недеља, 05. јун 2011.

Молитве на језеру - XCVI


Свака ствар ме плашила док бејах дете, сваку ствар сажаљевам од кад одрастох.
Свака ствар чинила ми се снажнија од мене док бејах дете. Сад се осећам снажнији од свега, и сажаљевам све.
Јер научих се стајати уза Те, Господе мој, који си окружен бесмртним војскама као боровом планином. И растем из Тебе као дрво из планине
Узех сваку ствар за учитеља, док бејах дете, и идох донекле са сваком. И научих се немоћи и смрти и вапају к Теби.
Тражих најјачу ствар, да се ухватим за њу, да бих се спасао од промене и колебања. И очи моје не видеше је, нити је уши моје чуше, нити је ноге моје нагазише. Сву децу своју време подиже, да се хрве с њима, и да их из шале савија, ломи и чупа из корена, смејући се страху и ужасу самртника.

Ухватих се за цвеће и рекох: оно је лепотом моћније од мене. Но кад дође јесен, цвеће умираше на моје очи, и ја му не могох помоћи, но са сузама окретох се, и ухватих се за високо дрвеће.
Но кад дође рок, извали се дрвеће из корена, и полеже по земљи као побеђена војска, и ја се окретох са сузама, и ухватих се за камен. Он је јачи од мене, рекох, уз њега сам сигуран.
Но кад дође рок, камен се истроши у пепео на моје очи, и ветар га однесе, и ја се окретох са сузама, и ухватих се за звезде. Звезде су јаче од свега, рекох, њих ћу се држати, не ћу пасти.
Но кад загрлих звезде и уђох у тајни шапат са њима, чух јецања умирућих, и окретох се са сузама, и ухватих се за људе. Људи усправно и слободно корачају, рекох, у њих је снага, њих ћу се држати, да не паднем.
Но кад дође рок, видех и најснажније међу људима где се беспомоћно клизају низ лед времена у безгласни понор, и остављају ме сама.
Обазрех се у зноју по целој васиони и рекох: ти си јача од свега, тебе ћу се држати, сачувај ме од клизања у безгласни понор. И добих одговор: довече и ја тонем у безгласни понор, и сутра ће бити друга васиона место мене. Узалуд се вежеш за мене, немоћног сапутника свога.
Опет се окретох људима, најмудријим међу синовима људским, и упитах за савет. Но они се завадише дајући ми одговоре, док смрт не махну руком и не унесе тишину међу препираче.
Опет се окретох људима, највеселијим међу синовима људским, и упитах за мишљење. Као да ми могу дати неко мишљење они, који месом мисле! Они ме узеше за шалу и за весеље своје, док смрт не диже свој штап и не превуче буђом језик њихов.
Опет се окретох људима, онима који ме родише и донеше међу ствари, и упитах њих. Њихова смежурана лица позеленеше; очи им заводнише; и они промуцаше: у незнању се родисмо и ми, у незнању родисмо тебе, и незнање своје поделисмо с тобом.
Опет се окретох људима, пријатељима својим и рекох: пријатељи моји, шта мислите ви? А они оћуташе дуго, док стидљиво не подигоше очи и прозборише: ми се одавно спремамо да питамо тебе: шта мислиш ти?
И кад закуцах и на последња врата, да питам, врата се отворише и видех мртваца где износе.
Кад не бејаше више врата да куцам, нестаде и суза, и сухи страх забоде своје канџе у кости моје.
Још једна суза нађе се и скотрља се у дно душе моје. И гле, нека непозната врата, у које удари последња суза, отворише се, и Ти се појави, Царе мој и Оче мој, Сав окружен бесмртним војскама као боровом планином у неопалном пламену.
И светлост заигра као многогласна харфа, и ја чух где говори: Ја сам онај кога тражиш. Држи се Мене. Име ми је: Јесам.

Свети Николај Жички

Нема коментара: