уторак, 07. фебруар 2012.

Беседа о потребној опрезности оних који мисле да су сигурни


Који мисли да стоји нека се чува да не падне (I Кор. 10, 12)

Апостол, који даје овакав савет, правасходно је познавао природу људску и сву немоћ њену. Дан за даном потврђује то искуство, да тек што се човек усправио из блата греховног, а већ поново гиба се и пада. Тек што се излечио од порока среброљубља, а већ пада у порок славољубља. Или, тек што је отворио руку да помогне бедна човека, а гордост га обара на другу страну. Или, тек што се мало привикао молитви, а он отвара широм уста своја да ружи оне који се још нису молитви привикли. Или, тек што је осетио да га Дух Божји руководи на пут спасења, а он се одмах намеће за учитеља васцелом свету, док, авај, тиме сасвим не отера Духа од себе.
Када је Господ предсказивао ученицима да ће Га се сви они одрећи и разбећи, тада је Петар, самоуверен у постојанство своје, узвикнуо: Ако се и сви саблазне али ја нећу. Прозирући му само срце, и видећи га већ пала у самомњење и гордост, Господ му одговори: Ноћас док пијетао не запјш ме се одрећи! Па кад се овакав пад десио с апостолом, у непосредној близини Господа, како с има да се не деси? Зато, браћо, кад се дигнемо и повратимо он неког греха, и станемо усправно, треба то да приписујемо сили и милости Божјој а не себи; и треба да се добро обазиремо, и чувамо, и Богу молимо, да опет не паднемо, било на једну страну, било на другу, но да ходимо право путем Господњим.
Господе Свевидећи, помози нам да се усправимо Духом к Теби; и кад се усправимо, подржи нас, да више не падамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Николај Жички, Охридски Пролог

Нема коментара: