уторак, 08. март 2011.

Фридрих Гризендорф о Србима




Фридрих Гризендорф, бивши дворски свештеник кога је немачки цар Виљем Други послао Вилсону да прими 14 тачака његовог програма о самоопредељењу народа био је и врло образован човек. Умро је 1958.године. Пред одлазак у пензију као пастор цркве у Евенсбургу одржао је својим парохијанима ову проповед.

(Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника):

"... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари и Мађари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо ту трагедију и видели нашу децу како мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.
Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, о тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед".

„Парохијски Гласник”, гласник Српске православне црквене општине у Диселдорфу, Бр.5 из 1980., г.

Нема коментара: