петак, 02. децембар 2011.

Православље и савремени свијет


У протеклим вековима – на пример у Русији у 19 веку - православни поглед на свет је био део православног живота и подржаван је реалношћу. Чак није било потребе говорити о њему као о нечем одвојеном - сви су живели православно у сагласности са православним друштвом. У многим земљама је сама влада исповедала Православље; оно је било центар друштвене делатности, и сам Цар или историјски владар је био први православни мирјанин чија је обавеза била да својим поданицима даје пример хришћанског живота. У сваком граду су постојале православне цркве, и у многима од њих се служило сваког дана ујутру и увече. Манастири су постојали по свим већим градовима, али и у мањим, у њиховим предграђима, у селима иу удаљеним и пустим местима. У Русији је било више од хиљаду званично регистрованих манастира, не укључујући друге заједнице. Монаштво је било општепризнати део живота. Заиста у већини породица је неко - сестра или брат, деда, рођак - био монах или монахиња, а да не говоримо већ о другим примерима православног живота, страницима и Христа ради јуродивих. Сав начин живота је био прожет Православљем, чији је центар наравно било монаштво. Православни обичаји су били део свакодневног живота. Већина књига које су се читале су биле православне. Сама свакодневица је за већину људи била тешка, морали су много да раде да би преживели, наде на преживљавање нису биле велике, а смрт није била реткост - све то је поткрепљивало Христово учење о реалности и близини другог света. У таквим условима је живети православно значило исто што и имати православни поглед на свет, и било је мало потребе говорити о томе.

Данас се све изменило. Наше Православље је - острвце усред света, који живи по потпуно другим принципима, и сваким даном се ти принципи све више мењају нагоре, и све нас више отуђују од њега. Многи људи су подвргнути искушењу да свој живот поделе на две категорије: свакодневни живот на послу, с мирским пријатељима, у овосветским пословима, и Православље по коме живимо недељом и другим данима када за то имамо времена. Али ако дубље погледамо, поглед на свет таквог човека често представља чудну комбинацију хришћанских и овосветских вредности, које се у ствари не мешају. Циљ овог чланка је да покаже како људи данас могу да почну да чине свој поглед на свет вреднијим, то јест да га учине потпуно православним.

Православље је - живот. Ако не живимо православно, ми просто нисмо православни, независно од тога којој вери формално припадамо. ..
Живот у нашем православном свету је постао веома извештачен, неопредељен, и компликован. Православље заиста има свој живот, али оно такође није тако далеко од живота околног света, и зато живот православног хришћанина чак и када је он заиста православан, не може а да се не одражава на њега на овај или онај начин. Али нека недефинисаност је проникла чак и у православни живот. Хајде да покушамо да размотримо наш савремени живот да бисмо видели како бисмо најбоље могли да испунимо своје хришћанске обавезе, да водимо живот који није од овога света чак и у ова страшна времена и да имамо православни поглед на свој данашњи живот, који ће нам омогућити да у та времена преживимо и у потпуности сачувамо нашу веру.

Данашњи живот је постао ненормалан
Свако ко погледа на наш савремени живот у перспективи тог нормалног живота који су водили људи у претходним временима - например у Русији или Америци или било којој западноевропској земљи, - не може а да га не порази то колико је живот данас постао ненормалан. Сам појам ауторитета и послушања, учтивости, понашања у друштву и индивидуалном животу - све се толико изменило, наглавачке, искључујући неколико одвојених група - обично хришћана ове или оне исповести, који покушавају да сачувају такозвани "старомодни" начин живота.

Наш ненормални живот се данас може окарактерисати као изопачен. Од младих година се савременом детету обраћају као породичном малом богу: његови прохтеви се задовољавају, жеље се испуњавају, оно је окружено играчкама, забавама, удобностима, не уче га и не васпитавају у сагласности са строгим принципима хришћанског понашања, а дозвољавају му да се развија у том правцу куда га вуку његове жеље; довољно је да каже: "Ја хоћу", или "Ја нећу" да би се услужни родитељи склонили пред њим и дозволили му да поступи како оно хоће. Могуће је да се то не дешава у "свим породицама" и "све време", али се дешава довољно често да би постало правило савременог васпитања деце, и чак и родитељи који имају најбоље намере не могу у потпуности да избегну његов утицај. Чак и ако се роидтељи труде да дете васпитавају строго, суседи покушавају да ураде нешто друго. То треба узети у и обзир при васпитавању детета.

Када такав човек одрасте, он се логично окружава оним на шта је навикао од детињства: удобностима, забавама, играчкама за одрасле. Његов живот постаје непрекидно трагање за "забавама", а та реч се није могла наћи чак ни у речнику; у Русији у 19 веку или у некој другој озбиљној цивилизацији просто не би схватили шта та реч значи. Живот као непрестано трагање за "забавама", које су толико лишене сваког озбиљног значења да би неки посетилац из било које друге земље 19 века гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику, - скоро на сваки аспект наше савремене културе - помислио да је доспео у земљу неких безумника, који су изгубили сваки додир са свакодневном реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир јер живимо у том друштву и прихватамо га као дато.
Неки од недавних истраживача нашег савременог живота назвали су данашњу омладину генерацијом "ја", а наше време "веком нарцизма", које се карактерише поклоњењем себи и обожавањем самог себе, што омета развој нормалног људског живота. Други опет говоре о свету фантастике, где данас живи тако велики број народа, који су неспособни да се суоче са реалношћу околног света или да се окрену својим унутрашњим проблемима.
Када се поклоњење "мојем ја" односи на религију, што се веома често среће у последњим деценијама, онда то обично бива нека фантастична форма религије "саморазвоја" (где објекат поклоњења остаје "ЈА"), испирање мозгова и контрола мисли, гуру или свами , трагање за НЛО и "неовоземаљским" бићима, ненормалних духовних стања и осећаја. Овде нећемо разматрати све те појаве које су већини вас вероватно добро познате, али ћемо се само дотаћи тога како оне делују на православни хришћански духовни живот наших дана.

Треба да будемо свесни када данас покушавамо да водимо хришћански живот да свет који је створио наше изопачено време, ставља пред душу захтеве - било у вери или овосветским животу - које треба признати за тоталитарне. То су у последњим годинама толико распрострањени култови, који захтевају потчињавање самозваном "светитељу", али то је толико очигледно и у овосветским животу када се човек не сусреће са одвојеним искушењем овде или онде, већ са непрекидним стањем искушења у виду рецимо музике која се свуда чује - у продавницама, институтима, у виду реклама објављених на улицама, и где телевизија често постаје тајни домаћин, који диктира савремене вредности, мишљења, укусе. Ако имате малу децу, знате колико је то истинито: ако је оно видело нешто на телевизору, веома тешко је потом борити се са тим новим мишљењем, које је изнела телевизија као ауторитет.

Смисао тог свеобухватног искушења, које данас напада на људе (које је у потпуности откривено у његовој мирској форми, а у религиозним обично скривеније) се састоји у следећем: живи данашњи дан, раслабљуј се, насладђују се, осећај се добро. За тим смислом долази други, мрачнији, који се отворено чује само у званично атеистичким земљама. Заиста, треба да будемо свесни, да оно што се данас дешава са светом је веома слично гвозденој завеси или у слободном свету постоје његове разне варијанте, али су циљеви за освајање наших душа веома слични. У «комунистичким» земљама које имају званичну доктрину атеизма се потпуно отворено говори: заборави на Бога и сваки други живот осим овог, изгони из душе сваки страх Божији и поштовање светиња, гледај на оне који још верују у Бога у «старомодном стилу», као на непријатеље које треба уништити. У својству симбола нашег безбрижног, самообмањујућег времена које тежи за забавама могао би се узети наш амерички «Дизнеиланд», и не треба нам гори симбол који показује куда се у ствари креће поклоњење «мени»: у совјетски Гулаг, низ концлогора, који већ управљају животима скоро половине светског становништва.

Два лажна приступа духовном животу
Али можемо се упитати какве везе све то има са нама, који се трудимо колико можемо да водимо трезвени православни хришћански живот? Пуно! Треба да будемо свесни да живот око нас колико год ненормалан био представља место где започињемо наш сопствени хришћански живот. Како год да осмислимо свој живот, каквим год истинским хришћанским садржајем да га испунимо, он ипак носи у себи неки печат "мени" - поколења и ми треба да будемо довољно скромни да би то признали. Од тога ћемо и почети.

Постоје два лажна приступа животу око нас, које многи прихватају мислећи да је то образац како треба да поступају православни хришћани. Први најраспростањенији приступ је да треба ићи укорак с временом: прилагођавати се рок-музици, савременим модама и укусима и целом ритму нашег џез савременог живота. Често старомоднији родитељи имају мало додира са таквим животом и живе мање или више одвојено својим сопственим животом, али ће се осмехивати видећи како њихова деца следе за најновијим безумљем, и мислити да је то нешто што не наноси штету. То је пут потпуне несреће за хришћански живот, то је смрт душе. Неки могу да воде споља пристојан живот без борбе са духом времена, али су у својој внутрини мртви и умиру, и што је најтужније од свега њихова деца то плаћају различитим психичким и духовним растројства и болестима, које се све више шире. Један од лидера култа самоубица, који је окончао свој живот у Џоунстауну је била млада ћерка грчког православног свештеника; сатанску рок-групу "Кис" (буквално "пољубац", али овде скраћеница од Кидс Ин Сатан Сервис то јест "деца у служби сатане" ) чине бивши руски православни младићи. То су само неки екстремни примери; већина православних младих људи не одлази тако далеко, они се само стапају са антихришћанским светом који их окружује и престају да буду пример каквог-таквог хришћанства за околину.
То се не сме радити! Хришћанин треба да се разликује од света, и то треба да буде једна од основних ствари, коју треба да усвоји као део свог хришћанског васпитања. Иначе нема смисла називати се хришћанином, а посебно православним.

Лажни приступ друге крајности је то што би се могло назвати лажном духовношћу. Пошто преводи православних књига о духовном животу постају све доступнији, а православна терминолоогија о духовној борби се све више проноси етром, све већи број људи говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним молитвеним стањима и о највећим од Светих Отаца као Светом Симеону Новом Богослову , Григорију Палама или Григорију Синаита. Веома је добро знати за ту истински узвишену страну православног духовног живота и поштовати велике Светитеље, који су га у ствари водили; али ако не будемо имали веома реалну и смирену свест о томе колико смо ми далеко од живота исихаста и колико смо мало припремљени за то , да би чак и да се приближимо њему, наше интересовање за њега би било само још један одраз нашег егоцентричног света.

Данас постоје веома популарне књиге на ту тему. Заиста, римокатолици се сами активно баве тим питањима под православним утицајем и врше утицај на друге православне. Например, језуитски свештеник о. Џорџ Мелони пише књиге на те теме и преводи светог Макарија Великог и Симеона Новог Богослова и покушава да у свакодневном животу направи од људи исихисте. Они практикују све могуће начине "осамљивања" обично "харизматских", људи се (тобоже) надахњују Светим Духом и пробају све видове аксезе, о којима ми знамо од Светих Отаца и који су на много вишем нивоу од онога на којем се ми данас налазимо. Постоји једна дама, Кетрин де Хет Доерти (која је у ствари рођена у Русији, а потом је постала римокатолкиња) која пише књиге "Пустиња", "Ћутање" и о свему осталом што би она желела да уведе у живот на тај начин као да рекламира нове бомбоне. То је наравно веома неозбиљно и носи у себи трагичне знаке нашег времена. Људи који немају свест о томе шта говоре користе узвишене ствари. За неке је то само навика или "убијање" времена; за друге који ствари примају озбиљно то може да постане велика трагедија. Они мисле да воде узвишени живот, а у ствари нису могли да реше своје личне унутрашње проблеме.
Дозволите ми да поново подвучем да треба избегавати обе ове крајности - обамрлости и надри-духовности, али то не значи да не треба да имамо реалну представу о тим законским захтевима, који нам описују свет, или да треба да престанемо да поштујемо велике оце исихазма и користимо њихове разумне поуке или да сами прибегавамо Исусовој молитви у сагласности са нашим околностима и могућностима. То само треба да буде на нашем нивоу, ближе земљи. Може се закључити (и то је данас апсолутно неопходно за наша схватања као православних хришћана) да треба дубоко да схватимо у каквим временима живимо, како у ствари мало познајемо и осећамо наше Православље и како смо далеко не само од древних светитеља, већ и од обичних православних хришћана, који су живели пре сто година или чак и једну генерацију уназад, и да су нам потребни велики напори да бисмо данас просто опстали као православни хришћани.
Шта ми можемо да урадимо
Или конкретније: шта можемо да урадимо да задобијемо ту свест, тај разум, и како можемо да га учинимо плодотворним у нашем животу? Покушаћемо да дамо одговор на то питање у два дела: први се односи на свест о свету који нас окружује, који је као никада раније у историји хришћанства постао наш отворени непријатељ, а други на нашу свест о Православљу, које већина од нас познаје много мање него што би то требало, уколико желимо да га сачувамо.

Као прво, пошто хтели ми то или не, налазимо се у свету (и његов утицај се снажно осећа чак иу најудаљенијим местима, манастирима), треба да гледамо на њега и његова искушења одлучно и реално, а не да му се приклањамо; делимично треба да припремимо нашу омладину за искушења која стоје пред њом и на неки начин створимо одбрану од њих. Сваки дан треба да будемо спремни да одговоримо на утицај света принципима здравог хришћанског васпитања. То значи да све што дете сазнаје у школи, кући треба да се проверава и исправља. Ми не треба да мислимо да то што оно сазнаје у школи је нешто корисно или овосветско и да то нема никаквог утицаја на његово православно васпитање. Оно се може научити корисним чињеницама (иако се многе данашње школе опрезно односе према томе; многи учитељи кажу да је њихово само да одржавају ред у разреду, а о неком обучавању нема ни говора), али чак ако то и добије, научиће га многим неправилним погледима и идејама. Основни дететов однос и критика литературе, музике, историје, уметности, филозофије, науке и наравно живота и религије треба у првом реду да долази не од школе, јер се у школи све то добија помешано са савременом филозофијом: то у првом реду треба да долази из куће и Цркве, иначе ће добити нетачно образовање о данашњем свету, где опште образовање у најбољем случају носи агностички карактер, а у најгорем - атеистички или антирелигиозни. "Наравно, у Совјетском Савезу се детету све то намеће насилно без икакве религије, али при активном програму васпитања атеиста".
Родитељи треба тачно да знају шта њихова деца уче на разним курсевима, који су у данашњим школама свуда распрострањени, и да то кући исправљају, и то не само придржавајући се отвореног става по том питању (посебно измедју очева и синова, што је у друштву веома ретко), већ да јасно издвајају његов морални аспект, чега уопште нема у општем образовању.
Родитељи треба да знају какву музику слушају њихова деца, какве филмове гледају (ако је потребно с њима и да слушају и гледају), какав језик слушају и који користе, и томе свему треба давати хришћанску оцену.
У тим кућама, где се нема довољно храбрости да се телевизор избаци кроз прозор, треба га строго контролисати и водити рачуна да се избегну отровни утицаји те справе, која је постала главни учитељ антихришћанских оцена и идеја у самој кући, а посебно за омладину.

Јеромонах Серафим (Роуз)

Нема коментара: