ЈОВАН,
по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски, свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске. Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!
Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!
И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! Али, с обзиром да је Христос изгнан из града, и да је требало да се роди у пећини, то и затвор нека буде место прославе Рођења Христовог, будући да је управо Христос својим затвореништвом осветио и сам затвор, а својим рођењем целу творевину.Возљубљени, мали је број рођења које наша света Црква обележава и слави. То су: Рођење Христовог Претече Јована, Рођење пресвете Богородице, и само још, како неки предивно говоре, „мајка свих празника“ – Рођење Христово.
Овога дана свет се приближио догађају после кога више ништа није као пре. Догађају којим је подељено време. Догађају којим се испунио Стари завет и започео Нови завет људи са Богом. То је био и догађај у ком су се старе приче сусреле са својом садашњношћу, али и са својом будућношћу. Догађај који је значио загрљај Бога и човека, загрљај вековима очекивани. Овај преславни догађај рођења Христовог православни теолози су окарактерисали као чин када „Логос постаде тело и настани се међу нама“, као што касније сведочи и возљубљени ученик Господњи Јован. „Једино ново под сунцем“ што се догодило од Шестоднева, па све до данас. Управо то рођење ми данас сведочимо и празнујемо.Та новост под овом небеском капом, браћо и сестре, највећи је и најзначајнији догађај за нас људе и нашу људску природу. Бог постаде човек, узевши на себе нашу палу природу. Али, као Бог, он пази да не наруши божанско назначење које нам је даровао, онаквима какве нас је створио , наше назначење слободних бића. Према томе, ми и даље имамо могућност да, по својој слободи, не прихватимо тај загрљај, па чак и да га одбацимо. Зато богослов Јован вели: „Дође својима и своји га не примише“ (Јн 1, 10–11). Али, који су то његови који га нису примили? Нису ли то они којима је магнетизам овоземаљског себеугађања на познате и непознате начине важнији од нашега Спаситеља и целокупне творевине? Нису ли то они који обманама и самообманама робују оцу лажи, који је обмануо и наше прародитеље? Нису ли то они који од заслепљујућег, те према томе лажног сјаја овога света не виде Светлост која се ноћас рађа у витлејемској пећини, него по обичају од пећине праве позориште? И не поручује ли наш спаситељ управо овим новим фарисејима и изругивачима светиње, ни по чему другачијима од тадашњих: „Дом мој је дом молитве, а ви од њега направисте разбојничку пећину“ (Лк 19, 46)? А колико је небројено таквих пећина данас у нашој отаџбини и, на крају, нису ли њихови саздатељи исти они који живе, лажно се представљајући као Божија Црква, па обманути и опијени својом самодовољношћу, маме и обмањују народ, који покушава да пије са одавно усахлог извора?
Шта бисмо ми, возљубљени, могли значајно и моћно да им поручимо и посведочимо, ове најсветлије ноћи откад постоји света и човека, њима који до дан-данас не виде, не чују нити желе да чују онога коме се поклонила и коме се непрестано поклања цела природа, сва земаљска творевина и цела васељена? Шта бисмо поручили онима који непрестано цепају Христову одећу, иако знају да нема већег греха од поткопавања јединства и саборности Цркве?Свакако, смирено бисмо могли да им предочимо наше лично искуство заједнице са живим Богом. Да им понудимо свој лични удео, јер је то једино што ће остати нераспадљиво, једино истинито, силно и плодотворно, што ће моћи посведочити у наше име.
Које је наше аутентично искуство? То је управо оно због чега нас гоне и прогоне моћници овога света, како вели божански јеванђелист Јован Богослов: „Цео свет у злу лежи“ (1Јн 5, 19). То је наше живо сведочанство и искуство већ споменутог загрљаја са живим Богом, са недавно рођеним Богодететом. То је оно што разобличава наше гонитеље. То је оно што верно и недвосмислено чувамо већ, ево, десет година, понекад у околностима које често превазилазе свако достојанство времена у ком живи данашњи човек.
Управо то искуство, браћо и сестре, је нешто највредније што имамо у свом животу, јер нас оно на најприснији начин идентификује са онима које призивамо у својим молитвама и на чије заступништво пред новорођеним Богодететом се надамо, са онима који су одавно овенчани светитељским и мученичким венцима, са онима који су били гоњени, мучени и убијани само зато што су бескомпромисно, по цену и сопственог живота, исповедали своју веру у Христа и његову Цркву, његово тело. То нас искуство, најдража чеда у Христу, ево већ деценију на најнепосреднији могући начин идентификује са оним који пострада за нас! То је оно по чему ће свако од нас на најприснији начин чично бити препознат од стране самога Христа, по његовој речи: „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).То је искуство јединства Цркве Христове, искуство његове невесте, искуство које је у мукама рођено управо из тог загрљаја са целом васељеном.
Својим рођењем, Христос је на највиши могући ниво уздигао човеков дух, душу и тело, као и целокупну материју. Дајући нам себе и примајући нас онакве какви смо у себе, кроз свету евхаристију, кроз свето причешће, у једину суштинску заједницу, која је спасоносни начин живота у јединству са живим Богом, а самим тим и победе над последњим непријатељем – победе над смрћу.
Зато, највољенија браћо и сестре, позивамо свој народ и све људе око себе на слободно корачање путем, путем промена који нас води у Цркву, у једну, свету, саборну и апостолску Цркву новорођеног Богодетета и Спаситеља нашег Исуса Христа.
Преобразимо, браћо и сестре, све оно што нас везује само за земаљско, свуцимо са себе све лажно и пропадљиво, па се слободно и одговорно бацимо у његов спасоносни загрљај, загрљај из кога извире сам вечни живот, загрљај који је заједница, а заједница је Црква – а Црква, браћо и сестре, је спасење!
Христос се роди!
На Божић 2011,
из затвора Идризово.
Са македонског превели Јелена и Иван Недић
Нема коментара:
Постави коментар