недеља, 03. јул 2011.

На путу ка уједињеној планети


(Скица за историјски портрет мондијализма)


Идеологија и магија Новог светског поретка

Кад се завршавао Заливски рат, на почетку деведесетих председник САД Џорџ Буш објавио је наступање новог светског поретка као "светске заједнице народа" ("global community of nations") која је, тврди Робертсон, "прецизан, систематски и строго испланиран механизам за управљање народима и нацијама" (11. стр. предговора). Употребом снага Уједињених нација у Југославији и Камбоџи на до сада непознат начин, који готово сасвим укида суверено право народа на решавање својих унутрашњих проблема, отпочела је нова фаза глобалне контроле.


Мондијалистички тоталитаризам дуго је припреман: неколико фарсичних покушаја да се његова инаугурација спречи нису били ништа друго до вешто организовани међучинови за овај невиђени "театрум мунди" - спектакл, а циљ тих "међучинова" био је једноставан: појачати напетост код наивчина из публике и уверити их да све, ипак, иде "по лоју". Након неуспелог пуча у СССР-у који су, тврдили су хорски сви медији, извеле снаге већ изумрлог комунистичког режима, репортер ЦНН-а Мери Томпсон је, приликом јављања из Бушовог летњиковца Кене-банкпорт, Мејн, 21. августа 1991. изјавила: "Председников 'нови светски поредак' (у даљем тексту НСП,нап. аут.) поново је у седлу, сада јачи но игда". Робертсон неумитном логиком доказује да је пуч био пука игра која је имала за циљ да оживи посусталу "перестројку" и доведе у жижу збивања Јељцина, још послушнијег "западњака" од Горбачова, који је у то време већ одрадио своје: уништио је источноевропски војно-политички блок, допустио Немачкој да се уједини, а негда моћну државу претвори у безначајни "Савез Независних Држава". Како се могло догодити, пита се Робертсон, да искусни КГБ-овци, стари партијски кадар, који су пуч изводили, направе гомилу дилетантских грешака које не би направили ни аматери? За време "пуча" сви аеродроми остали су отворени, нису прекинуте везе са светом, Јељцин се појављивао на ТВ-у, опозициона штампа је излазила и нико није ухапшен. Погинула су свега четири човека и запаљено једно оклопно возило. Као што је Заливски рат био погодан тренутак да се најави тријумф НСП-а, тако је и московски "пуч" послужио творцима истог да покажу како НСП - незаустављив.
Многи НСП замишљају као доба непрестаног мира, склада, правде и напретка. Популарни "Битлс", Ленон, седамдесетих је снимио мега хит "Имагине" ("Замисли") у коме је певао о времену када на планети неће бити држава, религија, небеса, пакла а ни приватне својине; нестаће идеали због којих би човечанство гинуло, сви ће живети само за "овај дан" и свет ће бити "један". Тај "рајски свет" је царство хедонизма - без вере, националног поноса и суверености, без ичега вреднога због чега бисмо се борили. То ће бити мравињак бесловесно срећних потрошача. Зато није ни мало случајно што Брок Чисолм (стр. 7), бивши директор Светске здравствене организације УН тврди: "Да би се успоставила светска влада, потребно је из умова људи уклонити индивидуализам, лично достојанство, оданост породичним традицијама, национални патриотизам, верске догме". Свако ко жели независност, биће сматран отпадником у новој светској цивилизацији: без обзира да ли је у питању Ирак, Сомалија или Србија. Каква се страшна тајна крије иза сна о планетарном мравињаку можемо схватити ако се сетимо глобалистичког медијског пројекта рок-концерта Ливе Аид. Рок-звезде су, желећи да "помогну" гладнима Етиопије, снимиле песму "We Are the World" ("Ми смо свет") у којој се, између осталих, налазе стихови - најаве НСП-а: "Време је, да, по угледу на нашег Бога, претворимо камење у хлебове ("As Gog has shown to us, bu turning stones to bread"). Наш Бог, Господ Исус Христос, није претворио каменове у хлебове, на захтев Кушача - Лукавог (Мт. 4. 3-4). "Бог" Ливе Аид-а очито није Христос, него Његов Кушач. Што се тиче коначног исходишта ове медијске гротеске, новац скупљен од концерта није отишао међу гладне - у виду хране и лекова; домогли су га се етиопски властодршци - комунисти и за њега купили оружје.
Робертсон сасвим исправно уочава парадокс "усрећитељских идеологија" кроз векове (стр. 17): "све екстремне политичке идеологије света - било да су екстремно леве или десне - дошле су од привилегованих класа. Они који су желели да одреде начин на који ће живети сиротиња никада нису трпели истински, нити су чак видели праву беду. Британски социјализам био је изум аристократије. Комунизам је био чедо германско-јеврејских интелектуалаца. Велике идеје не стижу нам од становника предграђа, но од идеалиста и сањара из салона". Збигњев Бжежински, од врсте таквих "идеалиста и сањара", спиритус мовенс Трилатералне комисије, саветник Џимија Картера и један од најпознатијих идеолога НСП-а 1970 написао је књигу "Између две епохе" у којој је најавио "планетарну свест" као "персонализованији рационалистичко-хуманистички поглед који ће постепено заменити институционалне верске, идеолошке и националне перспективе које су преовладавале у модерној историји."
Нови светски поредак очекиван је неколико пута у 19 и 20 веку. Године 1848 објавио га је "Комунистички манифест", 1917 председник САД Вудро Вилсон, 1938. Хитлер је рекао да ће "националсоцијализам своју револуцију искористити за успостављање НСП", 1968. Нелсон Рокфелер, угледник најбогатије породице света, такође је говорио о њему... 11 септембра 1990 Буш, председник империјалне западне државе, рекао је да ће НСП бити "ера у којој ће све нације света, исток и запад, север и југ, моћи да просперирају у хармонији... Свет у коме ће владати закон смењује закон џунгле"(стр. 39). Доба НСП је доба међузависности (кључни појам креатора нове Вавилонске куле); по Жаку Аталију, то је епоха слична епохи појаве нових религија. Атали, главни Митеранов саветник, пишући за часопис "Нове перспективе", најавио је да ће се свет у наредних десет година изменити више но у било ком историјском периоду до сада. Наступање поретка новца, хипериндивидуализма и материјализма имало је и свог "пророка мира": Атали каже да је, по далекосежности утицаја, дело "миротворца" Горбачова једнако делу Лутера и Мухамеда.
Власт "идеалистичко-сањарске" елите која жели да по сваку цену "усрећи" човечанство одлично је симболизована на новчаници од једног долара. На њој је приказана пирамида са тринаест редова цигли које означавају масе (неуобличену материју алхемијског процеса коју треба преобразити у "злато"); изнад је "око у троуглу" које симболизује владајућу елиту... Натпис на латинском "Novus ordo seclorum " значи "нови светски поредак": његово место на доларској новчаници јасно указује на чињеницу да је НСП веома дуго припреман пре но што је почела његово коначно остварење. Фред Барнс разматра појам НСП-а, тврдећи да је у Белој кући та реч постала света, и да је писци Бушових говора рутински убацују у излагања председника кад год он беседи о војној или спољној политици (стр. 40). Па ипак, Бушова секретарица за контакт с медијима Мерилин Фицвотер узнемирена је таквом фреквентношћу појма НСП јер је он веома сродан Хитлеровом "Новом поретку" (стр. 41). Свест о епохалности која свагда прати изјаве теоретичара међузависности има у себи нечег од пророчког патоса. Објављујући да ће начело кооперације бити основно начело новог света и тврдећи да ће "светска заједница" моћи да контролише све регионалне сукобе, харвардски професор Стенли Хофман каже да ће после хладног рата настати свет који неће личити ни на један претходни (стр. 45). Сигурност с којом Хофман то тврди може се упоредити са сигурношћу дубоко верујућег човека који свете списе своје религије сматра у потпуности богонадахнутим.
Робертсон истиче веома важну улогу светских ратова који су глобалистима служили за рушење старог и зидање новог поретка. У И светском рату нестале су моћне европске монархије: Руска, Немачка, Хабзбуршка и коначно је ишчезла Отоманска империја. Одмах након тога, ради успостављања "мира у свету" и "бољег споразумевања" међу народима, створена је Лига народа. Други светски рат је уништио немачки империјални строј и половину Европе бацио у канџе комунизма (занимљиво је напоменути да су под власт безбожних режима дошле углавном државе са снажном верском и националном свешћу - од Пољске до Србије). Након страшне кланице овог глобалног сукоба, родиле су се Уједињене нације, зачетак будуће "светске владе". Пошто је окончан "хладни рат", објављено је да наступа НСП. Европска интеграција је зора новог дана...
Мендел Хаус, саветник америчког председника Вудроа Вилсона који је и сам маштао о глобалном јединству још пре И светског рата написао је утопистички роман "Philip Dry, Administrator: Story for Tomorrow". У њему је предложио стварање једне светске привреде и армије - светске социјалистичке државе којом треба да управља англо-саксонска финансијска олигархија. На челу глобалне империје треба да буде диктатор, кога ће саветовати дванаест оданих мудраца. Хаус је предвиђао да ће у стварање ове утопије водећу улогу играти САД и Лига народа која ће бити инструмент за достизање циља. Да је Хаус и радио на остварењу свог пројекта, сведочи и чињеница да је он један од оснивача "Савета за иностране односе" (у даљем тексту СИО), незваничне организације политичара, научника и привредних моћника, који и дан-данас управља спољном политиком Сједиње-них Држава.


"Просветљени" и Нови светски поредак

Првог маја 1776. године (први мај - главни празник светских комуниста; 1776. година стоји на доларској новчаници), баварски језуита Адам Вајсхаупт основао је илуминате. Циљ ове тајне дружине био је НСП који ће срушити религијске институције, државне међе и којим ће управљати "мудраци", заједница "илуминираних" (просветљених). Вајсхаупт је успео да се убаци у руководства европских тајних друштава и да тамо постави своје људе. Робертсон доказује да је Француска револуција која се завршила Наполеоновом диктатуром дело Вајсхауптове дружине (стр. 68). Када су њихови планови пропали у вишим круговима Немачке и Француске, илуминати су ушли у револуционарне организације и наставили да делују. У предговору немачком издању "Комунистичког манифеста" Маркс и Енгелс наглашавају да је Комунистичка лига, звана "Лига праведника" (која је тајна), њих још 1847. овластила да напишу манифест који ће бити теоријско-практички програм партије. Године 1885. кардинал Хенри Манинг доказивао је да "Манифест" није дело "отаца научног социјализма", но тајних друштава чији су ова двојица били послушни пиони (стр. 69). Јуџин Х. Метвин и Сол Педфовер, истраживачи тамне стране марксистичке доктрине, наглашавају велики утицај који је на Маркса и Енгелса извршио "црвени рабин" Мозес Хес, пропагатор француске револуционарне мисли. Након сусрета с 23-годишњим Марксом, 30-годишњи Хес бележи: "Маркс је веома млад човек који ће задати последњи ударац средњовековној религији и политици" (стр. 70).
Циљеви илумината учлањених у разне јавне и тајне организације били су: укидање приватне својине, националних влада и националне суверености, стварање светске владајуће елите, као и борба против јудео-хришћанског теизма (стр. 71). Робертсон њихов политички програм, објављени као "диктатура пролетаријата", види у Октобарској револуцији. Не треба заборавити да је у ту револуцију волстритски банкар Јакоб Шиф уложио двадесет милиона долара у злату, помажући бољшевицима. Кад то знамо, постаје нам јаснија изјава енглеског политичара Бенџамина Дизреалија да светом владају тајне силе. Опасност политичког окултизма, међутим, и већини данас није јасна; довољно је сетити се Хитлера и његовог пројекта "Трећег Рајха", па видети како се тај окултизам може излити у стравичне облике уништења.
Многи антифашисти су, читајући књигу бившег Хитлеровог следбеника Хермана Раушнинга, превидели да је он, још пре почетка II светског рата, о немачком фиреру говорио као о човеку болесна ума, опседнутом идејом о стварању магијског "натчовека". Хитлер је био заражен магијом и окултним: Дасти Склер, изучавајући овај проблем, тумачи читаво устројство СС-реда, као и ноћне партијске митинге националсоцијалиста, као вешто примењене паганске ритуале који су извирали из таме германског незнабоштва. Фирер је био члан "Друштва Туле"; окултисти Карл Хаузхофер и Дитрих Екарт творци су идеја о аријевској расној премоћи. Милиони Словена, Јевреја и Цигана жртвовани су на олтарима повампиреног Молоха да би се сан о "хиљадугодишњем Рајху" остварио што пре.


Комунистичка игра

Робертсон показује и доказује да су вође САД и западних савезника намерно препустили трећину човечанства комунистичким екстремистима да би расточили народе који су се нашли у ропству. Када је међу творцима НСП оцењено да је циљ (раслабљивање националног организма и растакање државотворне свести) постигнут, игра је завршена.
Он помиње случај бившег КГБ-овца Анатолија Голицина који је, побегавши на Запад, 1984 године објавио да постоји пројекат "либерализације" источноевропских тоталитаристичких режима припремљен да би "замазао очи" наивним посматрачима. У делу "New Lies for Old " (стр. 83) Голицин је рекао да ће се појавити совјетски Дубчек који ће отпочети спектакл звани "перестројка" и "гласност" - биће дозвољена слобода штампе и говора, Запад ће подржати реформе, доћи ће до разоружања, а наступиће и уједињење Немачке. Да је реч о вешто режираној представи "демократизације", довољно се можемо уверити и из чињенице да су главни вођи процеса "ослобођења" совјетског друштва били бивши челници КГБ-а Горбачов и Шеварнадзе. Голицин је у својој књизи истакао да ће већина новоформираних партија које ће се борити за власт у условима парламентаризма бити пуке кулисе иза којих ће се скривати стари бољшевици.
У овом данце мацабре који се нуди као "поредак мира и благостања" велику улогу игра међународни капитал оличен у неколико моћних мултинационалних компанија које воде политику највећихи најутицајнијих светских држава. "Савет за иностране послове" основао је клан Рокфелера, чиме њихова компанија на тај начин одлучује о свим кључним унутрашњим и спољним политичким потезима Сједињених Држава, а огроман уплив има и на рад УН. Познати дипломата Сајрус Венс био је дугогодишњи члан СИП-а, председник Рокфелерове фондације. Нелсон Рокфелер, један од богате браће, био је саветник председника Никсона. Чланови СИП-а су активно помагали источно-европске и азијске комунистичке режиме: Мак Артур је спречен да ослободи Кину од Мао Цедунгових хорди, а познати СИП-овци Алџер Хиз, Декстер Ворд и Овен Латимор су откривени као совјетски шпијуни и чланови бољшевичких ћелија КП Америке. Колико је утицај СИП-а на обликовање модерног света велики, види се и по томе што је државни секретар САД, Едвард Сетинус, још 1938 основао "Комисију за изучавање проблема послератне епохе" (стр. 101); у то време II светски рат још није ни почео! То значи, закључује Робертсон, да су га мултинационални економски моћници већ били припремили.
Године 1970 млади пољски интелектуалац Збигњев Бжежински, одушевљен либерално-левичарским идејама, предвидео је економски успех Јапана и Европе, али и престанак хладноратовских криза и почетак политике "светског поретка". Рокфелер га запажа, доводи у САД и с њим оснива Трилатералну комисију чији су циљеви управљање светском привредом и мирна еволуција глобалног политичког система. Бжежински је био учитељ председника Џимија Картера кога је (још пре но што је овај постао председнички кандидат), учланио у Трилатералну комисију. Картер је, слично Рузвелту у II светском рату, био болећив према комунистима: Никарагву је препустио њиховој тиранији. Што се тиче циља организација типа СИП-а и Трилатерале, њега је јасно дефинисала група аналитичара предвођених Хенсон Болдвином, у студији названој "Цена моћи" и рађеној за СИП одмах након II светског рата: "Наш коначни циљ, који ће се остварити након неколико деценија или неколико столећа, мора бити уједињени свет" (стр. 145).


Духовност Новог светског поретка

Робертсон објашњава зашто је намера креатора школских система западних земаља, а пре свега САД, стварање "студента отвореног ума". То је студент који верује да је све релативно, да нема апсолута, као и да је глобално социјалистичко друштво једино решење за проблеме човечанства. Створивши такву креатуру, неспособну да се бори за било какав узвишени смисао, творци НСП-а ће имати послушне грађане "глобалног села"; стога не чуди податак да је Маркс у овом тренутку омиљени интелектуалац универзитета у САД.
Ален Блум, угледни професор старог кова у својој студији "Сумрак америчког ума" изрекао је мноштво болних опаски о будућим академским грађанима своје отаџбине. За њега су они израз "нихилизма на амерички начин", људи чије су душе препуне бљеска шареног ништавила медија, затрпани децибелима дивље музике, подијуми по којима плешу аудиовизуелне утваре, жељни "недозреле екстазе" која је, на овај или онај начин, дрога (успех, слава, рокенрол, филм, наркотици, секс - циљ је увек "недозрела екстаза", опијеност по сваку цену). Овакви потомци не могу бити ничији преци, трагичан је закључак Блумове књиге. Они дефинитивно уништавају традицију.
Ни духовност религијских покрета Запада није далеко одмакла од хедонистичке жабокречине образовног система. Робертсон, као и већина протестантских теолога Запада, упозорава на све већу популарност синкретистичког правца "Њу Ејџ" ("The New Age"), који наговештава да ће се све религије ускоро ујединити и да ће им се на чело ставити месија Новог Доба, цар читаве планете - лажни "христ Мајтреја". "Њу Ејџ" има веома много следбеника у целом свету (процене се крећу од неколико десетина до неколико стотина милиона), с обзиром на то да није реч о једној секти, већ о добро организованој мрежи различитих група (почев од далекоисточних верских дружина, преко "зелених" и феминисткиња до тзв. "либералних" протестантских заједница).
Основне претпоставке "Њу Ејџ" доктрине су:
1. Исус је само просветљена личност, и није последњи Месија;
2. "Бог" је безлична космичка енергија;
3. Човек је по природи божанствен, и треба да постане свестан тога;
4. Све религије и верска учења слична су и воде истом циљу;
5. Основа нове духовности је древна мудрост Далеког Истока, Вавилона, Египта и Грчке: реинкарнација, карма, парапсихологија, култ природе, шаманизам, вештичарство (Америка има удружење вештица - "WICCA"), астрологија, хиромантија, иницијатички култови, итд;
6. Нема греха и зла. Најважнији су мир и љубав. "Њу Ејџ" има много следбеника међу популарним личностима масовне културе, као и велику медијску пропаганду. Позната глумица Ширли Меклејн у ТВ серији "Оут Он А Лимб", стојећи на обали Пацифика, вришти: "Ја сам бог, ја сам бог, ја сам бог" и поучава гледаоце како да мантрају да би достигли просветљење.
Тал Брук, разочарани следбеник Саи Бабе, у књизи "Када свет буде један" вели да је "Њу Ејџ" најидеалнија синкретистичка религија за Нови светски поредак. Она укључује све религијске доктрине осим аутентичног хришћанства. За њу не постоје појмови огреховљености људске природе, ни суда Божијег; циљ јој је да увери човека у светост која се да досегнути механички, неком од окултистичких техника (стр. 167).
Оваква бледуњава, незахтевна религиозност лако се усваја у Америци. Према подацима Џејмса Ричлија са института Броунингс, објављеним у књизи "Религија у јавном животу Америке" преко деведесет посто Американаца верује у "Нешто", али свега четрдесет процената иде у неку од цркава. Он тврди да главна вера у САД није хришћанство, како се углавном мисли, него "теистички хуманизам". Популарност зен-будизма, Харе Кришне, сајентологије, курсева о чудима, спиритизма итд. довољно нам говори да се управо на песковитом темељу таквог хуманизма најлакше зидају уџерице од сламе модерних верских учења.
"Њу Ејџ" има и своје политичке претензије. Идеолог покрета, окултисткиња Алиса Бејли, вођена духом Џвал Кхулом, који се представљао као "дух тибетанског гуруа", такође је најавила НСП на чијем челу ће стајати Месија "збратимљеног" човечанства. Преко Уједињених нација треба увести универзалне законе: регулисати коришћење мора, атмосфере, привреду, земље, шуме, енергетске потенцијале, индустрију, а војним снагама светске владе контролисати ратове и агресије. Водећа улога САД је ту веома битна: оне НСП-у дају свој језик (енглески), идеологију, животне ставове. Тако се ствара уједињена планета.
Да овакви покрети нису нимало безопасни, сведочи нам чињеница о успеху "сексуалне револуције" која је двадесетих година овог века била сматрана идејом малог броја болесних умова. У исто време у коме је А. Колонтај, Лењинова верна секретарица, учила совјетске жене да имати сексуални однос с неким не значи више од "испијања чаше воде", америчка револуционарка Маргарет Сејнџер основала је друштво "Планетарног родитељства". Пропагирала је промискуитет међу тинејџерима и упућивала их да неспутано истражују област полности. Уз то, предвиђала је стерилизацију која ће обухватити све ниже расе: Црнце, Јевреје, становнике Јужне Европе, хришћане-фундаменталисте и ментално заостале (стр. 221). Остали ће се размножавати да би створили вишу, господарску расу... Доиста, идеје Вилхелма Рајха, учитеља "оргазмичке револуције", Колонтајеве и Сејнџерове сада су постале "опште добро" светске цивилизације, а сексуално васпитање је већ поодавно заменило веронауку. Човек је издељен на "ерогене зоне" и престао је да љубав поима ван контекста полног чина. "Њу Ејџ" захуктало нуди своја решења...
Шта то значи? Јесу ли се остварили циљеви илумината? Према Робертсону, циљеви тог друштва били су следећи (стр. 108):
1. Рушење монархија
2. Укидање приватне својине;
3. Растакање патриотских и националних осећања;
4. Разарање брака и породичног живота, као и друштвено васпитање деце;
5. Укидање свих религија...
Докле се с подухватом стигло, закључите и сами.

Епилог

Робертсон одлучно тврди да ће НСП бити тоталитаран и да су приче о демократији само маска иза које се крије тзв. "терор људских права". Нико неће смети да говори против "мањина": исламских фундаменталиста, анимиста, хомосексуалаца, педофила. Процес је већ почео; амерички суд је донео пресуду по којој се управа вашингтонског римокатоличког универзитета Џорџтаун обавезује да свим хомосексуалцима омогући школовање, како не би дошло до "полне дискриминације" (стр. 213).
Квази - религија "Њу Ејџа", култ самодовољног, "божанског" Ја такође води у понор самоуништења човечанства. Ту, где хришћанске вредности нису битније од аустралијских урођеничких култова или шаманистичких екстаза, духовност је практично уништена. Стигло се до религије Светског Инквизитора, "газде" који управља великим мравињаком препуним несвесних, безумно срећних креатура чији је једини циљ задовољство било какве врсте (од материјалног до верског). Робертсон нас подсећа да се бриселски компјутер, у чију су меморију учитани подаци о свим грађанима Уједињене Европе, зове Звер (библијско име антихриста).
Овај аутор сасвим је у праву када каже да ће, усвајањем аутодеструктивне духовности НСП-а, свет разорити сам себе: од култа, наиме, зависи и култура. Верујући да постоје парије, Индуси не лече своје болесне несрећнике; верујући да су у пацовима реинкарниране душе предака, они ни врше дератизацију, иако пацови шире заразу (стр. 219). Ако бисмо створили светску владу у којој би неки исламски фундаменталиста типа Хомеинија био министар одбране, а следбеник оријенталног фанатизма типа Гандија министар здравства, како би та влада функционисала? Једном речју: идеја "збратимљеног" човечанства није ништа друго до утопистичка бајка. Али с обзиром на то у чијим се рукама налази светска моћ (очито, властодршци модерних империја маштају о уједињеној планети) та бајка би могла постати крвава.
Робертсон вели: Христос је нудио слободу, а утописти желе човека да присиле на срећу. Обзидани делима својих руку, они су Бога заборавили и човечанству припремају тоталитарно ропство: уместо "кристалног дворца" они ће своје следбенике довести до масовне гробнице. Јер без Христа, Живота Вечног, судбина људска је гробна тама.

Нема коментара: