Војвода Драшко о Млецима (Горски вијенац)

" (Дође Драшко војвода па се са свијема грли и целива, па сједе међу

њима.)

КНЕЗ РОГАН

Причај штогод, Драшко, од Млетаках!

Какав народ бјеше на те стране?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Какав народ, питаш ли, Рогане?

Ка остали -- не бјеху рогати.

КНЕЗ РОГАН

Знамо, чоче, нијесу рогати,

но бјеху ли згодни и богати?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеше, брате, доста лијепијех,

а грднијех десет пута више;

од бруке се гледат не могаху.

Богатијех бјеше поголемо;

од богатства бјеху полуђели,

ђетињаху исто као бебе.

Сви нуглови пунани празновах;

мучаху се, да им очи прсну,

да одеру кору леба суха.

Гледао сам по два међу собом

ђе упрте какву женетину

тјелесине мртве и лијене

(потегла бих по стотину оках!)

па је носе проз градске улице

усред подне тамо и овамо.

Не боје се чести и поштењу,

тек да стеку да се ками ране.

КНЕЗ ЈАНКО

Бјеху ли им какве куће, Драшко?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеху куће на свијет дивота!

Ама бјеше муке и невоље:

ћескота их несретња дављаше,

смрад велики и тешка запара,

те немаху крви у образу.

ВУК МИЋУНОВИЋ

А како те збиља, дочекаше?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Ко м' у зли час дочекива, Вуче?

Ја нијесам ни позна никога,

а камоли да ме ко дочека,

но ми она ружна мјешавина

не даваше из куће изаћи.

Свагда граја бјеше око мене

када хоћах по граду изаћи,

као у нас бијеле неђеље

кад се крену момчад у машкаре.

Да једнога не би пријатеља,

главом сина Зана Грбичића,

свога дома већ не ћах гледати,

него кости тамо оставити.

А он ме је братски дочекао,

водио ме свуда по Млеткама.

ВУК МАНДУШИЋ

А бјеху ли јунаци, војвода?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Не, божја ти вјера, Мандушићу!

О јунаштву ту не бјеше збора.

Него бјеху к себи домамили,

домамили па их похватали,

јадну нашу браћу соколове,

Далматинце и храбре Хрвате;

па бродове њима напунили

и тиска' их у свијет бијели,

те довукуј благо из свијета

и притискај земље и градове.

СЕРДАР ИВАН

А судови бјеху ли им прави?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеху, брате, да те Бог сачува!

Мало бољи него у Турчина.

Бјеше једна кућа превелика

у којој се грађаху бродови;

ту хиљаду бјеху невољниках,

сви у љута гвожђа попутани,

те грађаху принципу бродове;

ту од плача и љуте невоље

не мили се уљести човјеку.

Једни сужњи бјеху приковани

у путима на веље бродове,

те возаху по мору бродове;

ту их љетње горијаше сунце

и дављаху кише и времена,

не могаху из везе шенути,

но, ка пашче кад га за тор свежеш,

ту чамају и дневи и ноћи.

Најгоре им пак бјеху тавнице

под дворове ђе дужде стојаше;

у најдубљу јаму коју знадеш

није горе ко у њих стојати.

Коњ хоћаше у њима цркнути,

човјек пашче ту свезат не шћаше,

а камоли чојка несретњега;

они људе све тамо везаху

и дављаху у мрачним избама.

Сав протрнем, да их Бог убије,

кад помислим за оно страшило.

Нико жалит не смије никога,

а камоли да му шта поможе.

Када виђех витешку невољу,

забоље ме срце, проговорих:

Што, погани, од људи чините?

Што јуначки људе не смакнете,

што им такве муке ударате?

Док Грбичић мени попришапта:

Немој такве говорит ријечи,

не смије се овде право зборит.

Твоја срећа -- не разумјеше те

И чујте ме што вам данас кажем:

познао сам на оне тавнице

да су божју грдно преступили,

и да ће им царство погинути

и бољима у руке уљести.

ВУК МИЋУНОВИЋ

Будили се ти тако проричеш,

мишљаху ли у свијет за кога?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Нема тога ко с' не боји чега,

да ничега ано свога хлада.

Они страха другога немаху

до од жбирах и до од шпијунах;

од њих свако у Млетке дркташе.

Кад два зборе штогод на улицу,

трећи ухо обрне те слуша,

па онај час трци судницима,

кажи оно што они збораху

и попридај штогод и поглади.

Суд онај час она два ухвати,

па на муке с њима у галију.

Од тога ти бјеху погинули,

међу собом вјеру изгубили.

Колике су с краја у крај Млетке,

ту не бјеше ни једнога чојка

један другог који не држаше

за тајнога жбира и шпијуна.

Грбичић се мени кунијаше

да су једном жбири и шпијуни

облагали једнога принципа

пред сенатом и свијем народом,

и да су му главу откинули

баш на стубе његова палаца.

Како их се други бојат неће

кад могаше облагати дужда!

КНЕЗ ЈАНКО

А бјеше ли игре у Млеткама,

ка ово те се ми играмо?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеше игре, али другојаче.

У једну се кућу сакупљаху

пошто мркни и пошто вечерај.

Кућа бјеше сила од свијета,

ужди у њој хиљаду свијећах;

по зиду јој свуд бјеху пањеге,

цијеле се напуни народа,

тако исто и кућа остала;

свуд могаше из зида виђети

ђе вираху ка миши из гњ'језда.

Док се једна подиже завјеса,

трећи дио од куће отвори.

Боже драги, ту да видиш чуда.

Ту измиље некаквога пука,

то ни у сан никад доћ не може,

сви шарени као дивље мачке.

Док их стаде по кући кривања,

ђе ко бјеше запљаска рукама;

имах мртав паднут од смијеха!

Мало стаде, они отидоше,

а за њима други изидоше.

Такве бруке, таквијех грдилах

нигђе нико јошт видио није!

Носине им по од кварта бјеху,

истрештили очи као тенци,

а зинули ка курјаци гладни;

а дрвене ноге насадили,

па иђаху као на кључеве;

облачили прње и јачине, --

усред подне да га човјек сретне,

сва би му се коса најежила.

Докле неко, да му Бог поможе,

из онијех пањегах завика:

"Бјеж, народе, е изгоре кућа!"

Боже драги, да ту бруку видиш.

Стаде јека, клепет и ломјава,

стаде писка, капе попадаше,

стотина их испод ногах оста;

све се наби, да кркнут не може,

као стока кад је звјерад гоне.

Те ми опет сјутрадан на игру,

кад у кућу нигђе нико нема,

но је пуста кућа затворена.

И јошт ћу ви једну спрдњу причат

(а знам чисто вјероват нећете):

видио сам људе у Млеткама

ђе на коноп скачу и играју.

КНЕЗ РОГАН

То не може бит истина, Драшко,

него су ти очи замаштали.

ВОЈВОДА ДРАШКО

Не знам ништа, но сам их гледао;

и сам мислим да је маштаније.

ОБРАД

Ада што је него маштаније!

Ја сам чуо од једнога ђеда,

у Боку су једни доходили

из Талије, или откуд друго,

на наш пазар исти излазили,

па викнули цијелу народу:

"Погледајте онога кокота!"

Кад погледај онога кокота,

али шљеме за ногу потеже.

Кад онај час, није него сламка!

Другом викни: "Послушај народе,

свак ће сада грозд у руку имат,

грозду ће те бритве принијети,

ал' чувајте, да вас јад не нађе,

немој који грозда откинути!"

Докле свако за по грозд ухвати,

принијеше бритве гроздовима;

кад виђеше чудо невиђено:

сваки себе за нос дохватио,

догна бритву до својега носа!

Докле трећи саврх зида викну:

"Чуј, народе, не потопите се!"

У то рикни низ пазар ријека;

или било мушко или женско,

свак, да гази, уздигни хаљине.

Кад ни воде ни од воде трага,

но свак дига у пазар хаљине

и кренуо ка да воду гази!

Кад виђели е их погрдише,

скочи народ, и би их побили,

но утеци у Котор Латини. --

То играње исто је овакво

што на коноп играју, војвода!

ВУК МИЋУНОВИЋ

Појаху ли уз гусле лијепо?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Какве гусле и какву несрећу?

Ту за гусле и збора не бјеше!

ВУК МИЋУНОВИЋ

Ада за сву игру без гусалах

ја ти не бих пару турску дао.

Ђе се гусле у кућу не чују,

ту је мртва и кућа и људи.

СЕРДАР РАДОЊА

За сваку те работу питасмо;

а гледа ли принципа, војвода?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Гледах, брате, као тебе сада.

СЕРДАР РАДОЊА

А бјеше ли какав, аманати?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеше човјек те од средње руке;

да не бјеше под оним именом,

не шћаше се бојат од урока.

СЕРДАР РАДОЊА

Како ли се зваше, војевода?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Валијеро... и већ не знам како.

СЕРДАР ИВАН

Пита ли те што за ове краје?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Пита, брате, не знам ни сам како.

Ја изидох пред њим с Грбичићем,

поклоних се како ми рекоше.

Пут мене се поосмјехну принцип,

распита ме за наше крајеве,

и шћах рећи љуби Црногорце,

јер спомену све редом бојеве

ђе су наши помогли Млеткама.

Па послијед поче ђетињити;

запита ме за наше сусједе,

за Бошњаке и за Арбанасе:

Кад ухвате -- каже -- Црногорца,

било жива ал' мртва у руке,

хоће ли га изјест, што ли раде?

Ђе изјести, ако Бога знадеш,

ка ће човјек изјести човјека?

Ма сам чуо -- опет ми говори --

један народ тамо змије једе.

Какве змије, честити принципе?

А гадно је на пут погледати --

све се длаке најеже човјеку!

КНЕЗ ЈАНКО

Ја мним те је дочека лијепо?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Но лијепо, него прелијепо!

Обећа ми и што му не исках.

И помислих кад од њега пођох:

благо мени јутрос и довијек,

ево среће за све Црногорце,

дајбуди ћу повест доста праха

да с' имају чим бити с Турцима.

Кад послијед, све оно излиња,

ка да ништа ни зборено није.

И посад му не бих вјеровао

млијеко је да рече бијело.

КНЕЗ РОГАН

А како те рањаху, војвода?

Бјеху ли им лијепа јестива?

ВОЈВОДА ДРАШКО

Ту не бјеше јела изван леба,

но донеси некакве преслачке,

по три уре лижи докле ручај.

Два дијела ту бијаше пука

јоште млади, а обезубили,

све лижући оне посластице.

Од жеље се сад наједох меса. "

Примјер смирења

Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђивањем и обучавао је послушнике.

"Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (испосници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђеним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом јуродивог Христа ради, каквим се представљао.

Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Литургији.

Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо, није више знао да ли то пева ангео или човек.

Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим. Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника - јеромонаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним речима:

'Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље! Напоље из цркве...'.

'Благослови, старче, сасвим си у праву', рекао је јеромонах, оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а затим мирно изашао из цркве.

Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као кипови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно нам објаснио:

'Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим, како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог послушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и савршени монах из скита Свете Ане.'"

Старечник

Извор

Национализам Светог Саве

У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у Светоме Сави, која је овога Божјег човека и народног хероја покретала на сва она велика дела, која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања. Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе: не живим ја него Бог живи у мени, ја сам назвао азијском способношћу. У истини многи нам примери показују, како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно савршенство назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи, које је Азија дала човечанству. Но људи са таквим божанским одушевљењем обично су бегали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речи – да убуду и увек пребубу „усамљени са Усамљеним“. И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за самотним сунчањем, за пребивањем усамљен са Усамљеним, и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као рођени Балканац, то јест, као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Најпре најбољи зидар самога себе Сава је по том био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је по том био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је по том био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: Играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целога свега а нису уредили своју душу ни своју кућу.

Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, над том првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Сав тај труд његов над народом српским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народно организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.

Шта означава народна црква? Означава једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. На супрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: идите и научите све народе. 1) Тим речима Он је признао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Свог Светог на апостоле, апостоли су почели говорити разним језицима; не, дакле, само јеврејским, или латинским, или грчким, него језицима свију народа: Парћана и Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине црквене у једном народу они су се трудили да их узимају из тог самог народа.

Отуда је Савина народна црква јеванђелска и апостолска. Такву народну цркву желео је од увек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву, са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. А Свети Сава је придобио ту драгоцену тековину пре седам векова. Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи; грчке епископе и свештенике заменили су епископи и свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику.

Народна црква изискује народну династију у држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално али губи морално; добија у материјалним димензијама али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж, и осећање сталне несигурности.

Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хилендар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је српски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен својствен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју култура, онда је Свети Сава творац и надахнитељ свеколике наше богате народне културе.

Свети Сава није био војсковођ ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља српске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега народна војска састоји се из синова народа а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ, само и једино да брани народ и народну државу а никако данапада друге народе и руши туђе државе.

И тако творац српске народне цркве следствено је био творац свуколиког национализма српског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом, тако да се не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол.

По схватању Светог Саве живот је народни једна недељива целина како физички тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу.

Ово Светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и пстало тако природно као дисање. И у истини душа је Србинова дисала тим основним начелима Светосавског национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан данас за Србина је одбојна и сама помисао, да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божја на страном језику. Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна отаџбина. „Своје чувај, туђе не дирај“, његова је посведневна реч и за њега света реч. Школу која не значи вежбаоницу у врлинама и која производи људе непоштеније и побрканије од неписмених људи, Србин сматра злом, и то злом које се скупо купује. Рекламаторску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовитом подсмеху и порузи а у души страхује од ње као од лукавог непријатеља, који се с осмехом увлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње. Војску сматра народном одбраном, и сам војује као лав, али само онда – и једино онда – када му је савест мирна, да не отима туђе него да брани или ослобођава своју отаџбину, земљу отаца својих. Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио и своме народу као остварени идеал у аманет оставио.То је његов јеванђелски и органски национализам. Па због тога што је јеванђелски, оњ штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штитио индивидуалност самога народа као целине да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам.

А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијама и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче него пре 700 година. Отуда је национализам српски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне у 1848 години. Ако је то истина, онда значи да је национализам српски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији него је и савршенији, јер је јеванђелски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и у очајању, док је Светосавски национализам започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против империјализма и против ненационалне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње час империјализму час интернационализму. А јак темељ, правом национализму јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светоме Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је српском народу учитељ, у свему. Учитељ, – но не једино српском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима.

Предавање на КНУ, 1935

Одабрани делови из текста Светог Владике Николаја Велимировића «Национализам Светог Саве» а из књиге «Беседе на гори»