„Не будите никоме ништа дужни осим да љубите
један другога; јер који љуби другога испунио је закон“
/Римљанима 13, 7-8/
/Римљанима 13, 7-8/
Сви ми, ових дана, били смо у прилици да чујемо како је млада Јелена Трикић из Дрвара, настањена у Приједору, изнурена тешком болешћу одустала од терапије, од сопственог изљечења, како би на свијет донијела један нови живот – плод брачне љубави. Јелена се одрекла сопственог живота за живот свога сина; одрекла се времена и свега што је у времену, да би својом љубављу породила нови живот. И, можда, не знајући засијала пред свима нама, подсјетивши нас све заједно како је све оно што имамо или немамо недостојно овоземаљске бриге, јасно нам поручивши, оно што су Свети Оци од искона знали, – „Само дјела љубави остају“.
И, заиста, само је љубав вриједна жртве и све оно у шта уткамо љубав надвладаће вријеме и нас у времену. Није ли и Сам Господ страдао из љубави према роду људском, јер „Бог је љубав“ (1 Јн 4, 8) и „који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн 4, 16).
Љубави је много, само је премало оних који је творе, који је раздају да би је умножили. Због тога патимо и онда када то не бисмо требали, осјећамо се усамљенима на пучини живота чак и онда када смо окружени људима, мислећи само на себе, на своје жеље, осјећања и наде, не видећи колико би само један осмијех донио среће онима око нас. Зашто смо такви? Због чега тонемо у сопствени понор? Није ли лакше подијелити своје сузе са другима, своју радост са браћом, баш онако како је и речено у Светом Писму: „Носите бремена један другога и тако ћете испунити закон Христов“ (Гал. 6, 2).
Знајући да је живот само „сјенка и сан“, да прође а да тога нисмо ни свјесни, љубав остаје наш једини мотив и задатак. А ако је Бог Љубав, а јесте, до љубави не можемо доћи без саме љубави. Она је наш пут у Царство Божије, у Царство Љубави Христове. И када одемо са позорнице живота, памтиће нас, не по нашим успјесима и неуспјесима, већ по ономе што смо сами оставили у душама других људи.
Због тога би љубав требала бити печат нашег постојања, наша љествица у Горњи Јерусалим.Али данас, у времену потрошачког друштва, гдје се све или продаје или купује, љубав је скрајнута на маргину нашег постојања. И не само да је постала периферна, већ је често пута и исмијана и омаловажена. Али, за хришћане којима је Христос и Почетак и Крај, љубав може и мора постати и остати оријентир постојања, светионик у тами овога свијета. Јер, због ње се и рађамо и умиремо, стичемо поштеним радом сопствених руку насушни хљеб, како би га подијели са свима којима је потребан. Тек тада можемо се сматрати ученицима Христовим, јер по ријечима Апостола Павла: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (1. Кор. 13, 2).
Свети Авва Јустин Ћелијски, у „Новозавјетном учењу о љубави, каже: „Богочовјечанска љубав исцјељује човјека од најужаснијих недуга – од лицемјерства. Она прожима сву личност човјека, не допушта дволичност. Постане ли лицемјерна, престаје бити хришћанска. Зато Апостол Павле наређује: „Љубав да не буде лицемјерна“ (Рим. 12, 9). Све дужности хришћанина сабирају се у једну централну дужност – љубити Богочовјечанском љубављу. Испуњавајући ту дужност, човјек испуњава сав закон. Љубав је не само пуноћа закона, већ пуноћа личности хришћанске.“
И на крају, враћајући се на почетак, свако од нас може и треба да се запита колико љубави има у себи, колико је даје и колико још може да је да? Свако од нас у себи крије једну Јелену, једно велико срце које престаје да куца да би закуцало још једно веће. Не обновимо ли љубав у себи, мржња, меланхолија и завист загосподариће нашим животима, а потом ћемо се урушити неостварујући сопствену величину, за коју нас је предодредио Господ.
Ако у нашем животу, умјесто лажне свјетлости тржних центара, скупоцјених грађевина и неодољивих излога, буде сијала љубав Христова, онда за нас још увијек има наде. Љубав ће нас откупити, јер смо Љубављу откупљени, за љубав смо рођени, за њу ћемо и умријети, како би вјечно у Љубави пребивали.
Милош Ернаут
Извор: Манастир Клисина
Нема коментара:
Постави коментар