјетска Империја је пропала, а вера победила. Данас тријумф Цркве на тим просторима је врло препознатљив (не могу да идем у детаље, јер је то сада ствар дневних новости, које читамо или не читамо). А данашњи геополитички курс конфронтације са мухамеданском идеологијом вредности живота, која буквално љуља овај свет? О чему ви пишете? Имате и сатанизам као све јачи култ, који се фаворизовано имплементује кроз Холивуд. Религија никада није имала већу улогу него данас на сцени човечанства, наравно у зависности на Истини и каноничности у њој. Негде она препорађа човека, а негде сеје страх и смрт и руши све људско. А синтеза је ова: постоји Бог, а тиме и духовни свет љубави и добра; и постоји ђаво као и његов духовни, и њиме оваплоћени физички свет зла – све то што свакодневно видимо.

А мало доброг видимо. И то су ти односи "религија".

Сва блага од Госпoда уз речи чувеног Блез Паскала: "Нека Вас Бог никада не напусти"! Амин.

Ваш
о. Љуба


Нема коментара: