уторак, 01. март 2011.

Загонетка историје

Аутор: Сергеј Худиев, Објављено: 27. 01. 2011.

Историја хришћанства (и уопште историја људског рода која је тесно повезана са њом), поставља нас пред лице чудне загонетке. На изворима хришћанства налазимо малу групу следбеника јеврејског Проповедника кога су казнили римски окупатори. Њих је неколико десетина, изгубљени су и уплашени страшном смрћу свог Учитеља.
Неприметна и безначајна епизода са тачке гледишта историјске науке. Римљани су распињали много људи чија су имена сада потпуно заборављена. У Јудеји, немирној провинцији огромне империје су непрестано постојали религиозно-политички немири, распламсавале су се наде, јављали су се народни лидери. Људи су очекивали да ће Бог мало, још мало ући у ток светске историје и уништити владавину злих незнабожаца рукама Свог изабраника – Месије.
Посао римских намесника је било гашење тих нада у корену. Они су то чинили веома ефикасно и потпуно сурово. Народни лидери би се брзо слали на римски крст (или би, ако им је пошло за руком, умирали од римског мача), а њихови обесхрабрени следбеници би се разбежали. То је била општепозната чињеница, на коју се ослања Гамалил, например: „Јер прије ових дана устаде Тевда говорећи да је он нешто велико; уз њега пристаде људи бројем око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше. Послије овога устаде Јуда Галилејац у дане пописа и одвуче доста народа за собом; он такође погибе и сви који га слушаху растурише се.“ (Д.Ап. 5:36,37)
Управо то је требало да се догоди и са хришћанством. Свака нада коју је Исус могао да изазове код својих следбеника пропала је. Чак и Еванђеље сведочи да су Апостоли били дубоко разочарани: „А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди.“ (Лк.24:21). По свим људским рачуницама историја Црква би требала да се на томе и заврши – безначајна епизода на периферији Римског светa која ће ускоро бити заборављена. Међутим, догодило се нешто друго. Кроз неколико векова сам римски император, најмоћнији човек тадашњег света савиће колена пред Распетим, а Његове речи ће почети да са поштовањем читају и слушају по храмовима читавог Царства. Историчаре ово поставља у одређени ћорсокак: покрет који је осуђен на пропаст у корену, освојио је цео свет. Шта је узрок?
То постаје још несхватљивије ако обратимо пажњу на потпуну неконкурентност хришћанства на опширном тржишту религија које су постојале у првом веку.
Понекада говоре да је успех хришћанства у томе што је својим следбеницима обећавало личну бесмртност у бољем свету. Наравно, то је тако, али оно није било јединствено у вези са тим. Брига о вечном спасењу је већ висила у ваздуху и религиозна учења која су то спасење обећавала су већ постојала на тржишту. Као разлог наводе и то што су хришћанске заједнице обезбеђивале својим члановима нешто налик на социјалну подршку – удовице и старци су могли да рачунају да их неће оставити да умру од глади. То је у околностима потпуне небриге државе било веома привлачно. Међутим, као прво, то није била јединствено хришћанска црта – незнабошци су могли да помажу један другом у оквирима своје религиозних и професионалних заједница. Друго, човек који је одлазио у хришћане губио је сваку подршку својих претходних другова у вери, стварао себи масу проблема, а често и прогоне.
Хајде да реално покушамо да погледамо на тадашњу ситуацију очима савременика. Постоји римски државни култ, залог моћи Царства, знак припадања његовој слави и гордости. Такође, постоји огроман избор источних религија, од којих је на римском тлу посебан успех постигао митраизам, поклоњење богу – ратнику, који се сликао као атлета који убија бика са мачем у руци. Митраизам се одлично уклапао у римску културу и лако трансформисао под њеним утицајем. Он је предлагао тесну повезаност својих следбеника, подржавао традиционалне римске вредности и имао симпатије од неколико римских царева. Такође је предлагао својим следбеницима емоцијама испуњене тајне и веру у вечно блаженство.
Када би питали ко ће на крају изаћи као победник – Митра или Исус, победнички бог-ратник или Човек који је умро најстрашнијом и најсрамнијом смрћу од руку својих непријатеља – одговор би био очигледан. Додатна слабост хришћанства у конкуренцији је била његова вероучитељна несавитљивост, неспособност и одсуство жеље да се прилагоди захтевима тржишта, чврста приврженост „вери, која је једанпут предана светима“. (Јуда 1:3)
Међутим, на крају је победило хришћанство. „Победио си, Галилејче!“ – ово су речи које припадају Јулијану Одступнику. У тим речима нема досаде, колико крајњег запрепашћења. Управо Галилејац никако није могао да победи.
Ова загонетка траје до данашњих дана. Опет и опет нам говоре да Црква само што није нестала са лица земље, под утицајем прогреса и науке, просвећености и социјализма. На крају, и грехова самих људи у Цркви. Али, она не нестаје. Зашто?
Из истог разлога због кога није нестала од самог почетка – зато што је Господ Исус устао из мртвих. Апостоли су Га видели живог. Зато што је Он жив сада. И сада, као и у све векове Он пребива у Својој Цркви, да би спасио људе који Му долазе са покајањем и вером. Зато што је Он заиста васкрсао.

Нема коментара: